- I koliko si ti proveo na radu u inostranstvu, kako se to službeno kaže? - upitao sam prijatelja, dok smo ispijali kavu na terasi Pelivana, posle više od mesec dana od zadnjeg susreta.
- Mesec dana.
- I ti si kao i mnogi drugi odlučio da odeš iz finansijskih razloga…
- Da, kao i svi ostali.
- Kako si došao do posla?
- Preko interneta sam potražio posao, negovanja starih i bolesnih, kojima je neophodna nega.
- Ti se prijaviš i kažeš da želiš biti negovatelj, i oni ti daju osobu?
- Da, prijaviš se i naravno oni naprave intervju sa tobom, gde te pitaju da li imaš isustva sa time, ako si radio, koje vrste bolesnika si radio. Poželjno je znanje jezika sredine u koju ideš, u ovom slučaju nemačkog, jer je lakše sporazumevanje sa bolesnikom kome je potrebna nega, a i naravno komunkacija, u samom mestu gde za to vreme živiš, je lakša. S te strane je bolje što više znati jezik.
- Kako stoji stvar sa plaćanjem puta do tamo, ti plaćaš, oni plaćaju?
- Put je plaćen.
- Kakva je sada situacija s tobom, da li se vraćaš tamo?
- Verovatno.
- Da li si zadovoljan sa zaradom.
- Da, da, naravno je sam, vrlo korektno su platili što sam odradio.
- Kada govorimo o prihodu zarađenim tamo, da kažem sa koliko vremena bi ti bio “miran” ovde? Naravno to sve zavisi od ličnih zahteva.
- To bi mogli to da kažemo tako da ti vidiš jednostavno - Šta znači hiljadu eura ovde?!
- Tamo su plaćeni svi troškovi?
- Da, boravak i hrana su besplatni.
- Šta čovek treba da očekuje kada aplicira za ovakav posao?
- Treba da očekuje teškog bolesnika, jer ta porodica angažuje nekog zato što mu je nega neophodna. Drugo, treba znati u kojoj fazi bolesti se nalazi dotična osoba. Vidi se dijagnoza, pogleda se na internetu simptomi i problemi oko toga i onda znaš kako se moraš prilagoditi tom bolesniku.
- U odlučivanju ko će koga dobiti za pacijenta, ko to odlučuje?
- Agencija, jer oni imaju iskustva i profesionalci su oko toga, kada biraju, jer “posao” treba da ide bez problema, a porodica dobija nekoga u koga imaju poverenja, u ovom slučaju daju poverenje agenciji.
- Da li porodica može da insistira da neko nastavi da brine o osobi sa potrebama,
- Naravno, ali porodica zna da je to veoma naporan posao i ostaje se uglavnom maksimalno tri meseca. Jer kada je to ležeći bolesnik, koji imaju određene zahteve, a obično svi imaju, onda si ti praktično dežuran 24 sata. Drugo je to što tebi daju jedno dva sata dnevno slobodno, ali praktično, bolesnika ne možeš ostaviti ako je on u takvoj fazi bolesti. To sve zavisi od bolesnika. Ti se možeš dogovoriti sa njime oko toga.
- Ti dobijaš novac za kupovinu potrepština, kuvaš?
- Ne. Ja sam imao sreću da je bolesnik bio pokretan, iako baš teško bolesan, i mi smo zajedno išli u kupovinu i uglavnom smo išli u restorane kada je bilo vreme za obede. Ali desi se da odeš do prodavnice, dobiješ novac, vratiš kusur, račun itd.
- Da li imaš još nešto dodati ovoj kratkoj, za nekoga korisnoj, informaciji?
- Kada ti agencija odredi osobu, ti treba da odlučiš da li ćeš prihvatiti ili ne. Moraš to sa zadrškom prihvatiti, prvo treba uspostaviti kontakt sa porodicom jer oni najbolje znaju šta i kako je potrebno bolesniku. U ovom slučaju sam ja znao tačno kod koga i dem i koja je bolest u pitanju i ko su mu rođaci.
- Ovo je uobičajen način kontakta?
- Pa ne, ali ako ti agencija ne da informaciju, ti pitaš, tražiš informacije. Da li neko živi sa njim, dal deca, rođaci, da li su susednoj kući ili niko ne živi sa njim, kao što je bio moj slučaj, rođak mu je dolazio sa vremena na vreme.
- Ti si imao svoju sobu ili si bio sa njim?
Bio sam u kući. Dok je on budan, ja sam sa njim, a kada spava onda je imam slobodu da završim ostale poslove.
Kafa je bila popijena, jedno iskustvo stečeno. Možda će nekome značiti…
Jedno drugo iskustvo, iskustvo sa starima (onome čemu nezaustavljivo svi idemo) koji svoje poslednje trenutke doživljavaju u gerontološkim domovima, a to posao koji cveta ne samo u našem gradu, ima jednu brutalno iskrenu priču koju je napisala Vedrana Rudan, opisujući svoje iskustvo sa majkom. Pogledati ovde - http://www.rudan.info/umri-
