Простата (кестењача) је мушка полна жлезда и део мушког репродуктивног система. Мишићно-жлездани орган је смештен у малој карлици иза пубичне симфизе, испод дна мокраћне бешике, испред завршног дела дебелог црева (ректума) и окружује део мокрћне цеви (уретре). Раст и развој простате контролишу хормони, пре свега тестостерон. Код одрасле особе, величином и обликом подсећа на кестен. Заједно са семеним кесицама учествује у стварању семене течности. Најпознатије болести простате су запаљење простате, бенигно увећање простате и рак.
Један од најчешће дијагностикованих малигних тумора, као и један од водећих узрока смрти од свих малигних болести код особа мушког пола је карцином или рак простате. Према неким изворима: широм света се годишње дијагностикује око 1,1 милион новооболелих, а око 307.000 особа умре од ове болести. Прави узрок настанка карцинома простате још увек није познат, али препозната су три најзначајнија фактора ризика за развој и то су: старење, етничка припадност и генетска предиспозиција. Према статистичким показатељима учесталост се повећава са годинама старости. Подаци са обдукција показују да у старосној групи од 31 до 40 година 9-31% мушкараца има окултни рак простате, а учесталост у старосној групи од 71 до 80 година износи 40-73%. Потврђено је да постоје наследне форме: приближно 10% оболелих и карактеристично је обољевање око 50. године живота. Подаци из Света показују да највећи ризик за обољевање имају Афро-Американци: 1,6 пута већа инциденција карцинома уз 2,5 пута већи морталитет (умирање) него популација беле расе у Северној Америци. Мушко становништво које се пресели из зоне ниске стопе инциденције у зону високе стопе инциденције поприма исти ризик као и мушко становништво у месту доласка. Азијати имају најмањи ризик за обољевање, а сматра се да је разлог другачији начин исхране. Поред година старости (50 и више), мутација гена (наслеђених од оца или мајке) и обољевања у ближој породици у везу са развојем овог тумора доводе се: неправилна исхрана, са превише: црвеног меса, животињских масти, млечних производа; недостатак физичке активности и гојазност; коришћење дуванских производа; хормонски дисбаланс и висок ниво тестостерона; изложеност неким канцерогеним хемикалијама животне и радне средине (токсини); злоупотреба алкохола, као и бактеријски простатитис и неке вирусне инфекције (херпес вирус, хумани папилома вируси, цитомегаловирус).
Рак простате је најчешће спорорастући малигни тумор и ретко даје ране симптоме. Могуће је да пацијент који има карцином простате нема значајније тегобе са мокрењем, али могуће је и да се појави учестало, хитно мокрење са ослабљеним и танким млазом мокраће (урина). Ови симптоми су типични и за бенигно увећање простате, а настају због притиска увећане простате на мокраћну цев. Напредовањем болести, а у зависности од стадијума и захваћености дела простате тумором, развијају се и тегобе са мокрењем, као што су: учестало мокрење, ноћно мокрење, чекање на отпочињање млаза, слаб млаз са прекидима, немогућност измокравања, немогућност задржавања мокраће (инконтиненција), затим бол, као и осећај тежине у малој карлици, болови у костима, смањење телесне тежине, анемија и друго. Могуће је да се појави крв у урину и/или сперми. Када постоје, симптоме не треба занемаривати.
Превентивни преглед код уролога може да омогући постављање дијагнозе локализоване болести у асимптоматском стадијуму, што је најповољније у односу на ток и прогнозу. Дигиторектални преглед и вредност ПСА у крви (простата специфични антиген) дају значајне дијагностичке податке. Уколико је простата палпабилна (увећана), вредност ПСА повишена поставља се сумња на рак простате. Међутим, ПСА маркер садржи простата специфични протеин чија вредност у крви корелира са карциномом простате, али и са доброћудним увећањем простате, застојем мокраће (ретенција), инфекцијама простате, ректалним прегледом простате, па чак и ејакулацијом до 48 сати пре узимања крви. Да би резултат био што тачнији, а не лажно висок, потребно је да се особа на одговарајући начин припреми за овај преглед. ПСА није идеалан и није 100% специфичан и сензитиван, али представља засад најбољи маркер за овај тумор. Биопсија простате и патохистолошки преглед ткива дају дијагностички одговор да ли се ради о раку простате, који се развија из жлезданог ткива. Поред дигиторекталног прегледа простате, одређивања тумор маркера ПСА и биопсије простате, траже се још лабораторијске анализе крви и мокраће, трансректални ултразвук, као и цистоскопија.
Терапију или лечење одређује проширеност болести у тренутку откривања. Када је рак простате откривен у стадијумима локализоване болести, што значи да се болест није проширила на друге органе, први избор је операција (трансуретрална ресекција простате, лапароскопска простатектомија или класична радикална простатектомија). Примењује се и хемиотерапија, хормонска терапија, зрачење и бисфосфонати. Терапија зрачењем може бити спољашња или унутрашња, са имплантирањем радиоактивних зрнаца у простату или у њену близину. Унутрашњом или брахитерапијом поставља се радиоактивни извор директно у ткиво тuмора. Предност брахитерапије у односу на лечење другим методама налази се у могућности да се сачува еректилна функција код неких пацијената, а предност је и то што може да се примени у једном дану. Иновативне терапије, које се примењују у каснијим фазама болести, значајно продужавају живот оболелих. Одлажу прогресију или напредовање болести, уз очување квалитета живота, као и социјалне и радне активности. Овим терапијама се метастатски карцином простате преводи у стабилну хроничну болест.
Рак простате се најчешће открива током рутинских прегледа код уролога или када се ПСА тест или дигиторектални преглед ураде због неког другог уролошког обољења (бенигна хиперплазија или увећање простате, уринарне инфекције...). Ризик обољевања од рака простате старењем расте, а у почетку развоја ове болести врло често изостају специфични симптоми који би упућивали на сумњу. Због тога, препорука струке јесу превентивни прегледи код лекара и то једном у години дана од 50. године живота за све здраве особе (мушког пола). Када постоји генетско оптерећење, превентивне прегледе треба започети већ од 45. године. Значајно је нагласити да је простата орган лако доступан за безболан преглед, као и да су развијене дијагностичке методе које омогућавају диференцијалну дијагнозу и рано откривање болести.
Повезаност са спољашњим факторима ризика, међу којима су навике и лично понашање, указује на могућност примарне превенције, односно на могућност спречавања развоја рака простате. Значајна је и могућност одлагања развоја ове малигне болести, а у складу са тим веома значајно је познавање породичне историје обољевања. Саветује се искључивање препознатих фактора ризика, да се не догоди да лоша навика покрене механизам окидач за развој рака, поготово када код одређене особе постоји унутрашњи фактор ризика, односно генетско оптерећење. Изнете најважније чињенице о овој малигној болести упућују да се и сада, без икакве задршке, може закључити: “Боље је спречити, него лечити.“
Др Зорица В. Драгаш Специјалиста социјалне медицине
