Dijabetes kod dece je važno otkriti pre nastupanja životno ugrožavajuće komplikacije - ketoacidoze
Šećerna bolest ( Diabetes mellitus) predstavlja grupu poremećaja koji se karakterišu trajno povišenom vrednošću glukoze (šećera) u krvi. Glukoza je glavni izvor energije za naš organizam, a njegov ulazak u ćelije omogućen je dejstvom insulina, hormona koji proizvode beta ćelije pankreasa. Šećerna bolest nastaje u situaciji kada nema dovoljno insulina ( tip I šećerne bolesti ili insulin zavisna šećerna bolest – karakteristična za pedijatriski uzrast), ili u situaciji kada ćelije slabije reaguju na dejstvo insulina, kojeg ima u dovoljnoj ili čak i povećanoj količini ( tip II šećerne bolesti ili insulin nezavisna šećerna bolest – karakterističan za uzrast iznad 40. godina života). Pored ova dva osnovna tipa šećerne bolesti, postoji još nekoliko specifičnih tipova ove bolesti, koji se izuzetno retko sreću u pedijatriskom uzrastu.
Tip I šećerne bolesti autoimune je prirode, što znači da organizam stvara antitela protiv sopstvenih ćelija, u ovom slučaju beta ćelija pankreasa, koje proizvode insulin, a do manifestne bolesti dolazi kada se navedenim procesom uništi 90% beta ćelija pankreasa. Okidač za pojavu bolesti je obično neka infekcija, stres, pubertet (zbog lučenja hormona koji imaju suprotno dejstvo od insulina, tj, dižu nivo šećera u krvi), kada se kod predisponiranih osoba ( genetski sklonih) javljaju simptomi bolesti. Karakteristična tetrada simptoma je: pojačano žeđanje, učestalo mokrenje, izražena glad, koja je paradoksalno praćena gubitkom u telesnoj težini. Kod male dece, koja su ostavila pelene, prvi znak može biti ponovno umokravanje, kao i pojava kandidijaze u genitalnoj regiji kod devojčica. Kada se jave prvi simptomi bolesti, ona ne može dugo ostati neprepoznata. U slučaju ranijeg postavljanja sumnje na šećernu bolest, uz prisustvo klasičnih simptoma bolesti, za postavljanje dijagnoze dovoljno je jedna izmerena vrednost šećera u krvi našte (ujutro, na prazan stomak) preko ili jednako sa 7 mmol/l, ili u bilo koje doba dana preko ili jednako 11,1 mmol/l. U slučaju da se sa dijagnozom kasni, kod deteta će se javiti životno ugrožavajuća akutna komplikacija šećerne bolesti – ketoacidoza, koja se ispoljava teškom dehidracijom, povraćanjem, bolovima u stomaku, acetonskim zadahom, izrazitom slabošću, ubrzanim disanjem, a u težim slučajevima i poremećenim stanjem svesti, pa se neretko može pogrešno dijagnostikovati kao akutno hirurško oboljenje ( upala slepog creva), upala pluća, astma, stomačna infekcija, meningitis. Bez hitno primenjene terapije intravenskom nadoknadom tečnosti i insulinom, život deteta je ugrožen. Lečenje tipa I šećerne bolesti je doživotna primena subkutanih injekcija insulina, kojim se reguliše nivo šećera u krvi.
Zbog ozbiljnosti i težine same ketoacidoze, vrlo je važno insistiranje na što ranijem prepoznavanju bolesti, u cilju izbegavanja njene pojave. Iz tog razloga, sa osnovnim pojmovima ove bolesti treba da budu upoznati roditelji, vaspitači, prosvetni radnici, treneri i sve osobe koje se po prirodi posla aktivno bave decom. Posebno vulnerabilna kategorija su deca predškolskog uzrasta, kod koje se bolest češće (i do 50%) slučajeva registruje u stanju ketoacidize, u odnosu na onu starijeg uzrasta. Postavljanje dijagnoze šećerne bolesti kod deteta uvek predstavlja šok za roditelje, a ukoliko je dijagnoza postavljena u stanju ketoacidoze, kada je roditelj svedok borbe lekara za život deteta, trauma je još ozbiljnija. Svaka sumnja na moguću pojavu šećerne bolesti mora biti razlog za hitnu proveru nivoa šećera u krvi, koja je u današnje vreme veoma dostupna, iz razloga što se glukometrom vrednost može u roku od par minuta odrediti u svakoj pedijatriskoj ordinaciji, apotekama, kod komšinice koja boluje od šećerne bolesti i ima glukometar, kao i u svakoj laboratoriji. S obzirom da je novotkrivena šećerna bolest hitno stanje, i pored otežavajućih okolnosti po pitanju dostupnosti zdravstvenog sistema, koje je sa sobom donela pandemija Covida 19, obraćanje lekaru i hitno pružanje medicinske pomoći u bilo koje doba dana i noći je zagarantovano.
