Počinje polako predpraznična prvomajska euforija. Padaju dogovori o mestu okupljanja manjih i većih grupa poštovalaca praznika, naviklih na druženja o praznicima. Ponekad sve ovo liči na religiju gladnih stomaka. Kupuje se razno mesovlje u nimalo ograničenijim količinama nego ranijih godina i, kao uvek, predimenzionirane težine i vrste "zavisno od dogovorenog načina pripreme". Najglasniji su lokalni specijalisti- kuvari koji “prete” društvu da će ih rasturiti od ‘rane. Priprema se i mesto odigravanja igre bez granica na naš način. Bira se teren u velikoj šumi (Deskaš), gde obavezno mora rano da ode izviđačka grupa za zauzimanje najpovoljnije, već godinama poznate pozicije. Pozicija treba da ima hlada I čistinu za igranje malog fudbala. Nosila se već i mreža za odbojku ali ko će skakati posle kakvog kotlića ili roštilja, nema šanse.
Želudac mi se malo skupio, od pozitivne nervoze ili možda od pomisli šta će sve morati da preturi preko glave za ovih praznika. Jetra me nagovara da izvadim jedno plućno krilo jer, šta će mi kad imam dva. Koliko kiseonika ima u vazduhu , dosta mi je i jedno. Naravno, onda bi se mogla širiti do mile volje. Već zna šta je čeka pa se postavlja u gard, gradeći sebi prostor. Sa kamenom u žuči nemam nekih osobitih problema osim kada ga baš jako nanerviram. Tako zna da boli da je to neizdrživo. To je bol koja se najbrže zaboravi jer kada prođu tegobe, opet si spreman za krkanje i nemilosrdno drndanjeorganizma. Jednom sam tako zaglavio na hitnom prijemu (guščija džigerica) i posle primanja neke injekcijetine (prvo sam mislio da je pumpa za zaprašivanje – tolika, brate ), čujem glas bolničara – neće dugo. Obuzeo me ledeni strah od smrti a i gnev što nije pažljiviji. Skočim i onako u bolovima ga prozovem:
- Ko će još malo, da li si ti normalan?
- Pa, ja sam mislio još malo pa da nećete osećati bolove !?
- A, JBG, izvini,- rekoh, - više ne znam ni da se ponašam.
U sebi sam pomislio – da sam znao da se ponašam, ne bih ovde zaglavio. Umerenost je vrlina koju mi ne poznajemo. Jedino kada se hoćemo prikazati decentni u nekim kontaktima, ali samo u početnoj fazi poznanstva. Onda krenemo, brate, da pičkaramo da se vidi ko je muško, a ko “guzica” .
Imali smo jednog drugara Frančesa (pokojan, bog da mu dušu prosti) koji je silom prilika zakasnio malo na startu, pa se pojavio tek u šumi. Naravno, bez specijalnog dogovora , kreće mašina za dobrodošlicu. Prilazi mu jedan – ajmo po jednu, kasniš malo. On potegne iz flaše uz par reči izvinjenja pa krene da se rasprema. Sa istom flašom prilazi mu drugi sa istim tekstom a Frančes kao pravi prihvata, popije, nazdravi, itd. Nakon petog drugara sa flašom, prestao je da rasprema i seo sa društvom da se popije još po jedna. Inače čovek nije baš bio vičan alkoholu, ali prvoga maja se sve dozvoljava. Žena je tužno konstatovala da njen muž nije za upotrebu ovog puta. Naravno, pomogli smo joj dok je naš drugar u međuvremenu udario u pesmu. On Bunjevac, krenuo po nekim bosanskim sevdalinkama, onako dubokog glasa. Sve se orilo do Šištaka. Ovakve zamke su se postavljale godinama. Ko zakasni - zna se. Bio sam i ja već na redu. Znao sam za jadac, i opet naleteo. Žena mi nikada nije poverovala da je to bilo slučajno i spontano (ako bolje razmislim – i nije).
Kao što se nekad punio budžet pozorišta predstavom “Ča Bonina razgala“, tako tradicionalno prvomajsko praznovanje budi nadu za stabilizaciju klimavog budžeta palićkih firmi. Nije više važno da li će da se urniše park šatorima, roštiljima i kompletnom vašarskom bulumentom . Bitno je da se nešto zaradi a usput se ispunjava stara lukava – narodu hleba i igara. Naši plebejci, zajedno sa žiteljima okolnih sela i naselja, lepo obučeni kreću na prvomajski vašar. Deca se raduju orasnicama i ringišpilu, a glave porodice već suču brkove pri pomisli na janjetinu i hladno pivo pod nekim šatorom. Ako još ima i pevaljka, deca slobodno mogu da idu na ringišpil još po neki krug. Ovaj, silom prigušeni hedonizam, ima duboke korene u istoriji obeležavanja praznika u ovim krajevima. Spajaju se slobodni dani, praznici, vikendi i ko zna šta još ne da bi se dostojno dočekao i ispratio dan radnih ljudi.
Vitezovi vina , velikih kapa i crvenih noseva, prave neku svoju feštu, dozvoljavajući narodu da gleda razne ceremonije, koje su smislili onomad. Istina da od njih petnaestak , samo dvojica imaju vinograd ali to ne mari da se oni lepo između sebe uvažavaju, nagrađuju, tapšu po ramenima i naravno popiju po koju. Kriterijumi za prijem su vrlo “strogi“ – ako vezanih očiju prepoznaš crno od belog vina, ti si njihov . Na pragu si legende o vinskim putevima ovoga kraja. Put je doduše “litnji", slabog fundamenta, ali barem liči na nešto ozbiljno. Moram priznati da su kvalitet uglavnom postigli, ali sa količinama stoje vrlo tanko. Jedan brend ovakvog tipa morao bi izdržati malo veću količinsku probu. Pokušao sam jednom lansirati nekog našeg vinara u Zagreb. Sve bilo OK dok nismo stigli do narudžbe. Količina se nije mogla ispratiti, pa od posla ništa. Kaže čovek da ako isprati jenu feštu pa ga preporuče zarad vinske karte a ti kažeš da sačekaju iduću godine, možeš se pozdraviti sa imidžom dobrog domaćina. Našima to nije problem, glavno da imamo “šurnajst" vrsta vina po nekoliko boca. Neki lukavi, koji su mislili da je legenda prelazna, angažovali su Zvonka Bogdana da svojim poznatim širokim osmehom pripomogne. Objekat je lep, gosn. Švabo radi svoj posao, ali mi nešto fali vinograda. Liče mi na ozbiljne igrače pa hoću da verujem da još negde imaju vinograda ili bar da kupuju ekstra grožđa. Neće oni, ko Jevrej na samrti, kada otkriva sinu tajnu da se vino može praviti i od grožđa.
Elem, kako bilo da bilo, prvomajski uranak nam ne gine, pa kom obojci kom opanci. Uglavnom, ovo će biti jedinstvena masovna mogućnost pobeći od političara i njihovih vesti koje nam rafalom paljbom šalju iz svih mogućih medija .
