Na današnji dan prije šesnaest godina, čovek obrva odebljalih od tuge i brkova smerno spuštenih za takve prilike, objavio je da je Srbija bombardovana. Predsednik vlade Momir Bulatović ispunjavajući svoju svetu dužnost pojavio se na televiziji. Vidno uznemiren, ne zbog bombardovanja već zbog činjenice da mu Milošević nije javio. Osećao se malo bačen u zapećak. Nije smeo da se žali Milu jer bi potonji puk`o od smeha.
U mojoj porodici ova bombardistička pojava je počela prilično uzbudljivo. Naime kada je bomba pala kod bać Stipana u Ferenc Iboje ulici, dobro se osetilo u par ulica dalje, gde ja stanujem. Manji sin, tadašnji desetogodišnjak je posle detonacije uzviknu „YESSS sada znam kako to izgleda“! Veliki prozor prema dvorištu se ozbiljno zatresa. Mačak koji je dremao na simsu naglo skoči, obori posudu sa vodom sa radijatora i pobeže. Buka je bila prilična. Prozori se tresu, posuda zvoni, mačak vrišti a mi se smejemo. Žena iskoči sva uplašena i mokra iz kade i dotrči u sobu. Mislila je da se nešto loše desilo. Imala je tipičan izraz lica kao kad čovek dobije opomenu za struju pred isključenje. Uverili smo je da je sve OK i da se smiri. „Trči pogledaj dole“. Stariji sin je imao garsonjericu u dnu dvorišta. Trčim dole, bojeći se da je bio sam i da se jako uplašio. „ Sine jel sve u redu?“. „Jeste tata što me budiš“. Čovek nije ni znao da je ušao u istoriju spavajući. Žena se više nije vraćala u kadu ali niti sela pored prozora.
Naši nadri stručnjaci vojnog smera pustili su kamion sa „Vlašić“ radarom na sebi za izviđanje u vazdušnom prostoru. To je aktivan uređaj tj. šalje el.magnetne talase koje protivnik lako identifikuje i locira. U komšiluku bać Stipana ovdašnjeg našao se taj kamiončić, privlakač bombi. Naravno, nakon lociranja puklo je samo tako. Kasnije smo saznali da je gazda pojeo baš drugi tanjir s`paradičkom čorbe kad je eksplozija ispunija kujnu.“Ja kao bivši sportista, brzo sam se bacio na pod“ . „Kaži im da si bio atletičar“ viče žena kroz prašinu i lom iz druge sobe. Spasio se bać Stipan i kasnije je u kafani prepričavao kako je ipak važnije imati glavu na ramenima nego ozidanu kuću. Doduše, ja nisam nikada mogao upoređivati ove dve neuporedive stvari. Nakon nekoliko godina primećivali smo pomalo na starcu uplašenost i teskobu koju nikada neće izbrisati. Jadnom smo mu dozvolili da nas sve iz kafane povede kući i da nas časti slaninom, šunkom i čvarcima. On bi to svaki dan, valjda zarad pomerenog shvatanja životne radosti. Žena mu je umrla pa sam živi. Ponekad se tako lepo obuče, prošeta kroz grad, svrati na pivo u kafanu i njemu se ono lepo već desilo u životi. Svi ga poznaju kao bać Stipana iz Ferenc Iboje ulice. Njegova kuća je bila prva koja je popravljena iz budžeta grada. U njemu se primećuje večita zahvalnost. Kao svi stari okrene se Gradskoj kući pa se zahvali. Za njega nije važno koja je stranka na vlasi i kakve bitke se biju unutar zdanja koje on oseća svojom životnom sigurnošću.
Imali smo opštu akciju u kući. Lepili smo selotejp po prozorima onako u iks pa okolo da ako se koji razbije da se staklo ne razleti po ukućanima. Prozori su izgledali kao da su baš sad transportovani iz staklarske radnje. Tih dana je stidljivo rođen Widows 99 a la Serbio.
Srbija je bila u neverici i prve reakcije su bile podeljene: Sedamdesetak dana je trajalo urazumljivanje Srbije po svim ciljevima i gradovima a mi brate pravimo dernek na mostovima. Čuvamo ih, kao da to Amere zanima dali ima ljudi na mostu ili nema. Naša naivnost dolazi do punog izražaja. Tvrd smo mi živalj. Ne damo naše. Ne damo da nam dvadeset prvi vek ušeta samo onako u naše živote bez napora, da se ugradi da evoluira. Kod nas se sve pa i obična evolucija, događa na revolucionaran način. Sada su nam ostale ruševine sa kojima još uvek niko ne zna šta da radi. Ne zna se čak ni da li su to ruševine, dokazni materijal ili turistička atrakcija. Babe se još i danas čude kako pilot može da uđe u avion koji se ne vidi a mi ga još i srušili. Tu nešto neće bit u redu!? To je kao kad braća Daltoni igraju poker i svi imaju po četiri asa u rukama. Onda konstatuju da tu neko vara!
Prošlo je šesnaest godina a još uvek se ne zna da li je bomba na Paliću sanirana i dali je uopšte ima? Kod nas se nebuloze ređaju jedna za drugom bez potrebe da se bilo šta pojašnjava, opravdava.
