Ćao sine moj
Razmišljam kako je ova današnja tehnika na pomoći čoveku da komunicira sa svojima na daleko kao da su ti gosti u kući. Malo hladanji osećaj jer nema onog grljenja i ljubljenja prilikom susreta , tapšanja po ramenu za ponos, hvalu ili utehu. Birati se ne može pa sam sretan kada ti vidim lice i kad imaš vremena odvojiti za poneki duži razgovor samnom. Svaki naš susret na Skajpu (Skype) je jedna radost a i pritajena tuga kada primetim po nekim tvojim rečenicama, rezonima, reakcijama da odrastaš i postaješ od mladića čovek bez mog prisustva. Nisam sebičan. Tvoj je to život. Ja ga nemam pravo živeti ali bih voleo da sam tu negde, da se nađem u nevolji, da te poguram u dilemama. To je ono što ostavlja malo gorak ukus koji stvara daljina. Ipak, vrlo sam ponosan na tebe jer ti to sve sam uspevaš da odradiš. Sva nepoznanice i magloviti nagoveštaji mogućih problema što donosi nadolazeće vreme zvano život rešavaš sam, ponosno i ma moju veliku radost uspešno. Čak vrlo, vrlo uspešno. Toliko uspešno da se ponosim tobom na svakom koraku. Tvoja sredina je vidim isto to primetila pa si na glasu kao jedan jak, pošten, prodoran, učen ali i skroman mladić pun ambicija. Ne dozvoljavaš da neko primeti sva ona pitanja što sebi postavljaš birajući dalji tok svoje karijere i uopšte životnog puta. Drago mi je da smo otvoreni u komunikaciji pa ponekad se udubimo u ovakve razgovore ne primećujući da je prošlo preko sat vremena kao tren.
Svaki od roditelja bi voleo da mu dete u životu prati sreća i blagostanje. Zato, sa promenljivim rezultatima samoukih pedagoga, nastojimo predati deci svoja životna iskustva, nadajući se da će to pomoći, tapkanju u neosvetljenom delu života. Sa manje ili više uspeha gajimo odnos uviđajući da odrastanje i sazrevanje dece polako osvaja autoritet roditelja. Treba to znati kontrolisati pa ponekad priznati u sebi da odbrana roditeljskog ponosa ne sme da pređe u večito zapovedanje, uslovljavanje i tiraniju. Tu se gubi kontakt, raspada se međusobno poverenje. Ostavljamo mladog čoveka gologuzog na vetrometini iskušenja baš u najosetljivijem dobu kada smo najpotrebniji zarad sebičnih tradicionalističkih shvatanja odnosa dete-roditelj. Treba zaslužiti poštovanje. Nije ono bogom dano sam zato što si roditelj. Te dve stvari: ljubav i poštovanje ako uspeš da odneguješ onda je to uspeh koji se pretvara u iskreno drugarstvo. Naravno u tom drugarstvu su deca malo sebičnija ali nama to ne smeta. Ponekad nas malo i zapostave ali se uvek osvežen odnos vraća punog srca i roditeljskog opraštanja što je bio malo po strani.
Novih izazova i odluka se nikada nećeš osloboditi pa čak ni u penzionerskim danima. Znaš ti to dobro “hendlovati” pa redom i bez panike rešavaš tesne situacije. Dobra ti je još osobina da se odmah sukobljavaš sa problemom ne čekajuće da on, odložen ispod tepiha proviri baš u najnezgodniji momenat. Malo si tanji kada je u pitanju tvoj lični život. Tu si relativno neorgaanizovano organizovan. Nemam recept uspeha ali ti samo mogu preneti moja životna iskustva pa ti onda zagrabi koliko ti drago. Kažu ljudi da se čovek uči na svojim greškama a ja mislim da je to ipak budaleština koja odbacuje svaku pomisao da sasluša, odvaže i uporedi.
Obojica, sa bratom ste definitivno rođeni pod sretnom zvezdom. On je prošao većinu iskušenja koja tebe još čekaju u privatnom i javnom životu. Jako mi je drago da među vama postoji iskrena bratska ljubav. Često se čujete pa ste prisutni jedan drugom u svakodnevnici. On ti je jedna čvrsta tačka oslonca u životu. Trudi se da i ti budeš njemu kad zatreba. Ja sam tata sa Skajpa pa se puno ne pitam ali sam tu uvek za razgovore svih vrsta a ako treba, mogu i pomoći ponešto. Majka i ja ćemo dolaziti onoliko koliko budemo mogli i koliko vam bude prijalo.
Ljubi te Ćale.
Subotica 22.04 2016.
Đorđe Branisavljević
