Koliko je potrebno da prođe godina da se na „nemački“ način reše problemi Palića – jezera, okoline, vode, prirode i uopšte pristupa ka rešavanju svih nagomilanih problema. Merenje vode, u raznim sektorima, trčkaranje po jezeru sa pipetama, epruvetama, skiciranje, merenje, objašnjavanje ekspertske grupe očito neučinkovitih stručnjaka, sve više ukopava nade Subotičana. Da će se jednoga dana kada jedne alge budu pojele druge, kada se fosfor bude koristio samo za satove, a ne i za „soljenje“ palićke vode, kada g.Mišel bude aminovao da je sve OK, sve je manje nade i optimizma da ću to dočekati kao živi žitelj ovoga grada. Možda se čovek posvađao sa florom i faunom Palića pa sad ima malo problema da izađe iz ćorsokaka. Izlov ribe mu dobro ide, to smo videli. Mi smo strpljivi, jer ako Mišel kaže da tako treba, tu naša pamet staje i samo klimoglavom i priglupim osmehom i dalje podržavamo sporu i jedva učinkovitu trku za boljitkom. Možda mi ne razumemo pravo stanje stvari: možda tempo ozdravljenja vode ne diktiraju tajne snage kao Morahalom, Hodmezovašarhej, Bačalmaš, nego se stvari spontano događaju. Ova naselja malo dalje od granice i sa manjim broje stanovnika nisu interesantni pa se kod njih grade bazeni, prave jezerca sa banjskom crvenom lekovitom vodom i ljudi se rekreiraju, kupaju i leče ne znajući da treba da se kontrolišu kroz prizmu bogatog iskustva svetske baština naučnih dostignuća iz ove tako komplikovane oblasti.
Voda je i dalje zelena od algi, ribe i dalje ugibaju, smrad, miris ili vonj dragog nam jezera menja jačinu, zavisno od pravca vetra što nema puno veze sa hidrografijom. Okolina pokazuje da su ovde uglavnom zaposleni motikaši, cvećari, polivači i fatalisti ( štap sa klinom , pa nabada lišće i smeće ). Majstori stolari nisu zastupljeni pa se drveno igralište za decu pretvorilo u mali adrenalin park, ali za roditelje, jer nikad se ne zna kroz koju rupu će propasti dete na igralištu. Klupe van šetališta nemaju daske. Van domašaja očiju slučajnih namernika i nije bitna klupa, trava, okolina jer se turisti zadržavaju samo u glavnom delu parka. Radoznali, koji malo prošetaju i prema „Pesku“ posle Muškog štranda maogu samo da naziru nekadašnju lepotu reklamirane destinacije.
Moguće je da je uprava donela odluku da se u zoni pešačenja klupe ne popravljaju jer će samo izazivati prolaznike da sednu na nju i tako izgube efekat rekreativnog naprezanja. Nije to van pameti jer gledajući tolika savetovanja, seminare , tribine i ostale sedeljke zainteresovanih domaćina palićkih hotelčića u žiži interesovanja je čovek i kako ga opelješiti. Pružiti mu neki sadržaj i doživljaj za više od dva dana spada već u sferu nemoguće misije pa se ovi ljudi niti ne bave time. Treba iskoristiti postojeću situacijau a kada nagrnu pravi turisti i njima će trebati krevet i doručak. Jedino su nervozni oni koji su za svoje objekte posekli malo više palićke šume.
Nekadašnji sportski centar na Paliću je daleko od stranih gostiju jer ako se želi igrati odbojka, izvučena je krajnje specifična mreža, višenamenska jer ako lopta ne ide preko, može kroz ako protivnik ne primeti. Isto tako u užem izboru je i javni toalet. U slučaju da nekom "prigusti", od lepote, ima blizu objekat gde može izvršiti taj obred. Znak na zidu jasno govori o kakvoj je funkciji objekat a onaj znak pitanja je verovatno radno vreme istog.
Sam Bog mi je svedok da se trudim emitovati pozitivne vibracije i krajnje optimistički zračiti. Ide to meni, samo se danas nešto malo naoblačilo.
Subotica 31.08.2016
Đorđe Branisavljević
