U svom osvrtu na prethodnih 15 festivalskih godina, a na pitanje da li je mogao i da zamisli da će festival toliko potrajati, Andraš Urban se prisetio razgovora sa Jovanom Ćirilovim, razgovora koji su vodili ispred Baš kuće tokom prvog festivala, gde je g-din Ćirilov istakao da ga Desiré podseća na početke BITEF-a. To je dalo mnogo optimizma, koji festivalski tim još uvek ima, pa veruje i u narednih 15 godina festivala. Uz opasku da je i ova godina izazovna po pitanju sredstava, ali treba istaći da je festival zahvalan i Fondaciji Betlen Gabor i gradu Subotici, jer su ipak i oni istrajali uz festival sve ove godine. Odlična stvar za festival je što publike ne manjka. Šta više: osećaj je da se festival voli, da su predstave, čak i pre detaljne najave programa - uglavnom rasprodate!
Vezano za predstavu "Poetika ćutanja" koja je na otvaranju festivala doživela svoju premijeru, Urban ističe da je ona deo jendog dužeg procesa koji je počeo predstavom "Poetika gledanja", zatim se nastavila kroz "Poetiku slušanja", da bi u ovoj predstavi prvobitni cilj bio da se pozabavi zvukom i auditivnim doživljajem, te onim što prethodi artikulisanom govoru. Ispostavilo se da nas aktuelnosti koje živimo više vode ka onome što se dešava nakon artikulisanog govora. Post-jeziku. Jeziku posle jezika.
Predstava je inače, izvedena dva puta tokom večeri, i odlično je primljena od strane publike!
Usledio je razgovor sa Vedranom Božinović, dramaturškinjom predstave "Totovi", koja se igrala na Sceni Jadran Narodnog pozorišta u Subotici u subotu 18. novembra. "Totove" je u Sarajevskom ratnom teatru režirao upravo Urban. Inicijativa za postavljanje ove predstave je došla iz samog teatra, kaže Vedrana. Ovaj izazovan i dobro skrojen tekst se retko igra u Sarajevu, naime prošlo je više od 30 godina od kada je poslednji put rađen u Zenici. Ona je kao dramaturškinja imala potrebe da sačuva tekst kao integralan, u svim detaljima, i zbog strukture, ali i zato što je vrlo pametno napisan, zato što je vrlo lepo rezonovao sa prostorom u kojem je predstava rađena. Postoje naravno određene paralele sa današnjim bosanskohercegovačkim društvom koje su bile neminovne, pa je jedan od "punch-line-ova" svakako i reakcija na represiju, koja u nekim slučajevima zakasnela, a ponekad i vrlo krvava, kao u "Totovima". Vedrana Božinović je komentarisala i cenzuru, kao jedan od motiva oko kojeg je tekst skrojen, te smatra da se vredi vraćati piscima koji su stvarali u doba "Čelične zavese", jer je njihova veština pisanja o situaciji ovde i sada, nevervatna, tako da se to ne prepozna, tj. da ne bode oči tadašnjim cenzorima. To ujedno pokazuje koliko umetnost ima veze sa promenama koje se dešavaju u društvu.
U jednom bezmalo off-programu, u obrisima koncertnog serijala koji se zove Jazziré i koji se od 2009. godine održava paraleleno ili neposredno oko pozorišnog festivala, u subotu od 21 časova na sceni pozorišta Deže Kostolanji, nastupio je mladi češki sastav JWQ, odnosno Janušek-Vroblevski kvartet. Savremeni češki džez nemamo prilike da čujemo u našim krajevima. Ili vrlo retko, te je ovo bila prava prilika da čujemo autorske kompozicije JWQ sastava, bazirane na "mainstream" osnovama, a opet vešto oblikovane pa iznova razlagane u pojedinačne improvizatorske pakete, nabijene emocijama i uvezane vrlo lepom međusonom komunikacijom na sceni. Osećaj je bio da pozorišnom festivalu svakako gode pojedini izleti u svet muzike, naročito u one njene alternativnije varijante...
