Prateći dešavanja u poljoprivredi i stočarstvu dugi niz godina, a naročito ove godine oko kampanje izdavanja državne zemlje, ne mogu da se otmem utiscima vezanih za problematiku vođenja politike po ovom pitanju.
Ne mogu da shvatim kako to da naša država Srbija ne shvata kakav potencijal ima u selima i u poljoprivredi.
Očekivao sam da će država osporiti sve prodaje poljoprivrednog zemljišta stranim preduzećima, da će te prodaje proglasiti protiv ustavnim.
Da će dati našim seljacima značajniju finansijsku pomoć i da će im omogućiti brži razvoj i poštenu domaću tržišnu utakmicu.
Uz pomoć državne zemlje bi se mogla stvoriti srednja klasa u selima. A to znači da bi država dobila jedan jak motor za razvoj našeg čitavog društva.
Da država izda svu zemlju seljacima od 20 do npr 60 hektara i da ne dozvoli zloupotrebe sačuvala bi mnoga domaćinstva u selima a to znači da bi se samozaposlile čitave porodice. Sačuvala bi se mnoga sela (mladi koji su otišli iz sela bi imali razloga da se vrate u sela).
ULILA BI SE NOVA NADA KOD GRAĐANA KOJI ŽIVE U SELIMA. VRATILA BI SE VERA U DRŽAVU A SIGURAN SAM I U POLITIČKE STRANKE KOJE VODE DRŽAVU.
Već je previše mladih ljudi otišlo iz države a posebno iz sela.
Verujem da malo građana u Srbiji želi da ima državu čija sela liče selima u Rumuniji. (mali broj loše plaćenih radnika dok im gazde žive u stranim državama)
U Rumuniji je država izdala ili prodala svoje kombinate strancima-investitorima.
Naši građani bi sigurno hteli da im sela liče na nemačka ili francuska sela.
A tamo je svaki hektar poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu fizičkih lica, građana tih država a ne PREDUZEĆA.
To je iz ovog ugla mnogo teži put ali sigurno mnogo bolji. Verujem i jedini način da jedna mala država postane simpatično tržište bez velikih kombinata koji strče iz našeg siromaštva.
Ti "naši" kombinati privlače pažnju ko zna kakvom kapitalu. Čitav svet strahuje od terorizma, milioni ljudi beže od ko zna koga. Ko zna kome sve može pasti na pamet da dođe u Srbiju i da kupi neko preduzeće koje poseduje veliku površinu poljoprivrednog zemljišta i koje još istovremeno koristi i veliku površinu državne zemlje po osnovu nekog investicionog plana.
Ne znam na koje tržište bi ti naši potencijalni investitori izvozili hranu iz Srbije. Nemci proizvode i više nego što im je potrebno i već imaju problem sa plasmanom zbog sankcija prema Rusiji. A čisto sumnjam da bi Rusi kupovali od nemačkih preduzeća iz Srbije.
Mi hoćemo u Evropu i računamo na njihove fondove i pomoć. Plašim se da će nam investitori u poljoprivredu iz arapskih zemalja iskomplikovati korišćenje sredstava iz evropskih fondova.
Mislim da bi mnogo mudrije bilo osposobiti seljake da prave manje farme i da kupuju traktore i ostalu tehnologiju sa zapada jer hranu danas svakako nije teško prodati. Tako će sigurno sporije doći strani investitoriali ali bi sačuvali ono najvrednije a to je zemlja ZA naše građane i našu decu.
U OSTALOM - KOJI JE DOMAĆIN PRODAO ILI IZNAJMIO ZEMLJU A DA SU MU DECA OSTALA KOD KUĆE.
Džamil Džavić
poljoprivrednik iz Starog Žednika
