Gledam maturante kako glasno, na trgu, oglašavaju svoju akademsku dozrelost ostalim sustanarima i žiteljima staračkog doma Subotica.
Zagledam, neznajući oću l seirit il žalostit što je gradska fontana, na inicijativu gradskih opunomoćenika za odvrtanje i zavrtanje slavine, ostala bez vode. Vele somnabulni suspavači i sapatnici subotičke spavaone da je rđav adet kupanje u fontani. Smetaju im i zastave, i muzika, i uopšte ganc razuzdanost omladine. Nije hoch, vele, da se slavi uz narodnjake. Tamo gde ima reda, vele, gde se znaju pravila, tamo bi maturanti u špaliru, dva po dva, držeć se za ručice, pognutih glava prošetali okolo Trga, i tiho (bez razumevajućeg osećaja) mantrali „Gaudeamus igitur“. I ništa im ne bi falilo. Crkve bi im oprostile što su učili Darvina, a posle bismo im, kojem kad, našli po jedno lepo mesto u naprednjačkom Zavodu za iščekivanje stranih investicija.
Umesto nacionalnih zastava koje vređaju mondijalistička osećanja, sašili bismo im jugoslovenske. Ili gejslovenske. Gradsku kuću zamotali bismo u celofan, zato što je pakovanje simbol naše građanske filozofije da se grad ima za posmatrati, nikako živeti. Na Palić će milioni iz celog sveta hrliti da čuju večnu tišinu. Uvek umiven i ulašten, prazan Trg će biti naša agora, a reductio ad absurdum jedini uvir i ideal-tip političkog mnenja.
Hej, maturanti, zamislite kakav je to život kad vam je od kolevke do groba najlepše đačko doba!
Da sam na vašem mestu, otišao bih kod prosvetara (koji preziru Prometeja) i vratio im maturu.