20.XI Poštovani, festivalska radna temperatura je odavno postignuta, atmosfera odlična, odziv publike kao i uvek - preko očekivanja! U nedelju smo imali prilike da organizujemo dva kratka razgovora sa glumicama predstave "Ko igra Sonju Savić" (koprodukcija Gradsko pozorišta iz Čačka i BITEF teatra), ali takođe i sa Bojanom Jablanovcem i Markom Mandićem koji danas u Kostolanji pozorištu na scenu postavljaju "Mandićcirkus" (koprodukcija: SNG Drama Ljubljana i Via Negativa). Borjanka Ljumović i Ivana Terzić iz čačanskog Gradskog pozorišta su sa nama podelile utiske o nastanku predstave i o radu sa Andrašem Urbanom, rediteljem predstave "Ko igra Sonju Savić". Za čačansko Gradsko pozorište ovo je zapravo prva ko-produkcija koju su radili, a finansirana je i sprovedene kroz prizmu nacionalne prestonice kulture. Saradnja sa Urbanom datira iz 2019. tokom utemeljenja ideje o gradskom pozorištu, a njegovo ime je svakako kotiralo kao prvo sa kime su želeli da sarađuju. Ideja za predstavu o Sonji Savić je došla iz Čačka, a režiser ju je rado prihvatio. Rad na predstavi je bio intenzivan, emotivno bolan i za ove mlade glumice i glumce važan u smislu njihovog sazrevanja. Reditelj "Mandićcirkusa" Bojan Jablanovec je festival Desiré ocenio kao starog prijatelja, obzirom da se tokom prethodnih 15 godina više puta obreo u Subotici, gostujući sa svojim predstavama. Takođe smatra da subotčka publika ima visok nivo razumevanja za njihove pozorišne, postavke, strategije i provokacije. Marko Mandić je uporedio prethodne predstave, poput "Mandićmašine", sa aktuelnom, ukazujući na sled procesa rada i razvoja sadržaja predstave: "Ako je Mandićmašina bila bazirana na citatu malih jedinica iz pojedinačnih uloga, nova predstava obuhvata komentare na sve uloge koje sam kao glumac radio od 1996. do 2021. godine, a sa zadnjom uključenom predstavom "Noćni pisac". Dalje kaže, da kolaž ovih pojedinačnih komentara čini jedan ulitmativni monolog, koji se u ambijentu te pozorišne mehanizacije, odvija pred publikom. Jablanovec je istakao da u poslednje vreme mnogo razmišlja o vremenu i istoriji uopšte. Istorija je sve ono što si činio, i u smislu interpretacije, reinterpretacije, zaborava, ponovnog spajanja svega što se sećamo, itd. Proces koji sa Mandićem radi je dug, i nastaviće se verovatno i kroz 10 godina nekim novim "Mandić-nešto" performansom, a kroz koji će se i dalje baviti ličnim istorijama i opštim, kako bi je u prizmi jako personalnog i demistificiranog oblika, govorili o sadašnjosti. U jednom odvojenom razgovoru, bez prisustva kamera, imali smo prilike da čujemo nekoliko utisaka i od Tibora Palfija, reditelja predstave "Kiseonik". Tibor Palfi, reditelj predstave, rekao je da je još kao glumac početnik naučio od reditelja Lasla Bočardija da glumac mora biti i reditelj – mora naučiti da razmišlja sistematski, da sagleda predstavu u celini, to takođe pomaže u izgradnji njegovog karaktera. Kao glumac, radio je na ovaj način dugi niz godina, a onda mu je palo na pamet: šta ako bi on jednog dana bio taj koji bi pomogao glumcima u ovakvom stvaranju?! Organizacija je ušla u njegov život. Radili su na još jednoj predstavi Viripajeva, kada je naišao na tekst "Kiseonika" i osetio da želi da s njim nešto započne. Kada je snimao Kiseonik, radio je sa dva divna mlada glumca. Bence ima i muzičko obrazovanje, muzički svet izvođenja je njegova zasluga. A Janka ima glumačko umeće koje malo ko ima, a njena podeljena pažnja je upravo primerena ulozi devojke u ovoj predstavi. Sama predstava je igra svetlosti i zvuka, koji svako za sebe znaju svoj posao, samo se njihovim spajanjem u jedan prostor dogodi čudo. Andraš Ranc je zaslužan za vizuelni prikaz predstave, on takođe ima veliku ulogu u stvaranju čuda, baš kao i dramaturškinja Katalin Deak. Rekao je da je sa tako divnim ko-kreatorima sve što je kao reditelj trebalo da uradi bilo da ispravi naglasak, a zatim se zavali i uživa u kreativnom procesu.
***
Sinoć je na sceni Jadran Narodnog pozorišta u Subotici, u okviru 15. Desiré festivala, održana predstava "Marlen Ditrih - pet tačaka optužnice". U ulozi Marlen, suverena i dominantna, briljirala je vedeta naše pozorišne i filmske scene - Mrirjana Karanović! O samom procesu stvaranja predstave, inspiraciji, motivima i razlozima odabira teme razgovarali sa rediteljem ovog autorskog komada, Harisom Pašovićem.
