U poslednjih pola veka nivo podzemnih voda na ovom prostoru opao je za preko pet metara, što je dovelo do dramatičnih promena u prirodi oko nas.
– Jedno od omiljenih, doduše divljih kupališta, jezero Majdan ovog leta gotovo je potpuno presušilo i umesto da plivaju, Subotičani mogli da ga prepešače. Društvenim mrežama širile su se različite teorije, ali Oto Sekereš, rendžer u JP „Palić-Ludaš“ koji već više od 20 godina na pet lokacija obilazi osam i po hiljada hektara o kojima se preduzeće stara zna da je to je posledica našeg lošeg gazdovanja vodama.
„Majdan je najočitiji primer, jer to građani vide i znaju“ kaže Sekereš, a poduža je lista vodenih staništa koja su postojala pre samo nekoliko godina, a sada su potpuno nestala. Dok obilazi teren, Sekereš vozi pored mreže kanala koji su dugi nekoliko kilometara, a duboki bar pet metara. Oni su građeni, objašnjava, da bi se močvarna staništa pretvorila u poljoprivredno zemljište. U ovim kanalima već odavno nema vode, kao što ni nema viška vode koje bi trebalo odvoditi sa terena , jer su sada i oranice žedne. Nije retkost da se poljoprivredne kulture, poput kukuruza, a o voćnjacima i baštama da se i ne pominju, zalivaju podzemnim izdanima. Sve to dovelo je do temeljnog i dugoročnog narušavanja odnosa u prirodi.
„Nastavljamo da idemo u pogrešnom pravcu. Umesto da zadržimo vodu i zatvorimo kanale koji više nemaju funkciju koju su imali, vodoprivreda čisti kanale da bi što više vode oteklo, a sa druge strane, država subvencioniše zalivne sisteme, pri čemu ne znamo iz kojih bunara sa koje dubine i koliko litara koriste. Razumemo da poljoprivreda ne može bez vode, ali do sada smo dobijala vodu iz ovih kanala, a sada izvlačimo podzemne vode. Zato ubrzano nestaju podzemne vode na prostoru između Dunava i Tise. Od kako se od 70-tih godina meri nivo podzemnih voda, on je opao za 5,5 metara“ kaže Sekereš.
Sa tih pet i po metara povlačenja vode nestalo je Slano jezero između Palića i Ludaša, jezero Kocka na Makovoj Sedmici, radikalno je izmenjen tok rečice Kireš. Sekereš pokazuje mali most duboko obavijen rastinjem. Nekada je rečicu koja stiže iz Mađarske bilo moguće preći samo ovako, danas je u ovom delu njeno korito potpuno isušeno. Tik uz granicu sa Mađarskom, u prostoru koji spada u prvu zonu zaštite postoji depresiju gde je još jasno vidljiv rub nekadašnje obale. Sada je to travnata površina. „Do pre 20 godina ovde se izlivala rečica Kireš u širini od 150 do 200 metara. Dok sam bio dete, tu se pecala riba“ kaže jedan od dobrih poznavalaca subotičke peščare. Sada je to livada, i mada u geodetskim kartama piše da su ovde stajaće vode, od njih nema ni kapi. Sada za vodom pate čak i trave.
„Nekada se sa hektara livada skidalo oko 300 malih bala sena. Sada, oko 50 jer klimatske promene jako utiču na travu i siromaše njenu zelenu masu“ kaže Sekereš. Nestanak vode na ovom terenu nije nešto što beleže istorijske čitanke, ili stare karte već se odvija brzo i naočigled. Sekereš kaže da kada je počeo da radi teren je sve do 2007. godine obilazio na konju. „Ovde je mom konju voda bila do kolena“, kaže za mesto na kome ni vegetacija ne ukazuje da je tu ikada bila močvara ili vodeno stanište. Prema njegovim rečima statistika pokazuje da u proseku godišnje pada ista količina kiše u poslednjih 100 godina. Ali, drugačije raspoređeno, te sada periodi ekstremne suše, smenjuju periodi obilnih padavina. „Trebalo bi ove kanale da iskoristimo da zadržimo tu vodu, a ne da je odvodimo sa terena“ smatra Sekereš.
Iskusnom prirodnjaku neće promaći i da se promenio izgled šuma. Stabla bele vrbe, koja vole vodu, sve teže se održavaju pred navalentnim koprivićem i belom topolom kojima ne smeta suša. „Hrast lužnjak koji je ovde autohtona vrsta više ni sadnjom ne uspeva da se održi, ali zato nam se širi stanište kaktusa“ kaže Sekereš i pokazuje parcele u zoni prve zaštite koje osvaja kaktus opuncija. Verovatno je ovde dospeo slučajno, ali mada je rodom iz Meksika, širi se po subotičkoj peščari jer mu prija suva zemlja, a zime očigledno nisu dovoljno oštre da ga oteraju. Sekereš kaže da ponekad postoji otpor prema stavovima i zahtevima ljudi angažovanih u zaštiti prirode. „U fokusu zaštite prirode je čovek. Nama od ovoga zavisi život, ako nema vode mi smo nestali. Mi čuvamo prirodu da bi ljudi imali kvalitetniji život, što nas okružuju bogatiji biodiverzitet, mi imamo bolji život. Ako oko nas ostane pustinja, ne vredi nam sav novac“ kaže Sekereš.
Majdan jezero sa „greškom“
Oto Sekereš kaže da se nikada pre nije dešavalo da se u ovoj meri isuši jezero Majdan na Kelebiji, ali to samo pokazuje da su iscrpljeni svi kanali podzemnih voda. Jezero je nastalo nakon što se prilikom kopanja peska stiglo do prvog vodonosnog sloja. Stvoreno je jezero, ali to je značilo i da su podzemne vode sada izložene isparavanju. Jezero se, sistemom spojenih sudova, punilo iz podzemnih kanala, ali i oni su sada presušili. To sve dovodi do toga da se suši i okolna šuma jer drveće nema potrebnu vlagu u tlu. „Nalazište peska je trebalo odmah revitalizovati i ne dozvoliti da voda izađe na površinu. To je bio jedini način da se sačuvaju podzemne vode i okolna priroda“ smatra Sekereš.
