Iako zazirem od gužvi, nemam ništa protiv masovnih okupljanja, makar ona bila samo radi ždranja, pića i profane građanske zabave (jednom rečju - turizam). Zašto ne ćevapa i folka? Jer glupo i netaktično bi bilo osipati drvlje i kamenje na tradicionalno prvomajsko vaskrsenje masovnog vašarskog turizma, kada je očito da model šibicarsko-semenkarske zabave već godinama uspešno okuplja najviše građana-turista na Palić. Drži vodu.
Gledam, dakle, ovaj prvomajski vašar, gledam i mislim se: Prođoše dani Habsburgovaca, bečke kulture, polucilindara, damskih lepeza i kurtoazije. Prođe definitivno i doba proletera, radnika i ratnika, stvarnih i iskrenih naprednjaka (avangardista), ode bestraga vreme kada je 1. maj značio sve suprotno od ovog što predstavlja danas. Nek plaču malobrojni snobovi i masoni za propalim austro-ugarskim carstvom, za građanštinom, nek rone suze za vremenima koja, ruku na srce, nisu ni postojala. Nek sa knedlom u grlu zaridaju i stare komunjare, za vremenom kada iz proste nemogućnosti izbora nije moglo biti gore, ali ni bolje.
Ja ću se vratiti gotovo 100 godina unazad, i pitaću (mladog) Miroslava Krležu šta misli o današnjem prvomajskom vašaru. Ne umire li to naša subočka građanska kultura? Ne posrće li građansko pred prostačkim?
Zašto da s tolikim naporom pokapamo nešto što je već tako davno mrtvo? Intelektualni i politički napori koji se u tome pogrebnom smislu vrše, da bi se dokazalo kako građanska civilizacija nije više organski živa, više-manje ipak su bespredmetni. Neke specifične građanske kulture, kao takve kulture (buržujske) same po sebi, nikada nije ni bilo. Građani su kupili sve što se može kupiti: i vojsku i umjetnost. Građani su u bazaru svoje civilizacije skupili sve što se može naći na sajmu buha: i mrtve bogove i lažne ideale. I sve to što su jadni građani pokupovali i pokrali, sve to smeće trebalo je već davno ukloniti sa ceste bilo kakve pristojne pameti i ljudskog napretka. Taj građanski sajam bezvrijednih drangulija već odavno smeta duhovnom prometu većeg stila. (M. Krleža, 1916)
A poznajući ovlaš istoriju, a pomalo i prilike u gradu, tvrdim da duhovnih prometa većeg dometa neće biti do kraja ovog veka.
Jednom je u jednom stripu zacrtano da ćemo u budućnosti svi biti turisti – svako u svom gradu. To se mislilo da ćemo i na strani i kod kuće, u sopstvenoj kući – svi biti ovce za šišanje. Sve što postoji biće protestantski pošteno u duhu kapitalizma zonirano na kvadrate i iznajmljivano po povoljnim cenama. Sadržaj našeg slobodnog vremena odrediće najbolji ponuđač/investitor. Dotad ćemo blejati u smartfonove i tapkati po ekranima dok stojimo u redu od parkinga do exita, vrebajući priliku za makar jedan besplatan selfi.
