O knjizi su , uz autora dr. sc. Dragutina Babića, govorili dr. sc. Aleksandar Vukić iz Zagreba i prof. dr. Boško Kovačević iz Subotice. Moderator večeri bo je Tomislav Žigmanov.
B. Kovačević: prezentacija knjige "Suživot Hrvata i Srba u Slavoniji"
Ova knjiga kolege Babića aktuelizuje ne mali spektar pitanja suodnosa nacionalnih kolektiviteta Hrvata i Srba. Držim da se autor dobro, pošteno i hrabro nosio sa ovom izazovnom temom, da je napisao zanimljivo i podsticajno štivo. Ono čitaocu pomaže da razumeva konfliktne i naponske multietničke društvene i političke realitete u ovim prostorima, i daje vredan prilog ozbiljnom razumevanju, sagledavanju i rešavanju odnosa između ove dve nacionalne aglomeracije.
Autor precizno uviđa da su proizvedeni novi etnonacionalni mitovi, nakon sloma realsocijalističkog poretka (str. 21), uočava da treba reafirmisati primarne socijalne veze u novim društvenim porecima, (str. 18), iznosi da je konstanta hrvatskog nacionalizma, teza o neodložnom obračunu sa Srbima, radi stvaranja hrvatske države (str. 40); zalaže se za normativnu i funkcionalnu integraciju u multietničkim sredinama (str. 87); upozorava da ne treba pojednostaviti suživot obezbeđivanjem samo pravne sigurnosti građana, već je nužno ostvarivati neposrednu komunikaciju. Problem oprosta i pomirbe (str. 92) je veoma značajna etapa u saniranju i razvoju multietničke sredine.
Posebnu pažnju zaslužuje tema povratka ratnih migranata. Autor ih deli u ovom slučaju na useljenike (iz BiH i Vojvodine), povratnike Hrvate i povratnike Srbe. Međutim, ne treba imati iluziju o dometima ponovnog naseljavanja, vraćanja na sopstvena ognjišta, etc. Koliko imam uvid u neke proseke i iskustva, onda treba i ovde biti realan. Smatra se da se, u osnovi, od onih koju su napustili svoja ognjišta vraća jedna trećina stanovništva. Naveo sam samo neke konstatacije i stajališta autora kako bih potkrepio izrečenu ocenu o značaju i vrednosti ovog rada.
Od brojnih pitanja koje knjiga otvara i na deo njih daje ozbiljne i korektne odgovore, posebno ću naznačiti sledeće:
1. Odnos Hrvata i Srba u daljoj i bližoj prošlosti, veoma je važan, ako ne i presudan za normalizaciju političkih i inih prilika u ovom delu Evrope. Ne radi se samo o Hrvatskoj i Srbiji, već i o ostalim novostvorenim državama na području ex-Jugoslavije. Zašto je to tako? Zašto razlike koje postoje između ova dva nacionalna kolektiviteta narastaju do takvih ekstrema, da postaju nepomirljive i dovode do političkih, a potom ratnih obračuna i sukoba. Razlike potiskuju sličnosti, a u kriznim naplavinama društva postaju mera stvari.
Politizacijom etnosa i etnizacijom politike, očito da ova dva kolektiviteta dovode do nepomirljivih antagonizama, ne samo u smiraj prošlog veka. Da li je između njih na sceni, što veli S. Frojd „narcizam malih razlika“. Potenciranjem i predimenzioniranjem razlika, od strane intelektualnih i političkih elita, ali i birokratskih ešalona vlasti na svim nivoima, dolazi se do proizvodnje sukoba. Sve te fiksacije veličine, teritorije, odricanja zajedničkog porekla, istorijske utemeljenosti, zakinutosti u prošlim vremenima, stradalaštva etc. - naprosto rade na nemogućnosti suživota. Da li doista ove nacionalne aglomeracije nisu odživele svoje istinsko potvrđivanje, ali i političko organizovanje, institucionalizovanje i stabilizovanje. Izgleda da ovi kolektiviteti još uvek pate od istorijske i političke nezrelosti, a intelktualne i političke elite tu činjenicu zloupotrebljavaju. Kome odgovaraju naponska polja u odnosima između Hrvata i Srba? Kome se ovi kolektiviteti dokazuju proizvodnjom mržnje i sukoba? M. Krleža je zajedljivo primetio da je „problem srpsko-hrvatskih odnosa, poblem balege preko koje je prešao točak istorije i stvorio dve manje gomile“. Postaje opšte mesto navođenja sličnog primera u odnosima Nemaca i Francuza, sa golemim tegom istorijskih antagonizama. A, evo već nekoliko decenija ove nacje i njihovi politički, državni eksponenti dobro sarađuju. Može li se tako nešto, slično, graditi i između Hrvata i Srba?