Tip II šećerne bolesti ili insulin nezavisna šećerna bolest, do devedesetih godina prošlog veka bila je rezervisana isključivo za adultnu (odraslu) populaciju, ali sa pandemijom gojaznosti kod mladih, ona se sve češće dijagnostikuje, u prvom redu kod gojaznih adolescenata. Za razliku od tip I šećerne bolesti, na čiju pojavu oboleli ničim nisu mogli da utiču, tip II šećerne bolesti najčešće je posledica neadekvatnog stila života (nepravilne ishrane i fizičke neaktivnosti), uz pozitivnu porodičnu anamezu za ovu bolest. Ona može da traje i duži vremenski period bez postavljanja dijagnoze, iz razloga što je sklonost ka ketoacidozi daleko niža nego kod tipa I šećerne bolesti. Iako se bolest inicijalno leči promenom loših životnih navika, uz tablete oralnih hipoglikemika, dužim trajanjem bolesti dolazi do iscrpljenja rezervi insulina, što naposletku dovodi do potrebe za insulinskom terapijom. Može se reći svaki slatkiš i čaša soka, pacijenta jednim korakom približava terapiji injekcijama insulina.
Ponekad je prilikom postavljanja dijagnoze šećerne bolesti teško sa sigurnošću proceniti o kom tipu bolesti se radi, pogotovu ako je u pitanju gojazan adolescent. U prilog tipu I šećerne bolesti ide slabija uhranjenost (iako je 20 % pacijenata u trenutku postavljanja dijagnoze šećerne bolesti tip I preuhranjeno), dok je kod tipa II ove bolesti index telesne mase kod gotovo svih pacijenata iznad gornje granice za normalnu uhranjenost. Tok bolesti je u tipu I brz, dok je u tipu II podmukao. Ketoacidoza kao prva manifestacija bolesti sreće se u 35 - 40% obolelih od tipa I, dok je blaga ketoacidoza prisutna kod 5 - 25% obolelih od tipa II. Porodična sklonost je daleko zastupljenija u tipu II, koji je češći kod određenih etničkih grupa ( Američki indijanci, Afroamerikanci, Hispanoamerikanci, Azijati), dok je tip I pretežno bolest bele rase, sa najvećom incidencom u Finskoj.
Incidenca šećerne bolesti u svetu je u porastu, a naša zemlja po podacima Instituta za javno zdravlje „Batut“, po broju obolelih od oko 770 000 osoba, spada u grupu zemalja sa visokom stopom obolelih. U proseku svaka deseta osoba u svetu boluje od šećerne bolesti, a u Srbiji čak svaka osma. Ipak, uz pravovremeno postavljanje dijagnoze i primenu savremenih pricipa terapije, osobe obolele od šećerne bolesti imaju nesmetan razvoj i ostvaruju najzahtevnije lične i životne ciljeve. Insulinska terapija je od svog izuma pre 100 godina, do danas prošla ogroman napredak, kako po vrsti preparata (od životinjskih, potom humanih do insulinskih analoga), tako i po načinu primene (od višekratnih špriceva, pen brizgalica do insulinske pumpe), uz dalje napore za sve savršenijim i konformnijim načinima primene, u cilju podizanja kvaliteta života pacijenata obolelih od ove sve prisutnije hronične bolesti, zbog čega su Ujedinjene nacije 14. novembar proglasile Svetskim danom borbe protiv dijabetesa.
Autor teksta:
dr Tatjana Ilić, pedijatar endokrinolog
