DOMETI SRPSKE KINEMATOGRAFIJE U 2010.
Dijagnoza.
Kinematografija je najveća gubitnica srpske kulture, a više novca, ispravna strategija i dugoočekivani zakoni su načini za njeno ozdravljenje
Gde god da zagrebeš - trulo je, a šta god da pipneš - raspada se. Otprilike je to stav učesnika - petnaestak reditelja, glumaca, kritičara, profesora, producenata - jučerašnjeg okruglog stola Dometi srpske kinematografije u 2010. Još veći problem, što akteri nisu ni krili, predstavlja činjenica da je ovo bio "još jedan u nizu skupova istomišljenika" na kojima nije bilo onih koji bi trebalo da ih čuju. Jer, osim podsekretara Pokrajinskog sekretarijata za kulturu Radoslava Petkovića, od ostalih činovnika kulture "ni pisma, ni razglednice".
Jednom godišnje u bioskop: Počelo je dijagnozom direktora Festivala Radoslava Zelenovića da je kinematografija već dugo jedna od najvećih gubitnica srpske kulture, i u koju se savršeno precizno uklapa činjenica da se filmski festival održava u gradu bez ijednog bioskopa! Propasti bioskopa juče je posvećena dužna pažnja, od podatka člana Upravnog odbora Filmskog centra Srbije Zorana Cvetanovića da se svaki četvrti stanovnik Srbije tek jednom godišnje skloni u bioskopsku dvoranu. To je, u poređenju s istočnim delom Evrope, dvostruko, a sa zapadnim petostruko ređe!
U brojkama, ako to (još) nekog zanima, prošle godine bioskopi su u Srbiji imali nešto više od dva miliona posetilaca, od čega je domaći film gledalo oko osam procenata (170.000 ulaznica). Nekoliko učesnika ponovilo je jedan od konkretnijih predloga za spas bioskopa u Srbiji: u svaki grad vratiti jedan bioskop o čijoj će sudbini brinuti lokalna samouprava.
Oni viši oblici vlasti spominjani su u nešto ozbiljnijem kontekstu. Tako je, recimo, reditelj Goran Marković istakao da je Zakon o kinematografiji "čarobna reč" na putu ozdravljenja kinematografije u Srbiji. Navodeći primere Francuske, koja je takav zakon donela još pre 30 godina, ali i Izraela, Poljske i skoro svih zemalja u okruženju, on je naveo da su to najbolji pokazatelji kako se uspeh i prepoznatljivost mogu postići pre svega uz asistenciju države.
A pre njegovog usvajanja, za koje optimisti vele da će biti na jesen, reditelj Darko Bajić, predsednik UO Filmskog centra Srbije, ističe da se u njegovu izradu moraju ugraditi čitavi blokovi rešenja koji bi bili sadržani u strategiji razvoja kinematografije. Jedna od ključnih stvari strategije koja je do sada doživela nekoliko verzija, po Bajićevim rečima, je da se zakonski (a to može samo usvajanjem zakona) utvrdi fond oko šest-sedam miliona evra za potrebe domaće kinematografije.
Pametnije - bogatije: Da je novac najbolji lek za sve nedaće iz ove oblasti, potvrdili su, svako na svoj način, i (već spomenuti) podsekretar Petković i filmski kritičar Dinko Tucaković, kao i glumica Mira Banjac. Prvi je, istina skromno, izneo podatak da je vojvođanska vlada prošle godine za film izdvojila 230.000 evra, pritom iskreno dodajući da to baš i nije tako puno. Tucaković je podsetio da je jedan od uslova zemalja koje su uspešno položile kandidaturu za ulazak u Evropsku uniju bio i davanje tri procenta nacionalnog budžeta za kulturu. U poređenju s naših oko 0,6%, Petkovićeva tvrdnja o skromnom prošlogodišnjem iznosu deluje bar pet puta iskrenije.
Mira Banjac je istakla da mnogi mladi, zbog izostanka bilo kakve pomoći, nemaju načina da pokažu svoj talenat i, shodno tome, i dalje ostaju anonimni. S druge strane, novac iz nekih drugih fondova se ipak "zna pronaći" za neke projekte od opšteg diskrecionog interesa predstavnika (od naroda) izabrane vlasti.
I bez obzira na sve crne i ostale tamnije nijanse jučerašnjeg razgovora, odnekud se stvore podaci o 10-15 snimljenih domaćih filmova godišnje, koje je izneo reditelj Saša Radojević. On, recimo, na činjenici da se film ili čak njegov kratki isečak može gledati na internetu, kao i da mobitel postaje osnovno sredstvo rada na filmu, gradi teoriju da su danas svi izloženi jednakim uslovima: i mladi i stari. I profesionalci, i amateri, dodali bismo. Uostalom, Radojević to potvrđuje tezom da danas svako može da snimi film, ali je veći problem kako i kome ga prikazati.
Možda je odgovor ipak sadržan u stavu kompozitora filmske muzike Zorana Simjanovića da je bolje dati novac za tri dobra, nego za 120 loših filmova.
KAROLJ VIČEK, REDITELJ
Narod bez filma - kolonizovan narod
Podsekretar Pokrajinskog sekretarijata za kulturu Vojvodine Radoslav Petković rekao je da je prošle godine na konkursima odobreno 23 miliona dinara za finansiranje filmova. Ima li Vas među dobitnicima tih sredstava?
