Povodom tri decenije od smrti Meštro-a, Galerija "Zlatno oko" Novi Sad, Moderna galerija Likovni susret Subotica, i Udruženje "Etnofest" izložbom podsećaju - ljubitelje umetnosti, stare znalce ali i one koji ga nisu imali prilke upoznavati -
na umetnika-buntovnika, šamana vojvođanske umetničke scene u davnim 1946 / 1976. godinama. Izložba je posvećena autoru i njegovoj nedavno preminuloj supruzi .
BIOGRAFIJA:
Imre éafranj (Sáfrány Imre) rodio se u Zmajevu 1928. godine. Kao gimnazijalac, posećivao je Kurs figuralnog crtanja Andraša Hanđe. Na prvoj izložbi ovog kolektiva, februara 1948. godine, éafranj je najmlađi. Položio je prijemni ispit, ali i brzo napustio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Diplomirao potom, 1949. na likovnom odseku VPé u Novom Sadu. Izlagao je na izložbi "Nezavisnih" 1951. godine u Beogradu, skupa sa Petrom Lubardom, Milanom Konjovićem i Boškom Petrovićem.
Još od početka 50-tih, Imrea éafranja kolege - slikari, u znak priznanja nazivaju "Meštro". On je već tada poznati buntovnik, slikar - ekspresionista, borac za slobodu stvaralaštva, prepoznatljiv po osobnoj stvaralačkoj poetici - nikom nalik. Od 1953. član je Udruženja likovnih umetnika, učestalo izlaže na kolektivnim smotrama, priređuje uvek zapažene samostalne izložbe. 1954. prvi put je posetio Pariz. Tokom svog drugog boravka u Parizu 1970. godine pripremao je ovde izložene kolaže, a nakon treće posete Gradu svetlosti 1972, ostaje vezan za invalidska kolica - kasnije i trajno nepokretan. Preminuo je 1980. godine.
Te godine, dodeljena je prva "Bodrogvari nagrada" baš filosofu Ferencu Bodrogvariju (1935 - 1980). Na plaketi je éafranjev "éaman"- bezoblično, krilato "biće i nebiće", spodoba koja ne priznaje granice, svugde je i nigde, svačija i ničija, znamenje slobodne kreativnosti.
- - - - - - - - - - - - -
IZVODI IZ TEKSTOVA ČIKA BELE DURANCIJA: Kolaži Imrea éafranja (1928 - 1980)
Na likovnoj sceni Vojvodine nema ga odavno. Poslednja slika, "dovršena" 1976. zapravo je "Ljubičasti šaman", naslikan 1971, pa belinom korote okončan, izložen je na retrospektivi 24. septembra 1976. - poslednjoj izložbi za života. Ovde već nije bio prisutan, ležao je nepokretan u stanu dugo, vedrog duha, "spremajući se" da još u nekim narednim godinama "radi", dovršavajući u mislima jednu od svojih slika.
U subotičkoj gimnaziji maturirao je kao jedan iz generacije koja je iznedrila više pesnika, slikara i drugih uglednika kulturne scene. Za likovnog pedagoga osposobljen je na VPé u Novom Sadu. Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu napustio je nakon dijaloga sa profesorom:
- Druže éafranj, treba naučiti i znati!
- Druže profesore, treba i s m e t i !
50-tih se teško stizalo u Pariz! Meštro je želeo da se u središtu događanja divi najvećima i ostane svoj. Napokon, u redakciji "7 nap" dobija stipendiju za kraći boravak i stiže u Pariz krajem 1954. godine. Bio je tamo tri meseca, a potom, već aprila 1955. u Subotici priredio izložbu "Lutanja kroz Pariz", koju i danas pamtimo.
Tokom boravka vodio je dnevnik.
Ponovo je pohodio Pariz, stigao je tamo 27. septembra 1970. a poneo je i dnevnik prethodnog boravka. Preplitaće se zabeleške jednog i drugog, i nastaće knjiga Apostoli čekaju (Várnak az apostolok, Simposion könyvek 29), koju izdaje Forum Novi Sad 1971...
17.oktobar 1970.
Subota, jutro, četiri sata, hotelska soba.
- Kolaže sam spakovao, da ih ne gledam više.
Sve je u znaku povratka kući...
Stigao je "kući" baš na vreme!
U požaru na tavanu subotičke Gradske kuće, nepažnjom zavarivača koji su radili na instalacijama centralnog grejanja, 5. novembra 1970. izgorele su skoro sve slike Imrea éafranja koje su iz ateljea prenešene u tavan.
U "maloj monografiji" pripremanoj povodom izložbe 1976. godine, a objavljenoj u Forumu 1978, Oto Tolnai pored ostalog piše:
... Prilikom sledeće posete Parizu, 1970. piše sjajnu knjigu Apostoli čekaju. Usput kolažira:
Ljubičasti papirići Turk čokolade dolaze na zlatnu podlogu pakpapira iz Luvra.
Otpad nastupa u Luvr.
Mastan papir i staniol su mu glavna sredstva.
Apsolutno gužvanje kao kvalitet. Pojede svoj šajt, čokoladu iz automata a smotuljke lepi jedno na drugo. Isti je postupak kao prilikom prvog pariskog boravka, samo je redosled obrnut: onda je prvo naslikao a zatim pojeo jabuku...
Posle trećeg boravka u Parizu, 1972, éafranj je u invalidskim kolicima.
Zaista,
éamani ne lete više, ali traju poput Čkaljeva.
