„Najvažnija gradnja koju treba da preduzmemo u životu je gradnja iznutra. Najvažnije je da izgradimo sebe kao ličnosti, da gradimo svoje samopoštovanje, da gradimo svoje društvo, međuljudske odnose, da bismo mogli da poštujemo sve drugo, da izgradimo ljubav da bismo mogli voleti svoje okruženje, da izgradimo strpljenje, iskrenost, veru – ali ne u smislu religije nego veru u ljude, veru da stvari mogu biti dobre, veru da možemo uraditi nešto dobro i da treba činiti dobro.“, istakla je prof. dr Viktorija Aladžić, ovogodišnja heroina kulturnog nasleđa, koja je u Bitef teatru primila nagradu Heroji nasleđa koju organizuju Delegacija Evropske unije u Srbiji i Evropa Nostra Srbija. „Da smo mi svi izgradili sebe iznutra, svi bismo jednako brinuli o tom nasleđu jer je to neko gradio za nas, jer nam je želeo dobro, jer je imao snove o boljem svetu, jer bismo poštovali tu njegovu želju bez obzira koje boje, nacije ili religije bio i ne bi više bilo potrebno da neki ljudi budu heroji nasleđa“, dodala je ona u uvodnom obraćanju.
Viktorija je arhitektica iz Subotice, koja je ovu nagradu dobila zbog upornog i predanog rada na očuvanju arhitektonskog nasleđa u Srbiji. Njen rad je prepoznat ne samo kod nas, već i u međunarodnim krugovima kada je u pitanju secesija u Subotici, o kojoj je mnogo pisala i objavljivala, posebno o njenoj zašiti.
https://www.youtube.com/watch?v=SaNg9Q6Nbs0&t=671s&ab_channel=EUuSrbiji
„Izuzetno je mali broj ljudi u Srbiji koji su svoj život na ovako sveobuhvatan i dosledan način posvetili borbi za očuvanje nasleđa. Viktorija ne samo da izuzetno posvećeno radi svoj profesorski posao, već je ceo život posvetila istraživanju, dokumentaciji i promociji nasleđa Subotice, edukovanju sugrađana i sugrađanki o važnosti i lepoti istog. I što je najvažnije, kad god je nasleđe bilo ugroženo i zanemareno, ona je bila tu da ga brani, zagovara i bori se za obnovu, očuvanje i posvećenost istom“, kazala je doc. dr Višnja Kisić, članica žirija za dodelu nagrade i Upravnog odbora Evropa Nostre Srbija.
Od 2000, Viktorija je posvećeno zagovarala obnovu Sinagoge u Subotici. Na njenu inicijativu i njenim angažmanom osnovana je Fondacija SOS Sinagoga, u okviru koje su rađeni planovi obnove ovog dragulja graditeljskog nasleđa. Zatim je pripremila uspešnu aplikaciju za uključenje subotičke Sinagoge u program Europa Nostra „Sedam najugroženijih“ 2014. godine; bila je uključena i u projekat Evropa Nostra Srbije „Nasleđe pod lupom“ koji je bio posvećen istraživanju, edukaciji i restauraciji Subotičke sinagoge (2015-2016), i čiji rezultati su služili kao podrška uspešno privedenim radovima na restauraciji Sinagoge kroz Program prekogranične saradnje Srbija-Mađarska “DIAMOND – Dragulji na prekretnici vekova – putovanje u čudesni svet secesije”. EU je finansirala obnovu sinagoge sa 100 hiljada evra. Danas je ova sinagoga obeležje Subotice i simbol jedinstva u našim različitostima. Viktorija je 2013. takođe pokrenula je i pripremila aplikaciju da grad Subotica postane član Réseau Art Nouveau mreže i postala predsednica Saveta za zaštitu i valorizaciju subotičkog kulturnog nasleđa koji upravlja članstvom u Mreži. Kroz sastanke i rad ove mreže promovisala je nasleđe secesije u čitavoj Srbiji.
„Nagradom Heroji nasleđa, Evropska unija ohrabruje i osnažuje sve one aktivne građane koji su se borili za veći cilj u svojim zajednicama kada je u pitanju pokretno ili nepokretno, materijalno ili nematerijalno nasleđe“, istakao je Nikola Bertolini, predstavnik Delegacije EU u Srbiji: „Kulturno nasleđe je direktna veza sa našom prošlošću, našom istorijom, našim vrednostima. Istovremeno, kulturno nasleđe je most ka sledećim generacijama i može biti katalizator za tolerantnija društva.“ Bertolini je takođe naglasio da lični doprinosi čine veliku razliku, jer secesija u Subotici ne bi bila ista bez Viktorije Aladžić.
„Kada sam prvi put čula neobičnu i jedinstvenu priču o Viktorijinom aktivizmu povodom urbanističkog plana koji je predviđao rušenje arhitektonskog nasleđa Subotice, osetila sam da je to to – učiniti nešto direktno na očuvanju nasleđa i na najefektniji način dopreti do baštinara i donosioca odluka“, kazala je dr Slavica Vujović, predsednica Evropa Nostre Srbija.
Ovogodišnji Dani evropske baštine obeleženi su temom „Živo nasleđe“ koje je od velikog značaja jer promoviše socijalnu koheziju, poštovanje različitosti, a može pomoći zajednicama da izgrade otporna, mirna i inkluzivna društva. Dani evropske baštine, koji se održavaju svakog septembra, deo su velike evropske manifestacije kojom se nasleđe predstavlja kao zajednička baština evropskih naroda.
