Pod utiskom čudnih događanja u JP Palić-Ludoš, prosto se ne može ne osvrnuti na tragikomične poteze uprave, direktora ili već nekog stručnog skupa.
Znao sam za prezentaciju dve nemačke studentkinje o načinima iskorištenja trske na području pod ingerencijom ovog javnog preduzeća. Siguran sam bio, kao što se obistinilo da će to ličiti na jednu naručenu varijantu JP Palić Ludoš. Trebale su doći dve mlade dame, magistranti kao gosti JP (u paketu sa kreditom-Nemci ništa ne daju džabe) da naprave elaborat o optimalnom iskorištenju trske na ovom području. Projekat je sam bez ičije pomoći dokazao da je neupotrebljiv iz više razloga a najviše zbog velikih i nepotrebnih troškova pri realizaciji. Da muka bude još veća bili su tu predstavnici sufinasijera projekta. Nisu ni oni ostali frapirani snimcima, blok šemama, proračunima, tehnološkim predlozima a posebno ne rezultatom u finansijskom smislu.
Jedan od retkih prisutnih, “sa strane”, na prezentaciji bio je Kovača Lehel, meštanin koji je dugo vremena u poslu sa trskom (trenutno inače u sporu na sudu sa JP Palić Ludoš) koji je pozvao, posle prezentacije, gore spomenute goste, da pogledaju eko kuću pokrivenu trskom i pogon za preradu trske u građevinske svrhe na njegovom posedu na Ludašu, što je dalo novi uvid dotičnima u mogućnost primene trske. Tada su gosti shvatili su da tu „nešto smrdi u državi Danskoj“.
Ovaj tradicionalni način korištenja trske kod nas je takoreći tajen pred devojkama koje su prionule na posao sa puno entuzijazma ali samo iz svog ugla i dosadašnjih saznanja.
Pokositi godišnje 96 hektara sa troškovima od 20.160 € na jezeru je teorija a da se i ostvari, veoma skupa radnja. Ako suboticka amfibija radi 60 dana po 8 sati na dan, napraviće 480 radnih sati. Jedan sat rada košta 42€. Znači samo rad mašine za dva meseca košta 20.160€. a učinak je da se sva ta pokošena trska može bacit na deponiju kao otpad koja će se godinama kompostirati. Struka kaže, a i iskustvo i praksa JP sa radom ove preskupo plaćene mašine da se u zimskom periodu trska ne može kositi iz dana u dan zbog vremenskih prilika. Nakon košenja pokošena masa se treba izvaditi, transportovati do mesta za preradu. Posto amfibija samo pokosi trsku u vodu, ona je potom svojim gusenicama zgazi, jer nema mogućnost vezivanja u sn opove i mora je potom izmenom alata pokupiti i izneti na deponiju. Odakle kamioni trebaju odneti masu na odredište gde se ona kompostira ili eventualno briketira ili peletira, šta opet niko ne radi jer je investicija u transport i mašine skupa i neefikasna. Znači ostaje treća varijanta za trsku tj da ona bude pojedena od strane krupnih rogatih životinja. Ta tehnika rešavanja problematike trske se čini egzotičnom ali je u svetu neuobičajena. Kada se zbroje svi ti troškovi dolazi se neminovno do zaključka da je suludo izvoditi i ovaj predlog. Političar će reći na ovaj blam da ovo nije predlog nego je samo prikazana mogućnost. To je doduše tačno samo je onda potrošeno puno para za elaborat koji ne služi ničemu, sem da je dokazano kako nijedan predlog nije u praksi primenljiv. Isti je slučaj i sa drugim planovima i projektima koji se unazad godinama stvaraju ali se ne ostvaruju. Mi smo doduše navikli na planove i elaborate koji nisu izvodljivi, tako da ni na ovom polju nema noviteta. Ostale nebulozne varijante i podatke ne bih iznosio. Može svako da ih vidi jer su objavljene ovde na sajtu.
Vrhunac pomenute tehnologije je studiozni pristup volova koji jedu i gaze trsku i tako rešavaju deo problema. Dobro, treba nahraniti josag ali niko ne pominje da se oni iznajmljuju od vlasnika iz Bačke Topole i da se za njih plaća mesečna najamnina kao i njihov smeštaj i ostala briga oko stoke koja je uobičajena.
Ja lično stajem u odbranu gospodina Kovač Lehela koji godinama prezentuje svu lepotu struke prikazujući industrijsku upotrebu trske u građevinarstvu gde se u izolaciji i pokrivanju krovova i nadstrešnica postižu prava mala remek dela starih majstora trščara. Ova stuka je stotinama godina na ovim područjima bila razvijana i poštovana. Novi materijali ni dan danas nisu uspeli istisnuti trsku koja se pominje kao sirovina i u građevinarskoj literaturi. Kao dimplomirani ekonomista g. Kovač je znao maksimalno prilagoditi tehnologiju sa isplativosti. Imao je specijalni kombajn koji za jedan sat obradi površinu od hektara trske: poveže u snopove i izlazi ne ostavljajući za sobom smeće. Ova operacija je višestruko jeftinija i celishodnija od rada amfibije koje ima JP Palić Ludoš. Tako sečena trska može poslužiti samo kao otpad. Usput pravi štetu po dnu kojim se kreće jer ima gusenice a ne velike gumene točkove. Kombajn su vlasniku g. Kovaču privremeno konfiskovan od strane JP Palić Ludoš, prilikom jednog grubog "nesporazuma na terenu". Slučaj je pred sudom i čeka se epilog..
Na ovaj način je privremeno onemogućeno stvaranje brenda od ludoške trske. Usput a ne manje važno, više porodica su ostavili bez mesečnih primanja. Predmet je na sudu. Čeka se epilog već više od devet meseci. Kombaj stoji a trska raste.
JP Palić-Ludoš bi se, sarađujući sa lokalnim stručnjakom oslobodio trske bez ikakvih troškova, nebuloza i novih tehnologija oko grejanja svojih objekata, toplih leja i slično. Prezentovan način rešavanja problema očito ne pije vodu u ovom načinu eksploatacije trske.
Još jednom se pokazalo da se u svojoj kući teško stiže do poštovanja i priznanja postignutih znanstvenih dostignuća. Obzirom da u našem gradu imamo Građevinski fakultet kao i Ekonomski fakultet za pretpostaviti je da imamo stručnjake koji mogu da reše sve naše probleme u svojim ingerencijama, dok se mi držimo i dalje primitivnog pristupa pri rešavanju problema da što je stručnjak iz većih daljina, zaslužuje veću pažnju i respekt.
Žetva trske zaslužuje kult i brend koji bi se trebao tretirati maltene kao dužijanca. Priča oko trske je vekovna. Ona ima svoju dugu istoriju i tradiciju koja bi se trebala poštovati.
TRADICIONALNI DANI ŽETVE TRSKE NA PALIĆU – zar ne zvuči primamljivo i naški.
Subotica 05.11.2016.
***
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju uredničku politiku www.subotica.info.
