Kako je to bilo moćno nekada znati da je naša JNA jedna od naj boljih. Svrstavali su nas u prvih pet armija na Svetu. Da li je to bilo tačno ili ne, sa ove distance nije bitno. Bitno je da smo imali na šta da budemo ponosni i da se u velikom Svetu čulo za nas u svim pozitivama. KOV, Avijacija i Mornarica, imale su najsavremeniju opremu tadašnjih poimanja napredne ratne tehnike. Obučenost ljudi je bila dobra, odlična i u pojedinim vidovima i rodovima čak frapantna. Nedostatak iskustva u rukovanju tehničkim sredstvima, oružjem i oruđem se brzo nadoknađivala beskrajnom snagom želje učesnika za savršenim. Starešine su se polako od partizanskog neškolovanog kadra zamenjivale mladim starešinama koji su prošli strogi opšti i specijalistički program u Akademijama po uzoru na savremeni pristup inostranih razvijenih Armija. Dodajući tome još i tradicionalno shvatanje specifičnog časnog poziva u narodu, imali smo kadar koji je bio definitivno stamen. U stanju su bili školovati kadrove i drugih Zemalja ( Sirija, Libija, Egipat, Irak … ) što su uspešno i činili. U okviru klasičnog naoružanja , imali smo odlične reference u proizvodnji a jedni od retkih zemalja smo bili u Svetu koje su proizvodile tenkove, avione i podmornice.
Služenje vojnog roka je bilo obazno za sve građane muške populacije koji su bili zdravi za vojsku. Nakon opšte tzv. „strojeve obuke“ koja je trajala za Mornaricu i Avijaciju tri meseca i gde su se sticala osnovna znanja iz vojnog vaspitanja, pešadijske obuke na nivou odelenja i vodova. Usput se učila specijalistička obuka vojnika na odsluženju vojnog roka tzv.vesovima.
Došla je demokratija na sva raspoloživa vrata i prozore. Kao svako ko nije gospodar svoga praga povodi se za komšijama ili nekim pomodarstvom milom and ponekad silom. Ukinuli smo JNA i uveli profesionalnu vojsku kako nam je diktirano, predloženo ili ponuđeno. Sada to nije važno kako, bitno je da se ukinula JNA. Tek sada, ako ima pametnih na tom području, vide koliku su glupost napravili. Doduše bilo je i pod moranje. Toliko se para nakralo i iznelo iz ove zemlje da više nije bilo finansijskog prostora za regrutaciju i služenje vojnog roka u JNA kako smo navikli i što se kaže, kako bog zapoveda. Lansirana je krilatica da savremene države imaju profesionalnu vojsku a mi smo bože savremeni, al jako. Totalno je pokraden i penzionerski fond koji je završio na Kipru a mogao je sam sebe izdržavati i isplaćivati penzije pa to ne bi bila budžetska stavka u potpunosti. No to je već neka druga priča. Ukidanjem Vojske, ukinuta je jedna institucija koja je od golobradih mladića pravila muškarce. Nakon vojske, znalo se da su osnovni postulati zdrave ličnosti postavljeni. Čak i oni koji su izbegavali vojsku i eskivirali na sve moguće načine, bili su okruženi momcima koji su bili puni uspomena iz vojske. Kada stekneš druga u vojsci onda je to do kraja života. To nije farsa, to je suva, čista istina. Većina ljudi kuka što im sinovi nisu proživeli vojni rok. Nije to onaj vojni rok koji se danas nudi da ko hoće, može da dođe. Onda sledi jedan leteći kurs koji traje nekoliko meseci i tu se priča završava. Nekada je to bila obaveza muškog roda koja se časno odslužila. Naravno u vojsci je bilo svega, a najviše peglanja vijuga i ponekad nepodnošljive demagogije ušlihtanih starešina sa četvrtastim glavama. Bilo je puno nepotrebnog drila i šupljina u nastavi. Prva tri meseca pešadiske obuke je uvek bio pakao za mlade regrute. Tek kasnije, mnogo kasnije, kada čovek dođe kući pa kad za neko vreme navru uspomene, mnogi bi da se vrate makar na mesec dana – ne duže.
To je jedan od zločina koji smo napravili prema našoj deci. Oni nemaju šanse socijalizacije na taj način. Nemaju mogućnosti biti u prilici da znaju „stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Oni to rade na svoj načon. Na opštu žalost, to njihovo druženje je na ivici kriminala, jer te grupe-horde navijača, pogrešni životni uzori, ti nabildovani, istetovirani heroji ulice, sve je to vapaj većine za urednijim životom i šansama za normalano odrastanje. Ova nemaština koja se najviše lomi o njihovu budućnost proizvodi dramatična kretanja ka državi ala Koza-Nostra. Danas ako ne uspeš da postaneš neki specijalac onda postaješ specijalac ulice. Oni koji to ne mogu da svare i odupiru se kriminalizaciji društva na svoj mogući način, pakuju kofere i odoše preko grane. Ne treba gajiti nadu da će se vratiti, doneti ovde zarađeni kapital i da će svima biti lepo. Kao što bi Dalmoš rekao: Nisu oni oslipili od muke nego popizdili.
Osim što je fašizam privremeno ugušen ili samo prigušen, pitamo se sa nevericom dali su te silne žrtve bile na kraju krajeva uzaludne. U sebi znamo da nisu i odajemo im dužno poštovanje ali njihovu žrtvu ne prati adekvatan uspeh. Borili su se za lepšu budućnost. Čiju? Ko je taj koji je smeo da nam ukrade budućnost onu koju su nam dedovi jednom izratovali. Može li se nekažnjeno tako licemerno i beskrupulozno polagati vence žrtvama i palim borcima čija su dela baš oni obesmislili?
Subotica 09.05.2016
Đorđe Branisavljević