2. Problem suživota odnosno perspektivnsti multietničkih sredina u modelu nacionalne države postaje vrlo složen i potencijalno zapaljiv. Nacionalna država očito nema kapacitete za multietničkost, za suživot. To je teorijski elaborirano od D. de Ružmoa i drugih autora. Politička vođstva nacionalne države će se pod spoljnim pritiskom i uslovljavanjima, odobrovoljavati i omogućavati određena etnička prava, ali u osnovi će biti protiv. S druge strane manjinske zajednice će se logično okretati matici državi i tražiti uporišta i sigurnost. Asimilacija i strah od separiranja su dva kontradiktorna procesa koji manje, ili više postoje u osnovi ovih poredaka i u pogodnom trenutku izlaze na javnu scenu. Suživot i multietničkost je nesporno civilizacijska vrednost, koja se potvrđuje i ostvaruje bez prisile i prinude, ili se ne ostvaruje. Dva ključna procesa, pored ostalih, nesporno rade na prevazilaženju modela nacionalne države. To su po mom sudu: unutrašnja decentralizacija političkog sistema, i s druge strane međunarodne integracije, saradnja na regionalnim nivoima i povezivanje urbanih i ruralnih subjekata. Oba procesa u osnovi protagoniraju drugačiji tretman nacionalno/manjinskih kolektiviteta i izvode ih iz zone proizvodnje sukoba.
Problem tolerancije i dijaloga, odnosno gradnje poverenja je očita zadatost ne samo na nivou multietničkih sredina, u ovom slučaju Slavonije. Ona se, to autor dobro primećuje, doista najefikasnije gradi na nivou lokalnih struktura, ali je nužno imati podršku izvedene vlasti, odnosno državne politike. Da li je u pitanju stvaranje pravnih, socijalno-ekonomskih i drugih pretpostavki za suživot - očito je da valja ostvarivati sinhrono i usaglašeno. Eksesa i konflikata će biti, tu ne treba imati iluzije. Ali je važno da postoje institucije na nivou lokalnih struktura, koje nisu samo represivne i sankcione, već mogu posrednički i preventivno delovati.
3. Autor iznosi nekoliko zanimljivih opservacija, i nudi paletu empirijskih dokaza, koje u osnovi aktualizuju "kulturu sećanja". Smatram da su ovi prostori, odnosi između nacionalnih ali i manjinskih aglomeracija, upućeni da grade jednu drugačiju kulturu sećanja, koja neće brisati ili pak prećutkivati, marginalizovati tamne strane sopstvene prošlosti, već će živeti sa njima. Reinterpretacija prošlosti ovde pati od jednostranosti u prećutkivanju ili preuveličavanju sopstvene i tuđe, druge prošlosti. Nova "kultura sećanja" naprosto ne beži od sopstvenih "tamnih mrlja", ali niti pak zlopamti i snuje razne osvete i namirivanja.
Meni su nalazi u istraživanju o spremnosti oprosta, osim ratnim zločincima (str. 221); zatim da mržnja i sukobi nisu u percepciji uticali na sudove u odnosima Hrvata i Srba do 1992. godine, etc; u osnovi prostirka za novu kulturu sećanja koja je preko potrebna ovim prostorima. Autor sa pravom veli da je za suživot i pored svih otežavajućih makropolitičkih okolnosti potrebno vreme (str. 224). Međutim, važno je da se zaista, u cilju normalizacije i poverenja, u cilju života sa drugačijim, različitim, što je jedna od zadatosti savremenog sveta, izgrađuje nova kultura sećanja, koja će amortizovati razne zloupotrebe i manipulacije.
4. Nekoliko rečenica želim da kažem o problemu identiteta, koji ovo štivo otvara na (ne)posredan način. Nacija je nesporno sekundarni identitet, koji pretpostavlja primarne identitete, ali ih i legitimiše za svoje ciljeve. Procesi modernizacije, koji su po mom sudu neminovni u ovim prostorima, između ostalog proizvode i „postnacionalno doba“, što veli E. Balibar; odosno sve više se promoviše i podržava individualna, a ne kolektivna nacionalnost. Vi znate da se u ovom društveno-istorijskom realitetu, na ovim prostorima otvara problem iskazivanja identiteta, odnosno zloupotreba. Razlike između pripadanja i opredeljivanja, koje realno postoje, svakako su natopljene kod opredeljivanja, predimenizoniranjem socijalnih, kulturnih, etičkih, istorijskih i inih gradivnih elemenata.
Linc i Stepan pišu o višedimenzionalnim, odnosno komplementarnim identitetima koji borave u individui. Oni se nažalost mogu marginalizovati, potiskivati ideologijom i politikom. Insistiranje na čistoći, posebnosti, superiornosti nad drugim, svakako će dovesti do konflikata i naponskih polja, posebno u sredinama mulietničke kompozicije. Nacionalisti ne prihvataju višestruke identitete. Njima su potrebni čisti i nepatvoreni, kao podrška u ostvarivanju ciljeva.
* * *
U ozbiljnom sagledavanju, promišljanju i projektovanju društveno-političlkih odnosa, posebno u multietničkim realitetima, u ovim prostorima - ova knjiga kolege Babića zavređuje da se konsultuje i čita. Naprosto u njoj postoje teorijski opservirane i empirijski utemeljene činjenice koje pomažu da se razume multietničkost i suživot, da se instalira jedna uspešna i ogledna sanacija raznih naponskih polja etnonacionalne zasnovanosti, ali i da se ozbiljno konstruiše sadašnja/buduća politika u ovim prostorima, koja će voditi trajnijim rešavanjima multietničkih konflikata.
