Groteska je reč koja najbolje opisuje situaciju za neprirodne pojave u našem društvu. Definicija groteske F.Šlegela pretpostavlja da je Groteska zapravo oblik kontrasta sadržaja i forme, nestabilna mešavina heterogenih elemenata, eksplozivna snaga paradoksalnog, smešnog i užasnog. A karikatura je veza između naivnog i grotesknog, pa je analogno tome groteska karikatura bez naivnosti.
Ideja da su svi mediji u Srbiji postali jedan veliki medij čija je jedina svrha da prati i hvali nečije poteze, plaši jer je groteskna. Ta lojalnost gotovo svih činilaca javnog života Srbije, nečemu što je obesmišljenjem svega i svakoga, dovela je do toga da običan građanin ne može da raspozna gde se društvo uputilo, eto to je groteska u svom pravom i izvornom značenju.
Očigledno je da naše društvo nema ideju o vlastitoj budućnosti, izloženi smo ekonomskom modelu nekontrolisanog zaduživanja, ali i istovremenoj “štednji”, promociji morala koji je predstavljen kao ideologija slabih, naspram proizvodnji i patriotizmu, a vlast umesto programa zaustavljanja propasti nacije najavljuje nova zaduživanja i zakletve u evro budućnost.
Finansijski razoreno drustvo, iz pomrčine dužničkog ropstva neće moći da brani ništa, a kamoli svoje interese i granice. Država bez realne ekonomije ne može da ima strategiju obnove stanovništva i čvrstinu politike i uticaj. Sasvim (ni)je onda logično da takvom, osiromašenom i moralno posrnulom društvu i ne preostaje ništa drugo već da oćuti anticivilizacijsku obustavu svog razvoja.
Našem društvu i našoj državi Srbiji je potrebna nova politika, politika koja neće biti sputana ideologijom beznađa, nacionalna psiha prvo treba da se liši svih kompleksa i mora da se oslobodi osećaja krivice i uverenja da su drugi pametniji i moćniji narodi. Tek kad uspemo da uredimo sebe i svoju ekonomiju, umesto što jalovo cupkamo u predvorju EU, postaćemo zanimljiv izazov za tanku srednju klasu koja želi, a ne može da proklija u natrpanim gradovima dok sela ostaju prazna. Naš građanin je divlje urbanizovan i ne živi više na selu. On nema novca za svoju modernu porodicu, kao svaki normalan čovek, sanja makar malo života iz filmova koje gleda kada ima novac da plati struju i kablovsku. Kada bi stvarno, a ne hipotetički birao između poštovanja vredne uređene države, korektnog zdravstvenog osiguranja, i sigurne pristojne plate, nasuprot rijaliti programa na koje je prinuđen, rezultat bi mogao da bude neočekivan za sve aktere političke scene.
Imajući u vidu ulogu društvenog faktora u groteski, njenu pojavu u vreme raspadanja i izobličenja društvenih sistema, kao i to da se ona pojavljuje u društvima sa mitološkom kulturom, groteska nas, vraća na stupanj primitivnog kada u primitivcu još uvek živi snažan psihološki činilac straha. Upravo taj strah izaziva infantilno-agresivni smeh i istovremeno rađa strah koji će rezultovati pojavom fantastike. Montažom i tehnikom infantilnog posmatranja ljudi i pojava. Taj fanatični pogled, nalazi se u suprotnosti sa trezvenim pogledom običnog neostrašćenog čoveka koji događaje posmatra sa hladne distance. Dakle, imamo dve simultane perspektive: perspektivu fanatika i perspektivu običnog neostrašćenog čoveka i njihova tačka ukrštanja predstavlja groteskni kontrapunkt. U tom simultanom prikazivanju lica i naličja događaja, ljudi i pojava prepoznajemo relativnost estetskog utiska tragičnog i komičnog, ali i jednu naglašenu crtu prirodnog prava čoveka da živi dostojanstveno, a ne u mraku totalitarnog režima. Ovo nije ironija sudbine paćenika već loše projektovanje budućnosti.Život ne možemo da predvidimo, ali možemo i moramo da ga trasiramo.
Naravno ostaje da stoji i živi sve prisutni strah, strah od izjava, od svih mehanizama za proizvodnju straha i jačanje vlasti, od kolumni punih pohvala, od tišine, od svih oni upotrebljenih metoda da bi se amortizovao svaki eventualni otpor koji je u ovom trenutku nepoželjan. Ne plaši taj nedostatak otpora jedne grupe ljudi. Plaši metod kojim se vlast i njene sluge služe, kao ona groteska s početka, svetu nepripadajuća, preuveličana, grozna, smešna, ali koja tera na onaj smeh koji je više histerično lice straha nego što je to smeh koji ima ikakve veze s bezbrižnim, a vi kad ste se poslednji put iskreno nasmejali, možda je vreme za trenutak istine ?
MSc dipl.pravnik Simjanovski Ozren
