Opet me je malo sahvatala i zamorila moja plućna boljka. Nekada sam se bavio profesionalnim ronjenjem.Prilično dugo, preko četrdeset godina. Ronilo se na razne medije: vazduh, kiseonik, mešavinu gasova, zavisno od dubine i vrste ronjenja. Godinama se nagomilaju rezultati mladalačke bahatosti, neoprez srednjih godina, zaboravnost kasnijih. Tako sam ja nagrađen nekom vrstom astmatskih smetnji koje se povremeno jave. Ponekad, tako sedim na obali Palića, oazi spokoja, smirujućeg doživljaja površine vode.
Gledajući vodu jezera, imao sam utisak kao da hoće na neki način da mi se požali. Da mi ispriča svoje tuge i nevolje, licemernost ljudi prema njemu koji se uvek u prošlosti trudio da učini mladima radost, ljudima zadovoljstvo i opuštanje od svakodnevnih briga. Šljapka malim talasićima obalu i ja ga začuh kao živog stvora:
- Nisam zaslužio ovo. Nakon toliko godina, nakon toliko leta provedenih sa mojim uvek dragim sugrađanima. Dolazilo je tu gostiju iz svih bližih krajeva i daljih atara. Ljudi su me opkolili banjom, gostionama, sportskim terenima, čak su i ribe veselo živele u čistoj vodi. Doduše uvek je bila malo zelenkasta ali kažu da to tako treba obzirom na način mog nastajanja, malu dubinu i još nečega što nisam zapamtio.
Danas, eto vidiš, izgledam kao odrpani starac sa puno godina. Kao klošar dvadeset prvog veka. Neki stručni ljudi me stalno ispituju, dolaze odlaze, muvaju nešto, domunđavaju se. Ja se obradovao. Evo meni spasa, evo meni pravih ljudi, evo meni ljudi koji se razumeju u moje nevolje i kojima je stalo da svima nama bude bolje, pravo subotički. I vidim, nisu to oni od pre, nisu to oni što na teren istrčavaju uzdignute glave pripremljeni za ovacije i slikanje.
Čini se da ima nade.
Teško mi je ipak. Ne mogu još tako dugo. Umreću od tuge bez mojih mališana i mladeži koja je sa toliko radostu delila samnom lepotu života. Bogami i stariji su voleli pored obale sunčati staračke kosti uz di po koji špricer. Od milja su me zvali „Bunjevačko more“ a ja sam sve pucao od važnosi i lepote.
Osećam kako mi truli utroba, kako nemam više izgovora prema ribama, trsci i drugim biljkama. Čak me i ptice polako napuštaju, one koje su se gnezdile u trsci, rode koje smo sa puno tuge ispraćali i sa isto toliko radosti s' proleća dočekivali. Laste koje su nisko leteći tik iznad vode znale najaviti kišu. Još me drže malo vetrovi koji duvaju kao nekad. Zatalasaju bolesnu vodu i nešto kiseonika donesu ribama, onima koje još ne plivaju sa stomacima na gore. Kada zavijore jedra jedrilica, vesla zašljapkaju, osećam se živo.
Oko mene je šuma sve ređa. Okivaju me u beton, odmaralištima, kućama tajkuna. Ovi zadnji mi još uvek ulivaju neku nadu za ozdravljenje. Sigurno znaju nešto što ja ne znam. Čujem, kažu ljudi da se gradi kanalizacija da me spase od fekalnih voda.
Kažu da je sve spremno da dođu neke pare da se moje „spašavanje“ nastavi. Opet sa druge strane, neki ne predviđaju vaditi nagomilani mulj. Baš tu gde bi ponovo bila kupališta, restorani, kafei i čamci za iznajmljivanje. Kažu, ne bi dalo efekte, a mene muči ovaj mulj kao vojnika kojem u čizmama već trunu čarape od nepranja. Kada ih skine, bazdi na sve strane. Ako budu ostavili mulj u četvrtom sektoru, kako oni to zovu, džabe sva naprezanja, džabe sve... Ostaću i dalje samo jedan smrdljivi starac usred lepih parkova. Starac koji umire od stida.
Ajte Palićani, pomaknite se malo, probajte me spasiti od vlasti i tajkuna. Ta valjda smo naši ili se to više ne broji?
Kada bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha (I.Andrić)
