Nekako s proleća kao u pesmi Kemala Montena probude se u čoveku duhovi prošlosti i sete na stare ljubavi, prijateljstva, mladost. U vremenu kada je svaki dan problem za sebe, kada reagujemo na svaku sitnicu koja nas nervira, sećanja na lepo iz prošlosti restartuje i dušu i srce. A kao melem na ranu su okupljanja starih drugara na putu prolaznosti života kao znak da smo ostavili trag na zemlji. Okupljanja s proleća koja podsete kako život može biti jednsotavan i lep. I čemu nas uče problemi u životu? Da bi ostali na svom putu ili da bi shvatili prolaznost života. Sila jada ljudi urade sebi i drugima da bi bili u pravu, da bi kupili kuću, stekli novac itd. I onda u prolazu života sednu ljudi i na tren shvate čemu žurba. Gde ta masa stalno talasa.
Neka oproste stare ljubavi za grehove iz prošlosti nastale iz nezrelosti, kukavičluka, mržnje, ljubomore. Neka oproste bivša prijateljstva koja nisu opstala ili se jedva prepoznaju zarad ljudske gluposti i zavisti. Ko da je bitno ko je bolji, pametniji, bogatiji, pošteniji. U toj igri života kroz ljudske odnose pobednika nema. Svi smo čestice svetlosti u svom postanku i kraju, u večnom krugu koji traje.
Slobodan Martinović
