1. decembar 1904. smatra se danom nastanka službe hitne pomoći u Beogradu, kada je Beogradska opština zavela noćno dežurstvo u opštinskoj zgradi u "Varoškoj ambulatoriji". Građani su zvali na telefon 488. Koriste se zaprežna kola tipa MUNDU iz Beča, jedna za prevoz zaraznih bolesnika, druga za izlazak lekara. Kola su garažirana na beogradskom trkalištu (sada prostor hotela METROPOL).
1909. godine donet je "Pravilnik o dužnostima lekara opštinske Centralne ambulante". Siromašni Beograđani lekarsku pomoć dobijaju besplatno, a ostali plaćaju dobrovoljnim prilogom za održavanje ambulante. Na poziv lekar ide isključivo na nesrećan slučaj koji zahteva hitnu intervenciju (davljenje, trovanje, pokušaj samoubistva ili ubistva, teške telesne povrede, prelom kostiju, jako krvavljenje i sl.), kolima, sa bolničarom (previjačom). Dužnost noćnog dežurnog lekara mora obavljati svaki beogradski lekar. U ambulanti dežura i jedan momak čija je dužnost da prima poziv za lekara dok se ovaj nalazi kod bolesnika. Vozni park čine jedan fijaker za potrebe lekara i jedna zaprežna kola – štajervagen, kojim su se prevozili infektivni bolesnici.
(Odlomak iz istorijata hitne med.pomoći Beograda).
***
Opet ja u kombinaciji sa Sv. Petrom. Opet me spopade teško disanje i pored raskošno prepisane terapije. Revnosno sam gutao tablete raznih boja i oblika, kupio inhalator i merač pritiska. E ovo potonje nisam trebao. Naime znao sam u svakom momentu koliki mi je pritisak i verujte da to, ne da nije dobro nego je alarmantno loše. Pritisak bi se možda i primirio ali mu ne da moja ushićenost aparatom jer već ponovo merim. Vidim da tu postoji uzročno posledična veza pa sam se kao alkos odvikavao od čestog merenja pritiska. Ostala terapija je bila u tabletama. Iako pažljivo dizajnirane bojom ,oblikom pa i kutijom, čovek nekako ne može da ostvari duhovnu komunikacijau sa njima. Doduše, naslućivala se priča svake od njih. One su ćutke obavljale svoj posao bez guranja na mesto frontmena. Doduše postoje tabletomani koji znaju pola apoteke na pamet i gutaju li gutaju po vlastitom nahođenju. Ja, osim aspirina i higijenskih gumica nisam nikada kupovao bez recepta.
Inhalator je zauzimao visoko drugo mesto, odmah iza merača pritiska. Odnos nam je pomalo ličio na bračni. Razlike ima jer se ovde ujutro i uveče ukapavalo tačno dvanaest kapi nečega bez obzira na trenutnu potrebu i onda još malo druge tekućine. Posle se to udiše i slušaš kako ti zuji – malte ne kao kad ti žena ronza ujutro. Uveče je malo drugačije jer je obično boli glava.
Sveti Petar mi je mahnuo ali uto stiže hitna pomoć sa ne baš uverljivim izgledom ispravnog vozila. Očito je ovo izdanak vozila iz prošlog veka. Sa ovim se političari ne slikaju. Tu je i zamka: momci rade kao sat. Iskočiše „Mirko i Slavko“ ( Vuk i Mario ) i ne obazirući se na gosn. Petra, ukrcaše me u kombi uz profesionalni saosećajni tužni pogled i kretosmo poznatim putem ka bolnici. To sam mislio ja, ali ne i oni. Iz „Kertvaroša“ gde stanujem kretosmo put Palića da pokupimo još jednog ležećeg bolesnika. Kako koja krivina, ja posežem za pumpicom za disanje. Vadim je iz džepa već brže od Dok Holideja. U kombiju imaju neko čudo od kreveta na preklapanje nogu, sve neka stara mehanika-automatika ali još uvek radi svoj posao. Bolesnik je začas bio u kombiju. Čovek leži na leđima. Na grudima prekrstio ruke.Da nije vežbao položaj „za tamo jednom“ videlo se po tome što mu je glava povezana i sav se bio brate ufitiljio. Posle sam saznao da se zove g.Karlo, tu sa Segedinskog puta. Hteli su prozboriti sa njim ali ih je on „ignorisao“.
