Komadić istorije koji me je uvek očaravao su moji dani iz detinjstva provedeni o vikendima kod bake Juliške. Ulica 34 kućni broj 26. Kasnije je ova ulica dobila ime po Vasi Pelagiću. Uvek sam mislio da je on neki revolucionar vredan poštovanja. Imao sam skoro pravo jer je bio i pop i socijalista. Pored završene bogoslovije pa dosta kasnije sa činom arhimandrita štitio je bogosloviju u Banja Luci. Već je onda bilo u modi preletati sa jedne na drugu stranu, sa desne na levu i obratno. Tako on u svom pisaniju: „Poslanica Bogu“ i „Koliko nas košta Bog i gospodar“, nastupa definitivno antireligiozno. Uglavnom svetski putnik, široko obrazovan, verovatno dostojan da se po njemu nazove jedna ulica u Subotici, umro je u požarevačkom zatvoru 1899. godine, kako i dolikuje našim političarima. Naravno, žitelji ove ulice nisu ni razmišljali o njemu već su ga uknjižili kao svog, jer Pelagić je zvučalo nekako ravničarski, vojvođanski, čak je vuklo malo na bunjevački, iako veze nije imao sa nama. Ulica kao svaka druga iza bolnice, tada, a i sada, na periferiji grada, bez vodovoda i kanalizacije, dočaravala mi je onu mirnu seosku idilu. Nigde se nije žurilo a nedeljom pogotovo. Posle ručka se malo pritvore špalete, pa bude polumrak u sobi, taman za jednu podužu nedeljnu popodnevnu dremku. Kuća, polu nabijanica - polu cigla daje fini hlad, bolje od bilo kakvog klima uređaja.
Sva deca iz ulice koja su dorasla trčanju, skakanju i nekim zajedničkim igrama izlazila su na ulicu kao po dogovoru oko četiri sata. Sunce je još visoko ali više ne prži onako besomučno. Prašina na kolovozu je još vrela pa se treba hodati po travi ili u senci drveta, uglavnom bagrema. Ako nas je bilo dovoljno, išli smo na Mlaku - ispašu pored bolnice. Tu se uvek igrao žestok fudbal nekad sa krpenjačom, nekad sa nekom gumenom loptom a retko sa pravim kožnim fudbalom. Isprobavali smo sve moguće finte koje smo otkrili gledajući utakmice i treninge „Spartaka“ našeg gradskog kluba koji je bio mezimac i ponos grada. Moj brat od tetke, koji je živeo kod bake i ja smo uvek imali dodatne treninge kod kuće u dvorištu. Do tančina smo analizirali kako se golman bacio na loptu, kako je iz kornera igraš šutirao glavom itd...
Kada je Spartak igrao kod kuće, vršile su se pripreme već od prije podne. Sat pa i dva pre početka utakmice, navijači su hrlili sa svih strana tramvajem, biciklama, peške, ređe autima. Glavne tribine su bile drvene odmah kod ulaza u stadion.Tu su sedeli sretnici koji su uspeli na vreme nabaviti karte. Mi deca, pošto nismo imali novaca, čekali smo kod ulaza pa nas je poneki navijač uvodio kao sina. Ostali su pušteni unutra kad je počela utakmica, jer šta će redari, deca su to, možda budući fudbaleri. Tu na otvorenom, pivo se hladilo u koritima sa vodom u kojima je bio po jedan veliki mesarski led. Sladoled je prodavao Pelivanac iz čuvenih kolica sa tradicionalnim zvoncetom. Vodeću ulogu igraju semenke suncokreta i bundeve. Bez njih se valjda i ne bi mogla odigrati utakmica. Jednom su gradski oci (oni pametni ), naredili iz ko zna kojih razloga da se semenke ne mogu prodavati na stadionu jer je nehigjenski ili nemaju dozvolu ili već tako nešto... Semenkari su bili prinuđeni da organizuju punkt u „zasedi“ odmah iza ćoška kasarne koja je nekada postojala odmah do igrališta, preko puta od bolnice. Trajalo je to neko kratko vreme jer se narod ovaj put pobunio i to dosta glasno. Ne može fudbal bez semenki ni u kojoj varijanti.
