29. 02. Dan kada žene zaprose muškarce (jednom u četiri godine)
Aktuelna 2016.godina je prestupna godina, odnosno ona koja ima 366 umesto 365 dana, a razlog tome leži u činjenici što je dužina jedne godine, u stvari, 365.242 dana tako da za četiri godine dobijemo taj jedan dan “viška” u februaru – jer je on najkraći mesec u godini. Zaslužan za ovakvo računanje vremena bio je Julije Cezar, koji je uveo Julijanski calendar 45 godine P.N.E. po kojem je svaka četvrta godina bila prestupna. Ovo je urađeno da bi se uskladile kalendarska i astronomska godina, kako ne bi došlo do toga da vremenom Nova godina bude u leto, a letina dozrevala u zimu.
Koristim priliku da podsetim sugrađane da postoji i jedna zanimljiva legenda po kojoj je irski sveti Patrik proglasio 29. februar danom kada žene smeju da zaprose muškarce koji im se sviđaju, usled njihovih jadikovki kako im je dosadilo da čekaju da muškarci naprave prvi korak. Ovo se desilo u petom veku, a nekoliko vekova kasnije, kraljica Margaret od Škotske uvela je zakon po kojem, na ovaj dan, žene mogu i treba da zaprose svoje simpatije a ako ih oni odbiju – kazna je bila poljubac, novac ili garderoba – štagod bi ucveljena mlada tražila. U Americi je taj je dan nazvan danom Sadie Hawkins, prema jednoj od junakinja stripa Li´l Abner, američkog crtača Ala Cappa, koji je izlazio od 1930. do 1970. A gde je glavnoj junakinji Sadie osnovna preokupacija bila kako navesti muškarce da je zaprose. Iako je formalno tradicionalni dan kada je ženama dozvoljeno da zaprose muškarca 29. Februar, lično podržavam moderne i samouverene žene spremne da preuzmu inicijativu, ne samo kada je prosidba u pitanju, već i prilikom svakog izbora – pa i onog političkog koji suštinski utiče na naše živote.Razmislite večeras, sutra, kad pročitate ovo i pomislite – šta za vas, znači ravnopravnost? Pri čemu napominjem da oblast rodne ravnopravnosti iako je uređena normama međunarodnog i nacionalnog zakonodavstva i uprkos zakonskim rešenjima, u praksi žene u Srbiji su još uvek neravnopravne i problem postizanja rodne ravnopravnosti tek treba da se rešava u svojim raznim pojavnim oblicima.
Još uvek postoji široko društveno tolerisano porodično nasilje na koje još uvek nema adekvatne reakcije (kvalitativno i kvantitativno) državnih organa. Svakodnevno je vidljiva neproporcionalna predstavljenost na mestima na kojima se donose političke odluke, stereotipno i uvredljivo predstavljanje i diskriminativno omalovažavanje žena u medijima, ali i u javnom, i političkom obraćanju, pa čak i u školskim programima. Postoji još uvek snažno prisustvo institucionalnog nepoštovanja jednakosti mogućnosti u ekonomskim i društvenim odnosima kao i znatno veća stopa nezaposlenosti žena. Srbija još nema rodno senzitivnu službenu statistiku, upotreba ženskog gramatičkog roda nije službeno verifikovana.
U skladu sa navedenim smatram da je neophodno u najskorijem periodu doneti lokalnu Strategiju za borbu protiv diskriminacije Grada Subotice i usvajanje akcionog plana za borbu protiv diskriminacije koji bi predviđao konkretne i realne mere za borbu protiv diskriminacije, a u saradnji sa svim relevantnim faktorima u gradu (nadležni Gradski organi, organizacije civilnog društva, političke stranke,..itd), kako ne bi prošlo još četiri godine, pa da čekajući novu prestupnu 2020.godinu godinu, ostanemo u istoj poziciji kao sad, nespremni za civilizacijska dostignuća gde su ključna ljudska prava, poput ravnopravnosti polova zaštićena na najbolji mogući način.
Simjanovski Ozren