Moj projekat, za kojeg je scenario napisao Uglješa Šajtinac, čeka već treću godinu. Reč je o romanu Vladimira Stojšina Šampion kroz prozor o deci izbeglica 1945. i preživljavanju rata. Večita, a ne dnevno-politička tema. Posle 40 godina bavljenja ovim poslom, shvatio sam da film ne može da menja svet, nego eventualno da pomogne da se lakše u njemu snađemo. To je ujedno i znak da je film izgubio značaj u ovom društvu. A jedan narod, ako ne ume ili neće da napravi film, gasi i ostale zanate koji učestvuju u stvaranju filma i priprema se za kulturnu kolonizaciju. To je isto kao da taj isti narod ne zna da napravi bicikl, helikopter ili brod, pa u ime potrošačkog mentaliteta uzima tuđe ideje i tehnologije.
I na okruglom stolu bilo je reči o potrebi za profitom kroz učešće privatnog kapitala u filmu. S obzirom na to da vaši filmovi ne spadaju u kategoriju komercijalnih, kakvom vidite ulogu javnih fondova u njihovom finansiranju?
U trenutku nastajanja nikada ne znate da li će vaš film jednog dana biti komercijalan. Recimo, jedini moj nenagrađeni film Zalazak sunca koji je snimljen ’81, prošle godine se prikazivao na jednoj velikoj televiziji u udarnom terminu. Film govori o tadašnjim tajkunima, gastarbajterima koji dolaze s debelim novčanicima i kupuju pola grada, otvaraju kafane... To je dokaz da se ne zna da li će film nakon nastanka živeti mesec dana ili će prespavati neko vreme da bi u drugom bio aktuelan. Tako posmatram i sve ostale naše filmove, koji nisu lakrdijaški i komedijantski. Jer mi iz generacije koju je inspirisao Crni talas uvek smo pokušavali da film shvatimo ozbiljno i kao način da se razgovara s društvom ili režimom. U svim ozbiljnim zemljama država izdvaja sredstva da se na televiziji prikažu filmovi koji su bili na ozbiljnim festivalima. Ali, dok mi nemamo zakon koji će televiziju naterati da u okviru programa bude TV drama, TV film ili serija, neće krenuti ni produkcija. Primera radi, TV Vojvodina je poslednju igranu seriju Najviše na svetu celom, koja je kasnije imala i bioskopsku verziju, snimila 1993. godine.
GORAN MARKOVIĆ, REDITELJ
Zakon je čarobna reč
Za Zakon o kinematografiji rekli ste da je čarobna reč, koja rešava probleme u ovoj oblasti. Međutim, praksa kod nas pokazuje da su i postojeći zakoni dobri do trenutka kada ih treba primenjvati. Zbog čega bi budući bio izuzetak?
Nadam se, prvo, da će Zakon ikada biti usvojen. Ali, šta vredi zakon ako je mrtvo slovo na papiru jer ga se niko ne pridržava, i to je opšti problem ove zemlje. Nama predstoji niz borbi i to je naša budućnost. Ja nemam ništa protiv borbe, samo protiv poraza, do kog, posle osmogodišnjih napora, nadam se, neće doći. Verujem da će posle usvajanja ovog zakona početi zalaganje za njegovu primenu. Samo donošenje zakona bi ujedno bila i moralna pobeda, povratak vere da živimo u civilizovanom društvu koje je regulisano zakonima. To bi značilo da nećemo više biti prepušteni stihiji, kao i da filmski autori više neće biti prosjaci koji će da idu okolo i kamče pare za svoje filmove, nego da će propisima i zakonima biti rešen način finansiranja. Ali, ne samo finansiranja, nego i svi odnosi unutar kinematografije. Konačno, ova zemlja nema baš puno uspešnih stvari, a jedna od uspešnijih je svakako kinematografija. To je jedina prilika da se naš jezik uopšte bilo gde čuje u svetu i da ljudi koji imaju maglovit pojam o Srbiji čuju kako on zvuči.
Na skupu je, nekako, ostao nedefinisan odnos koji prema filmu ima s jedne strane država, a s druge sponzori. Kakvom u tom kontekstu vidite sudbinu nekomercijalnih filmova?
Država mora svojim zakonima da prinudi one koji koriste filmove da za to plate. Svakog dana na razno-raznim kanalima ima petnaestak-dvadesetak igranih filmova. Pojedine televizije žive od toga i usput još naplaćuju reklame. Potpuno je besmisleno da one za to ne plaćaju ništa. S druge strane, postoje i druge stvari, kao što su internet ili mobilna telefonija, koje takođe koriste usluge filma. Mnoge prateće delatnosti vezane su za film. Recimo, novi zakon predviđa olakšice strancima koji ovde dolaze da snime filmove, kako bi došli ovde i zaposlili naše radnike, ali i doneli nove tehnologije, pa i novi ukus. Sve to će iznedriti mnoge prednosti. Primera radi, ja sam pre petnaestak godina snimao u Bugarskoj Urnebesnu tragediju. Tada je njihov filmski centar "Bojana" bio u rasulu kao naš "Košutnjak". Međutim, danas je to jako lep deo Sofije u kom se godišnje snimi dvadesetak naslova, a pored toga su sagrađena još dva hotela i cvetaju delatnosti koje prate filmsku proizvodnju. Kada, recimo, dođe deset američkih zvezda, onda je to i kulturna atrakcija i ekonomska dobit, pri čemu jedno drugo diže. Prema tome, novac koji bi se dobio nakon usvajanja novog zakona nije velik i predstavlja kap u moru za izdatke koje država troši na gluposti. A dobila bi jako mnogo.
info: www.palicfilmfestval.com