Јединствени јавни простори, другачији од града до града, чине оно по чему се нека средина памти. У нашем граду се у последње време затворио низ објеката који су били препознатљива градска места.
На вратима књижаре стоји порука руком исписана на парчету папира „попис робе“, а пошто је попис зашао већ у другу седмицу Суботичанима је постало јасно да овде више није реч о инвентарисању које се у темељним фирмама ради детаљно и исцпрљујуће.
Ово је било коначно подвлачење црте. Књижара „Данило Киш“ у центру града, у згради никада заживеле Задужбине Милићевић престаје са радом. Отворена је на овом месту одмах након Другог светског рата и деценијама била део „Форумове“ продајне мреже. Била би то само једна од градских књижара, да у њој више од три деценије пословођа није био човек који је знао за сваку књигу која је штампана на простору некадашње Југославије, и ако сте је тражили он би вам је и набавио. Тако је књижара постала „Миркова књижара“ по њеном руководиоцу Мирку Ковачу, а када се томе дода да је и претходни пословођа био Мирко, није ни чудно да се тај присвојни опис „залепио“ и био синоним књижаре раскошне унутрашњости у резбареном дрвету. Успела је ова књижара да преживи и инфлацију, и приватизацију, крајем деведесетих понела је име писца Данила Киша рођеног у Суботици и дуго је опстојавала и без формирања својих клубова читалаца и давања попуста јер је била једина аутентична суботичка књижара ван свих продајних ланаца. С вечери, овде би се на неформални разговор окупљала и група суботичких љубитеља књиге. Ипак није успела да издржи мерила новог власника не само овог простора, већ читавог кварта и због висине кирије и нерентабилности књижара „Данило Киш“ се затвара након готово 80 година.
Уз препознатљиву архитектуру и урбане координате, јавни простори који су јединствени чине да се неки град издвоји и памти. Да га „својатају“ и његови грађани и да се у њему осећају пријатно, а да га посетиоци памте управо по овим изузетним адресама. Улице са низом коцкарница, банака и истоветних радњица трговачких ланаца, могу бити еталон успешности, али не нужно и удобности и лепоте живота. Последњих година град нам је изгубило читав низ јавних простора, различитог профила који су чинили тај јединствени део духа града. Суботичани не могу да прежале што је пре деценију затворен и демонтиран кафић „Папион“, са прелепим ентеријером, храстовином изрезбареном у стилу сецесије, који се налазио под заштитом као културно добро. Ентеријер кафића је размонтиран, конзервиран и како је најављено требало би да поново буде постављен, овога пута у простору реконструисаног Народног позоришта.
Уместо „Папиона“ сада је коцкарница, а свега неколико десетина метара даље од њега престала је са радом још једна „стара“ градска адреса. Часовничар Мартон престао је да долази у своју радњу и више нико у Суботици не поправља часовнике. Време се, изгледа, неумитно покварило.
Они старији можда се још сећају радње „Јорганџије“, такође у центру града. Одавно нема ни овог дућана. У Гомбошком сокаку, нема ни једног произвођача дугмади, на шта би требало да асоцира стари мађарски назив улице Петра Драпшина. Не само да нема израђивача дугмади, већ готово да нема ни једног занатлије, иако је ово требала да буде улица малих заната. Дух старинских времена у које спада и набавка неких тако једноставних ствари као што су сито за брашно, варјача или оклагија некада се није куповала у „Икеи“ већ у једној од најстаријих занатлијских продавница која још опстаје у центру града „Ситар и решетар“. Укљештена између модерних продавница, ова препознатљива радњица чији изглед се по свему судећи није мењао деценијама опстаје вероватно само зато што још ником профитабилнијем није затребао тај простор. Израђивач жица и предмета од жице опстаје на неколико десетина метара од градске куће јер жичане ограде још увек требају баштованима, а и због тога што је смештена у сопственом простору.
Ту и тамо још понегде одолевају ови знаци прошлих времена, и са гашењем сваког од њих, нестаје једна од препознатљивих ознака града.
