Komandom „Na vez“ naznačila se potreba da posada zauzme svoja mesta na palubi za neki pomorački manevar. Ovaj put je to bilo isplovljenje. Uvek me je fascinirala posada podmornica koja je na uskoj palubi bez ograde znala da rukuje vitlom čelik čelima tj. sajlama a da neko ne bude u onom metežu slučajno gurnut sa palube .
Sajle su se uvukle i podmornica je zaplovila sa četvoroveza iz baze „ Katarina“u Puli. Krenuli smo u površinskoj vožnji ka izlazu iz pulske luke prema ostrvima Brioni. Dizel motori su radili ali se napolju jedva nešto čulo. Na mestu radioo-telegrafiste u tom momentu imao sam BS (borbena stanica) na komandnom tornju kao signalista (Morze sa reflektorom ili signalnim zastavicama). Gledajući sa komandnog mosta pramac podmornice kako rastura vodu ispred sebe, imao sam utisak da smo moćni i da možemo uraditi sve što se od nas traži sa lakoćom velikih profesionalaca. Poznata su posebno naglašena drugarstva kod podmorničara. U skučenom prostoru se drugačije i nije moglo opstati jer se dešavalo da smo više dana bili u podvodnoj vožnji. Stalno zujanje strojeva, uvek u budnom i polubudnom stanju u podvodnoj vožnji, iziskivalo je dosta fizičke i mentalne snage koja se polako trošila a da nismo bili svesni napora koji smo ulagali. Navikli smo na takav život kao da je to normalno stanje. Naše podmornice su spadale u one manje, na klasičan pogon. Zbog toga komfor nije mogao biti kao na velikim atomskim podmornicam koje su većinom išle na duga, višemesečna krstarenja. Kod nas se često događalo da je bilo više ljudi od kreveta pa ko nije bio u smeni imao je krevet. To se popularno zvalo sistem toplih kreveta. Vožnja je bila kratka pa se kreveti nisu ni upotrebljavali, a površinska vožnja je omogućavala da se moglo izaći na palubu i popušiti cigaretu. Paluba je uska, ali baš ono nezgodno za hodanje, pa nisam nikako mogao svariti ležernost kojom su hodali stari podmorničari. Ja sam odmah seo, opustio noge niz palubu i da drugi ne vide, držao sam se sa obe ruke za vazdušne ispuste na palubi. More je bilo mirno, vreme lepo. Podmornica je gurala vodu ispred sebe pa se opet sticaoo utisak kao da zaranjamo. Brzo sam se pokupio sa palube i sišao u kabinu gde je delovalo sigurnije . „Na ronjenje“, naredba koju smo samo u teoriji čitali, sad je postala stvarna. Slobodna smena je ubrzanim tempom sišla sa palube i svi su zauzeli svoja mesta. Poklopac tornja i silaza su se zatvarali, kao i sigurnosna pregradna vrata između otseka. Zaronjavali smo sa pramčanim trimom od tri stepana što je najblaža varijanta. Malo tremaroški ali sa puno znatiželje, gledao sam posadu oko sebe. Odisali su jednom mirnoćom koja je i na mene polako prelazila. 
„Na dvanaest metara „ javio je kormilar i komandant je digao periskop. Osmotrio je u krug i pustio nas petoricu novopečenih da se izređamo na njemu. Bio je to doživljaj. U podmornici u zaronjenom stanju, gledaš kroz periskop. Imao sam tek napunjenih osamnaest godina. Seo sam nazad u stolicu pokušavajući da predstavim sebi podmornicu gledanu sa vanjske strane. Velika zastrašujuća crna masa i ja u njoj. Otsek, kao soba sa puno tehnike, zaronjena a nema prozore. Ne vidiš ništa napolje samo pokušavaš da se uživiš u situaciju da si negde na pučini pod vodom i da se navigacija odvija matematički, samo po proračunatim podacima i vrednostima pročitanim na instrumentima. Vreme i prevaljeni put – zbrojna navigacija. Kada se odlazilo na periskopsku dubinu, proveravala se pozicija po sistemu navigacije površinskih brodova. Terestička ili obalna navigacija. Danas kada svako ima GPS, problem se čini beznačajnim ali prije kada si na pučini, nema radio fara, moraš pribeći astronomskoj navigaciji koja je prilično složena. Sekstant, zvezdarnik itd...
Nakon odlaska na sigurnosnu dubinu 40m, komandant je tražio izveštaj o propuštanjima. Svaki odsek je raportirao preko razglasa da nema propuštanja. Inače sigurnosna dubina se zove zato što se silueta podmornice u Jadranskom moru više ne vidi na toj dubini od aviona koji bi je hteli napasti. Izronili smo i u površinskoj vožnji krenuli ka bazi „Katarini“. Kao sad već „stari“ podmorničar, izašao sam na onu usku palubu. Sada mi više i nije delovala tako usko. Bio sam ponosan na sebe na ljude oko sebe i zahvaljivao sam sreći što mogu da budem među njima. Sigurno ću ovo tek trebati zaslužiti. Nadam se da nikome nismo smetali, što je u ovoj vožnji bio naš jedini zadatak. Ja sam sve vreme vožnje pratio rad pojedinaca i moje uverenje o posebnim ljudima se još više pojačalo. Radili su brzo, tačno bez pogovora i ponavljam, neobično brzo. Nije se ni jedne sekunde zastalo sa razmišljanjem da to može i na drugi način. To, na drugi način, je davno ispitano, pa se ovo što je ostalo, zove - znanje i rutina.