U ovogodišnjem žiriju bili su prof. dr Irina Subotić, istoričarka umetnosti i predsednica Evropa Nostre Srbije, glumica Anita Mančić, Vesna Marjanović, generalna sekretarka Evropa Nostre Srbija, Dubravka Savić, predstavnica Delegacije EU u Srbiji, dr Katarina Živanović, muzeolog i heritolog, šefica Galerije SANU, doc. dr Višnja Kisić, UNESCO Master program za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu, i Stanka Čoban, dobitnica nagrade „Heroji nasleđa“ za 2022. godinu.
***
Informacija dobijena 14. decembra, 2023. od [email protected]
autor fotografija je Zdenko Štricki a video zapisa Vladimir Džamić
U prilogu je i razgovor obavljen sa Viktorijom, ranije, posle saznanja da je dobila nagradu. - https://youtu.be/pFfh_9JIZgY
U nastavku tekst obraćana Viktorije po primanju priznanja:
Govor Viktorije Aladžić na dodeli nagrade „Heroji nasleđa“ 12.12.2023.
Često razmišljam o tome šta je to što odlučuje kako ćemo graditi grad, da li ćemo čuvati baštinu ili ne, kakve će biti naše ulice ili kuće, prostori koji nas okružuju. Možemo li mi bilo šta loše iz svog života popraviti arhitekturom ili urbanizmom, baštinom? Kako prostor utiče na nas i kako za uzvrat mi utičemo na njega? Da li je lepota dovoljna da nam bude bolje? Jer nije nam dobro. Ali nema jednostavnog odgovora na to pitanje, sve je u suštini povezano a sve polazi iz srca i duše iz našeg bića. Najvažnija gradnja koju treba da preduzmemo u životu je gradnja iznutra. Najvažnije je da izgradimo sebe kao ličnosti, da gradimo svoje samopoštovanje, da gradimo svoje društvo, međuljudske odnose, da bismo mogli da poštujemo sve drugo, da izgradimo ljubav da bismo mogli voleti svoje okruženje, da izgradimo strpljenje, iskrenost, veru – ali ne u smislu religije nego veru u ljude, veru da stvari mogu biti dobre, veru da možemo uraditi nešto dobro i da treba činiti dobro. Moramo izgraditi u sebi da nam je stalo a ne da nam se život svodi na proste rečenice: Ma baš me briga.
A kada budemo izgradili taj unutrašnji grad sazdan od ljubavi, poštovanja, vere, strpljenja, iskrenosti, skromnosti, empatije i razumevanja možemo preći na gradnju kuća, ulica i palata. Ako je u našoj glavi i našoj duši haos i potreba za grabežom i oko nas će biti haos. Iz unutrašnje sreće, spokojstva i mira ne mogu proizaći kilometri nakaradnih solitera čija je jedina svrha ogroman profit nezajažljivih profitera. Na prvom mestu bi me bilo sramota, stidela bih se pred tim ljudima koji su od mene kupili te stanove koji su kao krletke za ptice, stidela bih se pred ljudima koji prolaze ispred mojih zgrada i kojima sam srušila dom, ukrala zelenilo, površinu za dečije igralište pretvorila u zatvoreno parkiralište namenjeno samo odabranima.
Ja neću da gledam na svet kao mi i oni, svi smo mi, jer smo na istoj planeti i zavisimo od istog sunca, iste vode i istih biljaka i životinja. Životinjski i biljni svet strahovito pate zato što smo mi tu i zato što planetu koristimo kao resurs. Znam da ovo deluje idealistički ali takođe znam da je istina. Koliko god sakrivamo glavu u pesak problemi koje smo kreirali neće nestati sami od sebe. Danas mnogi ljudi misle da su sretni jer imaju sve materijalno što se poželeti može, ali doći će nove generacije koje neće imati ništa a biće sretnije od njih kad budu imali priliku da sređuju ovu unesrećenu i unakaženu planetu koju ćemo im ostaviti.
I da se sada vratim na kulturno nasleđe i ovu nagradu. Da smo mi svi izgradili sebe iznutra svi bismo jednako brinuli o tom nasleđu jer je to neko gradio za nas, jer nam je želeo dobro, jer je imao snove o boljem svetu, jer bismo poštovali tu njegovu želju bez obzira koje boje, nacije ili religije bio i ne bi više bilo potrebno da neki ljudi budu heroji nasleđa. U međuvremenu hvala Vam na ovoj nagradi.
Mi ništa važno ne možemo uraditi u našim životima sami. Robinzon je mogao samo da preživi, a Gaudi je stvarao čuda, jer mu je to njegov grad omogućio. Svi smo povezani i zavisimo jedni od drugih. Živimo danas u destrukciji koja nije zabeležena u mirnodopskim uslovima na ovim prostorima. U takvim uslovima borba za nasleđe jeste borba za život.
Subotica je za mene bajka. U toj bajci postoje dobri i zli likovi, postoje aždaje i veštice, gramzivi sumnjivci, princeze, anđeli i heroji. Ona je istovremeno i priča i ideja kako ljudi mogu da se udruže i naprave nešto izuzetno. Povezivanje sa ljudima, razmena dobrote, misli i ideja i stvaranje nečeg velikog i izuzetnog koje pripada svima je najvažnija stvar u našim životima i jedino može stvoriti dugotrajnu sreću. To je ono što se desilo u Subotici, to je ono što se dešava sada, ovde među nama. Nisam ja jedina zaslužna za ovu nagradu. Sama nikada ne bih mogla ostvariti sve što sam uspela tokom decenija svog života. Dugo bih nabrajala listu ljudi koji su me inspirisali i pomagali u različitim zamislima i aktivnostima. Ovo je nagrada svih nas koji smo delili i istrajavali na idejama očuvanja nasleđa. I nije mnogo materijalnog proizašlo iz mog delovanja, ali ono što je najvažnije jeste neodustajanje od ideje da možemo stvarati grad koji će biti dobar za sve nas.
Hvala Vam svima.