Svlačionice su se nalazile ispod tribina pa kada su igrači izašli na zagrevanje, publika im je napravila toliko mesta na ulaznom platou da su se uglavnom kretali u krug izmenjujući kratke pasove. Fudbal broj pet, sa unutrašnjom gumom i na šniranje, bio je naviksan, težak i tvrd za moju bosu nogu. Ponekad se otkotrljao van njihovog kruga zagrevanja pa smo mi skakali da im što prije dodamo loptu ali onako znalački, da se vidi da znamo da igramo. Nisam ni zucnuo ali posle ovakvih dodavanja, noga mi je utrnula barem petnaestak minuta. Ako je slučajno udariš špicem, ode nokat.
Istrčavanje na teren je imalo isto svoj specifikum. Golmani obe ekipe u kačketima, nosili su ispod miške svoj fudbal a igrači su skakutali i uglavnom bili zauzeti sa razvlačenjem i nameštanjem svojih gaća. Snalažljiva deca su donela od kuće kante za vodu sa poklopcem i prodavala su vodu. Umesto čaše poslužio je poklopac iz kojeg su svi pili. Jedan poklopac jedan dinar pa ko voli nek izvoli. Išlo se sa kantom između redova i vikalo „hladna voda – hideg viz“ , na oba jezika kako je i red. Voda je bila hladna i sveža sa obližnjeg arteskog bunara na ulazu ka pomoćnim terenima.
Tu su bila još i dva mala bazena koja su služila vatrogascima za brza punjenja vatrogasnih kola a nama, naravno, za kupanje. Dosta njih je tu naučilo plivati. Meni nije bilo dozvoljeno da se bavim ovim „biznisom“ jer mi je otac bio fudbaler pa bi kao bila sramota da njegov sin prodaje vodu u publici dok tata igra. Ipak sam se snašao jer sam trčao sa kantom da napunim vodu i dodam drugaru preko žice da može dalje prodavati. Publika se toliko saživela sa događanjima na terenu da si tačno mogao znati po huku publike kada je neko dao gol, promašio, dobar dribling napravio ili pacerski izgubio loptu. Tako sam nagađao šta se događa na igralištu. Delili smo dobit u relativno sumnjivom omeru pa mi je otišla volja od partnerstva pogotovo što sam uvek ispuštao prvo poluvrema. Posle utakmice, vraćali smo se u kući. Žene su sedele u grupi ispred neke od kuća i razgovarale. Videle su već po nama dali nam je ljubimac pobedio ili izgubio. Nakon pobeda ushićeni odmah smo uzimali loptu i na „Mlaki“ isprobavali upravo viđeno. Tako smo i nesvesno učili igrati fudbal na ulici. Kasnije smo sve to i pokazali po raznim klubovima po kojima se raspodelila moja generacija.
Igrao se tada lep kitnjast fudbal. Bilo je tu nekog viteštva, sportskog fer pleja, neke čarolije koja je igrače činila uzvišenima. Nije ih se plaćalo u klasičnom smislu kao danas već su bili zaposleni po firmama i odrađivali su svoje radno vreme pola u firmi a pola na terenu. Klub se voleo bez rezerve punim srcem. Bili su to dani kada su ideali prepoznatljivi, kada se znalo za red i rad, kako bi rekao moj deda. Ako nema toga, sledi totalni raspad sistema. To sam shvatio tek mnogo kasnije. Koliko dve reči mogu da izraze čitavu filozofiju življenja, sve četiri noge države i društva. Bili su to dani kada smo svi pripadali Spartaku i Spartak je pripadao svima nama.
Današnji Spartak nije više subotički. On pripada nekim ljudima privato. Tu oni vedre i oblače i pokušavaju ovaj klub predstaviti kao gradski klub Spartak. Čak su starom, pravom Spatraku ukrali ime i istoriju. 70 godina istorije ne bi smeo da slavi privatni klub i da sebi pripisuje uspehe starih generacija. To su bili pošteni sportisti i ljudi. Zato smo ih voleli punim srcem. Žalosno je što se dozvoljava ovolika devastacija.
Klasična konstatacija o prolaznosti života a sa njim i starih vremena, detinjstva, mladosti, zrelog doba, trebalo bi da izaziva u čoveku laganu nostalgiju i mir penzionerskih godina Dolaze mladi, preuzimaju štafetu i život teče dalje. Nažalost naša stvarnost je sasvim nešto drugo. Mladi su ostali praznih ruku. Nemaju šta naslediti i razvijati dalje. Daj Bože da poživimo što duže da iz naših penzija mogu da prežive. Kada polako ali sigurno pomremo, neka im je sam Bog na pomoći jer ni penzija više neće biti.
