Новим законом и предузетници су обавезани да попис своје документације достављају архивима, за које је ово само баласт - грађа која је са ставишта архивистика безвредна, али тражи време, простор и ангажовање запослених.
У канцеларију Службе заштите архивске грађе изван Архива свакодневно стиже документација из неколико хиљада суботичких предузећа. Новим Законом о архивској грађи и архивској делатности, који је ступио на снагу 1. фебруара прошле године, уз хиљаду правних лица чију архиву су контролисали и прикупљали, сада су добили и око пет хиљада нових „произвођача“ грађе коју треба стиже до њих. Толико је регистрованих предузећа у Севернобачком округу, односно Суботици, Бачкој Тополи и Малом Иђошу, а све то треба да прегледају само два запослена – Зоран Вукелић, архивски саветник и Горан Стантић, архивист.
Нови закон предвиђа да сви привредни субјекти поднесу Историјском архиву документ о нормативним актима, као и попис документације којом располажу.
„Очекивали смо да нови закон, јер радили смо по закону из времена СФРЈ, модернизује архивску делатност, да је боље уреди, припреми за будућа времена. Насупрот томе, у овом делу ми имамо недореченост и нејасноће јер не видимо шта је законодавац хтео овим да постигне. Уместо да сузи грађу, законодавац је проширио на документацију која вероватно уопште не завређује нашу пажњу“ каже Стеван Мачковић, директор Историјског архива.
Обавеза извештавања о документацији коју поседују односи се на сва предузећа, независно од тога да ли имају једног или неколико стотина запослених. Иако Закон предвиђа и оштре новчане санкције за оне који тај материјал не доставе архиву, од прошле године добили су око две хиљаде предмета, што значи да се бар половина правних лица није одазвала.
„Закон дефинише да је делатност архива брига о државној имовини, односно да чува грађу коју стварају државни органи, институције или и оне установе за које наш оснивач процени да су од посебног значаја. Делатност архива није надлежна за рад приватних предузећа, а они сада управо достављају пописе своје документације“ каже Зоран Вукелић.
Прегледање тог материјала показује да су предузећа радо посезала за „копирај – налепи“ шаблоном, у тој мери да понекад документа нису ни прилагођавали статусу свог предузећа. Са становишта архивистике сва ова грађа је безвредна, она не представља архивистички материјал, већ документацију предузећа чији рок чувања је дефинисан другим законима. Опет, иако за њих безвредна грађа, архивисти морају да јој посвете пажњу и прегледају јер ће на том документу бити њихов потпис и печат.
За сада се ова грађа гомила у просторијама Историјског архива, при чему му по својом садржају и значају не припада и не представља културно добро које треба чувати. Закон даље не каже шта са том документацијом.
Сва документа која им се шаљу настајала су у електронској, дигиталној форми, али како објашњава Стеван Мачковић, закон није предвидео могућност да им се документација достави у електронској форми. Директор Архива указује и на чињеницу да, примера ради, архива политичких партија и њихова документација не спада у ахривску грађу, али се сада у ахрив доносе спискови фактура, примера раде, мале фирме за трговину грађевинским материјалом. Од све документације које привредни субјекти стварају, можда ни један промил нема архивску вредност, каже Мачковић.
„Сви подручни и градски архиви су у овом проблему, код њих се гомила материјал који има документациону али не и архивску вредност. С друге стране, ми не стижемо да обрађујемо грађу која има истинску архивистичку вредност. Такође, ми имамо проблема и са простором, ове године нећемо моћи да преузмемо грађу градске управе из године која је доспела за преузимање, јер више немамо где да је сместимо“ каже Мачковић.
А.И.