No, konačno kretosmo ka bolnici. To sam mislio ja, ali ne i oni. Ladno prođosmo pored bolnice ka „Šandoru“. Tu smo iz nekog poluskrivenog privatnog gerontološkog centra pokupili još jednog sedećeg pacijenta koji je zauzeo poslednje prazno mesto. Nešto malo, skroz uvijeno u ćebe, pomalo je stenjuckalo. Kada je kombi krenuo, više se nije čulo. Nadvladali su zvuci razlabavljenih šrafova, ispucalog lima trule karoserije i još poneki zvuk neidentifikovanog izvora. Vesela kakofonija se dokotljala do hitnog prijema. Momci poiskakaše i sa oba pacijenta, bez pozdrava odjuriše u hodnike hitnog prijema. Ja strpljivo sedim i pomalo duvam iz pumpice u nedoumici da uđem sam ili je procedura da me unesu „ka vojvodu“. Eto njih – idemo na Grudno, direktno, upravo počinju da rade. Bili su to jutarnji časovi kada se dobuđuje život u bolnici. Vreme kada su i najnamrgodnije sestre još sa poluosmehom na licu. Noćna smena je tako umorno „bisna“ da to već štipa oči.
Tu sam po treći put od proleća pa su me primili kao svog. Ljubazne doktoricine oči sa blagim izrazom brige i nešto više prekora zbog mog labavijeg pristupa terapiji, po njenom mišljenju, naterale su me da se malo pospem pepelom po glavi i prihvatim novu torturu bolničkog lečenja. Ovaj put sam čvrsto rešio da se u minut pridržavam dnevnog rasporeda uzimanja lekova. Dali su mi lepu sobu sa baš prijatnim „cimerom“. Dobro je bila pozicionirana prema toaletu. Verujte da je to bitan deo sreće u pacijentovom životu. Vrlo je važno uskladiti mogućnosti sa razdaljinom.
Ručak – ebéd , čuje se urlik PR-a lokalne kuhinje. Hodnik odzvanja zvukom probušenog lonca. Izlaze bolesnici iz soba relativno različitim načinom hodanja. To je jedna mala revija raznih pidžama i ponekog bademantila. Najviše se ističu one predizajnirane, kupljene za svečanije prilike. Svi nose svoje kašike, viljuške, noževe i šolje za supu. Tu se vide optimisti sa šoljama od pola litre i pesimisti za stidljivih dva deci tekućine. Količina je nepromenjena od prije pa ručak ni ne može dugo trajati. Par odlučnih zamaha i završen posao. Međutim mora se odati priznanje kuhinji da je ukus odličan. Mogli bi ga malo pokvariti pa onda količina ne bi više bila diskutabilna. Ovako, posle obroka, ne zna se dali ostaje žal za celom porcijom ili repetom. Setih se koncerta „Duha i daha“ frulaša Bore Dugića gde on čudesnom tehnikom u jednom dahu odsvira „Zajdi-zajdi“ . Ovde tako može pojesti ručak u jednom dahu svaki iole talentovaniji držač kašike. No zato ipak udahnem po koji put da čarolija duže traje.
Ja sam se izjasnio da mi samo supruga dolazi i to ponekad, kada treba nešto doneti ili odneti. Moj cimer je zato sasvim dobro opremljen žaliocima sudbine. Dolazi mu žena iz Iđoša, ćerke, unuka, drugovi sa kanaste i remija. Lovačko društvo je izostalo – niko ne zna zašto. Čoveku u toj gužvi nestali cvikeri. Neko je odneo kući pa sad ne može pročitati ništa što mu daju sa neke analize. Tu sam zato ja, ali je isto kao da nismo pročitali. Izveštaj pun latinskih izraza pa ostaje jako tanak osećaj informisanosti. Dobro da nema oznake nekog krsta nigde a to je glavno.
Gos.Pero, vidim da si dobar svetac. Ti kada drmneš onda sve pašti, sve po redu a ponekad i preko reda. Drago mi je da si ovaj put samo namignuo. Shvatio sam to kao opomenu. Tebi želim večnu vladavinu na rajskim vratima bez mog skorog prisustva. Šta ću ti ja ovako debo, nikakav. Sačekaj da izrastem u naočitog starca sede začešljane kose i štucovanih brkova, pa ćemo posle ići pa-pa.
Kako J.Dučić lepo reče: Voleo bih da ostarim kao zlato ili mermer a ne kao stara cipela.
Subotica 30.09.2015. Đorđe Branisavljević