U prijatnom razgovoru sa medijima, Pašović je istakao da on priču o Marlen nosi u sebi jako dugo, još od studentskih dana. Fascinacija njenim životom i putem su do izvesne mere i opredelili njegov pogled na umetnost, život i politiku, samom činjenicom da je reč o jednoj od najvećih filmskih zvezda u istoriji, koja je u isto vreme imala hrabrosti da se usprotivi Hitleru i fašizmu, zlu koje je dolazilo iz njene zemlje, da još kao mlada žena sačuva svoj integritet. Izgleda da je sad došlo vreme, kaže Pašović, da se sada iznese na bine ova predstava, zajedno sa Mirjanom Karanović koja po njegovim rečima "briljantno igra ovu ulogu". Osim osnovne insiracije, a povlačeći paralele sa današnjim vremenom i društvom, Pašović je istakao da je zapravo čitav niz umetnika, a svakako uključujući njega, Mirjanu, Andraša Urbana i druge, u vreme naših nesrećnih devedesetih diglao glas ne samo protiv rata, već i samog izvora zla. Tu su negde možda kako kaže pod navodnicima, "braća i sestre sa Marlenom Ditrih".
***
Sinoć smo imali prilike da porazgovaramo sa rediteljkom Anom Janković i glumicom Aleksandrom Arizanović, neposredno pred izvođenje predstave "Tiho, tiše" Beogradskog dramskog pozorišta. Rediteljka je u uvodu razgovora rekla da su imale apsolutnu slobodu od strane matičnog pozorišta da predstavu urade onako kako misle da treba, bez ograničenja, čak uz podršku da se ide do kraja sa postavljenim idejama. Ona u trenutku stvaranja predstave, sa svojim timom nije ni mogla da zamisli da se predstava postavi bilo gde drugde u prestonici, nego upravo na maloj sceni "Pepi" BDP-a. Predstava govori o aktuelnoj temi među mladima, o nasilju nad ženama, ispitujući odnos pojmova silovanja i seksa. Možda i ključna reč u stvaranju predstave, a po pitanju preispitivanja navedenih pojmova, je bila reč "ne". Da li ona uopšte mora da se verbalizuje prilikom nepristanka na odnos? Kako se ta reč razumeva u nekom izobličenom, patrijarhalnom sistemu? Aleksandra Arizanović je komentarisala da oni kao deca, zapravo i nisu naučeni da iskažu i stave do znanja gde su određene granice. Počev od toga da decu na slavama i proslavama cmaču od malena, a da dete, bez razlike što mu to smeta, nije znalo da postavi granicu.
***
Poštovani,
slično kao u nekom pozorišnom maratonu, rekao bih - izdržite još malo! :)
Šalu na stranu, festival Desiré je sinoć doživeo izvesnu kulminaciju, obzirom da su na repertoaru bile dve potpuno različite predstave: prvo je na sceni Jadran odigran kompleksan dramski tekst kroz predstavu "Škofjeloški pasijon" Prešernovog pozorišta iz Kranja, da bi u nastavku večeri na sceni pozorišta "Kosztolányi Dezső", deset pleasača-glumaca maestralno izvelo koreografski biser "Koegzist" Adrien Hodi. Ipak, do kraja festivala ostala su još dva izvođenja: danas se na sceni Jadran od 19 časova igra predstava "Deca" Narodnog pozorišta u Beogradu, dok se festival zatvara u nedelju u pozorištu "Kosztolányi Dezső", predstavom "Heroj 4.0 - Business as Usual".
Sinoć smo imali prilike da porazgovaramo sa glumicom Darjom Reichman i direktorom Prešernovog pozorišta u Kranju Jure Novakom, dok je direktor festivala "Desiré" Andraš Urban, imao uključenje u program Radio televizije Vojvodine. Jure Novak, inače stari gost i prijatelj našeg festivala još od pre 11 godina, govorio nam je i o tvoj dvostrukoj ulozi direktor-glumac, te u nastavku i o programu samog pozorišta. Glumica Darja Reichman je povodom predstave rekla da je u pitanju prvi dramski tekst, prva dramska knjiga koja je napisana, te u tom smislu istorijski jako značajna, a da se još i danas, više u smislu svetkovine nego verske povorke, pasijon u Škofja Loki održava na svakih 5 godina. Pozorišnu predstavu na ovu temu pak, Jernej Lorenci je postavio prilično intimno kao vrlo savremenu dramu, baveći se temama koje su značajne za sve nas, bez razlike da li smo vernici li ne. Ostatak izjava, ali i snimak Urbanovog uključenja na RTV, možete da pogledate ovde:
**
Juče, 23.11., smo na sceni Jadran Narodnog pozorišta u Subotici, gledali predstavu "Deca" Narodnog pozorišta u Beogradu, svojevrsnu operu u 17 pesama na muziku i u režiji Irene Popović, rađene po poemi-romanu Milene Marković.
