Postulati pedagogije kao nauke ne vise baš u vazduhu pa da su svakom dostupni bez truda. Kod nas štap i kanap rade nesmanjenom žestinom. Kako se došlo do validne teorije i teoriskog dubokoumlja u nas? Oslanjaju se na dosadašnja iskustva, pa ubace malo psihologije i filozofije, oni frustrirani iz detinjstva, malo svog paćeničko-osvetničkog glasa i eto ti pedagogije i u našim redovima. Dizanjem ruku izglasa se nešto (zakon) o čemu najveća većina veze nema a zvuči im lepo da se deca vasipataju na naučnoj osnovi bez dosadašnjih eksperimenata i tradicionalnih mera privole na dobrotu. Inplementacija ili primena ako volite, je prvi korak nastajanja problema. Nenaviknutost življenja u zakonskim okvirima stvara jednu pomalo konfuznu atmosferu. U sredinama gde je školski život organizovan na principima i paragrafima novopečene pedagoške torte, vremenom se dolazi do zaključka da je sve genijalno i jasno, samo neprimenljivo. Torta postaje gorka sa tendencijom pogoršanja. Naime može se primeniti po cenu stvaranja ubogaljene dece konfuznih razmišljanja sa teškim devijacijama u ponašanju škola-ulica-roditeljski dom.
Nekada su učenici za nedisciplinu ili nepoštovanje procedura, reda i uzanci školskog života, bili opominjani, kažnjavani, obavljali su se razgovori sa roditeljima a u krajnjoj nuždi se izbacivalo iz škole. Svako je to znao pa i onaj najkurčevitiji primitivac sa kojim se tata potajno ponosio, kako zna dobro da se tuče i da neda na se. Čak i takvi roditelji su, u krajnjoj liniji, primoravali decu „svojim metodama“ da se ne dobije dvojka ili ne daj bože jedinica iz vladanja. To se je zvalo kućno vaspitanje sa proširenom implementacijom tradicionalnih metoda pedagogije.
Kada je naša pedagoška nauka krenula da se meša malo u ove odnose, malo da napravi reda, počele su se javljati devijacije u kompletnoj sociologiji današnjice. Prije svega, uvođenjem psihologa u škole, nepovratno je narušen autoritet pedagoga-nastavnika, stručnjaka kojima se do tada duboko verovalo. Svi pamtimo svoje bivše učiteljice. Sećamo se njene blagosti i strogoće. Njeno ponašanje prema nama u mnogome je određivalo kasnije našu ličnost pa i životni put. Kasnije sa nastavnicima (ne svim) imao se vrlo sličan odnos, zavisno od afiniteta za određeni predmet. Razredni starešina je aminovao sva nastavna i van nastavna događanja i brinuo se o učenicima pa i ponaosob u dodeljenom mu razredu. U srednju školu se odlazilo sa ponosom nosioca pedigrea svoje osnovne škole. Taj psiholog traje godinama bez obzira što je njegov uticaj totalno neefikasan. Čak do te mere ide priča da su morali izmisliti i školskog policajca. Učenici su poprimili neke oblike nasilnog ponašanja prema sredini, nastavnicima, školi, učenicima. Sve se pomerilo, izmešalo, iskomplikovalo pa se ne vidi kraj nasilničkom ponašanju učenika obskrbljenih psihologom, policajcem i pedagoškom brigom na naučnoj bazi. Roditelji, na žalost, uglavnom podržavaju decu, ne shvatajući koga imaju u kući. Dolaze u školu da bi odbranili bahatost svoga deteta. Naravno „uticajniji“ roditelji su sada u mogućnosti da preduhitre bilo kakvue akcije protiv svog „dobrog“ deteta, ne shvatajući da će se sve obrušiti na njihovu glavu kroz koju godinu. Socijalizacija zabludelih ovčica je postala nemoguća misija. Čak i zakon podržava divljaštvo na ulici, jer za one koji nisu punoletni ne važe pozitivni zakoni ove države. Oni se tretiraju kao maloletni a njihova krivična dela su sada prekršaji. Nekada su takvi išli u popravni dom na duže vreme. Sada samo što se ne izvinjavamo što su privedeni na informativni razgovor. Kao da su zakone pisali roditelji malih kriminalaca – by the way, i jesu uglavnom. Nekada se auto krao pa se posle do dana današnjeg pozajmljuje. Tatini sinovi nekažnjeno gaze pešake, vozeći osiono ne zaustavljajući se.
Pedagogija je nekada davno bila ona koja prati i osluškuje pojave i potrebe društva. Primera radi ukidanjem škole učenika u privredi, izgubila se značajna nit u proizvodnji kadrova spremnih za život,za radna mesta odmah posle škole. Uči se po starim, sada već nepriklavnim programima sa starim kadrom koji ne uspeva da drži korak sa sve bržim tehnološkim napretkom, pogotovu informatikom. Na ovom polju se stvarnost menja, takoreći iz dana u da. Ni brige za to. Mi se ne štrecamo jer se posle škole ionako ne može zaposliti a kada to bude za desetak ili petnaestak godina, ići će na neku doobuku pa će moći obavljati posao za koji se dobije nešto novaca. Glavno je da ima diplomu strednje škole. Sa fakultetima je slično, no tu se sve začinilo privatnim inventivnim pojedincima kojima je zakon dozvolio da organizuju visoko obrazovanje. To što su neki van međunarodne akreditacije nikoga ne brine. Nemajući adekvatna primanja, profesori labavijih moralnih nazora, redovno se upecaju u mrežu polusveta.
Kako stvari stoje, možda se naše masovno vaspitanje preostalih mladih rodoljuba u državi bude konačno usaglasilosa savremenim životnim potrebama. Moraće se neki predmeti gasiti, neki dodavati da bi proizvod, mlad čovek, mogao da opstane. Treba uvesti predmete: kik-box ili ulične tuče slobodnim stilom, grupno prebijanje prolaznika, krađa auta i drugih potrebnih predmeta, duvanje u lepak sa najlon kesama, horske pesme vernih navijača, izazivanje gužve i šamaranje nastavnika. Od alata: upotreba bezbol palica, lanaca, pajsera, običnih do neobičnih motki, razni sprejevi u boji itd. Učešće u saobraćaju naznačiti kidanjem, rušenjem i okretanjem saobraćajnih znakova itd. Bogato, brate bogato. Rečnik je već g.Bećković definisao sa dve reči „jebote“ i „super“. Kako kaže čovek sa ove dve reči se sve može iskazati. Ostalo je totalno nepotrebno. Na ovaj način bismo dobili kadrove nakon izlaska iz škole spremne za život u realnom vremenu.
Da bi umetnički dojam bio potpun, sada se resorno Ministarstvo iz petnih žila napreže da se umeša i u porodični život gde bi se pri neadekvatnom ponašanju prema detetu moglo isto oduzeti porodici. Moguće da dete oduzmu nekome mlohavih nazora, meni neće sigurno.
Naša legenda Đole Balašević prodaje dedinu kućerdu na lakat samo figurativno govoreći time kako je mlogo vole. Mladim generacijama, kada odrastu neće imati tako kuću da prodaju. Njima će ostati samo lakat. Tema o ovome i našoj krivici prema mladima je preglomazna. Ne može stati u jedan blog. Može biti da je sve ovo njihova osveta, gnev generacije okružene beznađem. Možda još negde ima nade da se podivljala reka vrati u korito!?
SUBOTICA 14.02.2016.god.
Đorđe Branisavljević
