Помен страдалим родољубима
На почетку рата окупационе власти обесилес у 15 младих комуниста и antifašista.
Поштоваоци антифашистичке борбе у Другом светском рату 18. новембра положили су венце код споменика „Балада вешаних“, одајући почаст 15 младих антифашиста који су обешени на тај дан 1941. године.
„Улога СУБНОР-а и свих антифашиста је да ову идеју преносимо младим генерацијама, ученицима и онима који долазе и да истакнемо да се цена слободе бранила животом. Потомци, ми који живимо после тих времена и догађаја баштинимо слободу, живимо у миру и слободи, и младим генерацијама треба пренети да морају да цене и да их подсећамо како на овај дан, тако и осталих значајних историјских датума“ рекао је Александар Токовић, председник суботичке организације СУБНОР-а.
Међу окупљенима били су и ученици оближње основне школе „Иван Горан Ковачић“ као и Политехничке школе која у свом називу управо носи датум 18. новембар. Они су положили цвеће и прочитали имена страдалих родољуба.
Звонко Стантић, историчар и политиколог каже да га је пријатно изненадило начин на који су ученици у Гимназији и у основној школи „Јован Микић“ обележили 10. октобар и ослобођење Суботице. „Ми треба да знамо шта се овде заиста догађало јер никад се не зна шта се може поново догодити. Јако је битно знати шта се дешавало, посебно у једном овако многонационалном граду. Суботица је била ван великих ратних догађања, међутим упркос томе имала је огроман број жртава. У именуку жртава Другог светског рата на територији општине Суботица понаособ су побројане 7032 жртве, именом и презименом и где су погинули. То је један огроман, ужасно велики број. Због тога је јако битно да ми деци покажемо да је то потребно чувати добар однос међу народима, да се не поводе за провокацијама, јер сваки рат почиње подизањем некаквих међунационалних тензија. Треба деца а и ми да будемо свесни већ у првим тренуцима када то крене, куда то води. Због тога је ово изузетно битно да се деци показује“ каже Стантић.
Споменик „Балада вешаних“ налази се у ширем центру града и рад је вајара Нандора Глида који је и сам, као Суботичанин присуствовао вешањима родољуба. Међу онима који су страдали били су млади комунисти и Јевреји, радници и активиста, а једина жена међу њима била је Лола Вол. У једном од сећања Глид је њено вешање овако описао: „Иде на вешање дотерана, очешљана, прескаче барице да не покваси ципеле“.
Страдали су на вешање доведени из Жуте куће, у којој је била смештена контраобавештајна служба мађарских окупационих снага и где се налазило и мучилиште. Пре него што су убијени данима су ислеђивани и сурово мучени.