Glumica Bojana Stefanović je sa nama podelila utiske o radu na predstavi koja je vrlo slojevita, i uključuje rad glumaca, pevača, kamernog orkestra pa čak i dečijeg hora. U dosadašnjoj karijeri, ona još nije doživela da jedna predstava na emotivnom spektru tako živo komunicira sa publikom, ne samo za vreme predstave već i nakon njenog završetka. Da čak i kolege-glumci kojima je u opisu posla da budu i kritični i podele savete nakon predstave, dolaze emotivno obhrveni i sa malo ili bez reči jednim zagrljajem iskazuju svoja osećanja o predstavi. Predstava je zasnovana na libretu koji je sastavio dramaturg Dimitrije Kokanov, bukvalno uzimajući i nižući delove Milenine poeme, na koji je nadograđena muzika i dramski tok.
Zahvalni smo Ireni Popović na ovim divnim rečima: "Desiré je najbolji festival u zemlji i regionu. Možda i šire. Ono što Desiré nudi je pre svega odličan repertoar, prisutnost, pa i ono što je jako retko a to je dostupnost umetnika. Vi imate mogućnost da vidite i upoznate ljude koji su kreirali, da razmenite mišljenja na jednom nivou koji nije pretenciozan. Desiré ima tu širinu koji nema ni jedan drugi festival." Ona je na ovu uvodnu opasku, dodala da je zaštitni zank Desiré-a neposrednost i nepretencioznost, dok s druge strane dobijate visoku umetnost i odlične predstave, te da se o festivalu još dugo priča nakon njegovog završetka. Povodom predstave "Deca", Irena Popović je istakla da se kod nas ovako nešto još nije radilo, da nije imala uzorak po kome je mogla da se vodi. Ali je imala ogromno-ogromno poverenje glumaca, uprave Narodnog pozorišta i autorskog tima, a da tek sada shvataju veliki uspeh predstave, koja evo još i godinu dana nakon premijere, ima brojna gostovanja i putuje.
***
Danas, 26-tog, se spušta zavesa na ovogodišnji Desiré festival, izvođenjem predstave Heroj 4.0 - Business as Usual, u izvođenju Vite Wajsa i Uroša Kaurina. Sa njima dvojicom smo jutros razgovarali o predstavi i uopšteno, njihovom radu. Ideja o nastanku predstave Heroj datira od pre nekih 12 do 13 godina, prva predstava je postavljena pre 10, a odmah su znali da bi od toga želeli da naprave serijal događaja, a ne samo jednu predstavu. Od početne ideje do danas, pojedine stvari se menjaju, ali želja za trajanjem je prisutna, dok god se, kako kažu u šali, "njih dovjica podnose". Obzirom da je to sada već jedan desetogodišnji tok, možda je upravo i to razlog zašto se četvrta predstava u svom podnaslovu zove "Uobičajeni posao". Uroš dalje navodi: "Inspiraciju za predstave ovog serijala čini cajtgajst koji nas okružuje, ali jedan lični, cajtgajst u kojem smo mi." Oni vole da se bave ovom predstavom, jer osećaju da konačno u tom procesu imaju vremena da se preispituju kroz duboke debate šta je to teatar, a da za osnovu koriste te neke početne, banalne ideje koje iznose na scenu. U daljem razgovoru smo se dotakli odnosa izvođač - publika, te koliko je ta granica u njihovim predstavama porozna, koliko se briše ta linija između uloga izvođača i publike. Vito je rekao da ima scena u kojoj postoji izvesna komunikacija i interakcija, ali je Uroš naglasio da se oni generalno trude da publiku ne dovode u nazavidan položaj, da ipak od publike očekuju ono za šta su svojevoljno prisutni, a to je da predstavu gledaju, da ćute i da razmišljaju, a da njih dvojica kao glumci ispred njih izvode glumački deo posla. Kako kaže, "That's our job."
Ostatak razgovora, kojem su prisustvovali Merlin Monro, Čarli Čaplin, Alfred Hičkok, Bob Dilan, i onaj drugi Bob - Marli, možete da pogledate ovde:
