Светска здравствена организација (СЗО) је 2010. године установила 28. јулкао дан обележавања борбе против хепатитиса. Овај дан је одабран у част рођендана нобеловца проф. Блумберга, који је открио вирус хепатитис Б. Циљ је да се у оквиру промотивних и превентивних активности становништво информише о хепатитису: каква је то болест, како се преноси и које су мере превенције.
Светска здравствена организација процењује да је сваки дванаести становник планете носилац вируса хепатитиса Б или Ц (око 500 милиона). У Европи је око 21 милион оболелих од хроничног хепатитиса Б или Ц (ХЦВ), а у Србији се тај број процењује на око 500.000. Само 20 одсто оболелих од хепатитиса проузрокованог Ц вирусом зна да носе овај вирус, пошто су симптоми најчешће благи и неупадљиви. Због тога је овај вирус назван "тихи убица". Због пораста броја оболелих од хроничних вирусних хепатитиса сматра се да је у току тиха пандемија која ће свој максимум достићи у наредних пет до седам година.
Хепатитис je запаљенска болест јетре проузрокована различитим спољашњим агенсима (вирусима, бактеријама, алкохолом , лековима, токсинима) или имуним (аутоимуни хепатитис) и метаболичким процесима (стеатохепатитиси, хепатитиси код Wилсонове болести и хемохроматозе, исхемијски хепатитиси код поремећаја циркулације у јетри) ). Хепатитис се може развити као комликација већ постојећих болести, које су изазване инфекцијом вирусима паротитиса, рубеоле, цитомегаловирусом, Епштајн-Баровим вирусом и вирусима херпеса.
Етанол, као главни састојак алкохолних пића, може изазвати хепатитис, обично после дуже злоупотребе, а цироза јетре је у овим случајевима учесталија. Овако настао хепатитис нема инфективну природу (није заразан). Тежина болести је различита, а најучесталији знаци су следећи: малаксалост, увећање јетре (хепатомегалија), накупљање течности у трбуху (асцитес), жутица, поремећај функције јетре различитог степена и инсуфицијенција, односно недовољна функција. Рак јетре се повезује са злоупотребом алкохола и врло често настаје као последица.
Постоје и одређени лекови чија употреба може да доведе до незаразног хепатитиса, и то је још један од разлога који захтева њихову рационалну и строго индиковану употребу.
Вирусни хепатитиси представљају глобални светски здравствени проблем јер од њих умире близу миллион људи у свету годишње. Откривени су до сада вирусни хепатитис А, Б, Ц, Д, Е. Вирусни хепатитис А и Е се преносе феко-оралним путем (загађеном водом и храном или директним контактом) и познати су као болест “прљавих руку“. Имају, може се рећи, само акутну форму и готово увек се завршавају без последица. Вирусни хепатитиси Б и Ц се преносе продором кроз кожу и слузокожу (интравенска употреба наркотика, нестерилнилни медицински или козметички инструменти, полни пут, пренос са мајке на дете приликом порођаја). Они поред акутне форме могу имати и хроничну која представља велики клинички проблем.
Хронични хепатитис настаје када се вирус одржава у организму најмање 6 месеци. Хепатитис Б код одраслих особа у око 7% случајева прелази у хроничну форму, а инфекција која се пренесе са мајке на дете приликом порођаја увек је хронична. Хронична инфекција са хепатитисом Б током више година или деценија може довести до цирозе или карцинома јетре. Хепатитис Д се никада не јавља сам већ је увек удружен са хепатитисом Б. Хепатитис Ц када доспе у организам у око 80% пацијената остаје у организму и узрокује хронични хепатитис који код трећине пацијената током времена доводи до цирозе или карцинома јетре. Симптоми акутног хепатитиса су најчешће повишена температуре, мучнина и повраћање, тупи болови испод десног ребарног лука, жутица, жута боја беоњача, тамнија боја мокраће, светлија столица, мада су чести облици без жутице а могући су оспа и болови у зглобовима код акутног хепатитиса Б. Хронични хепатитиси су већа претња здрављу, мада могу протицати и без икаквих симптома или су они благи и јавлају се само малаксалост и осећај нелагодности испод десног ребарног лука. Симптоми хроничног хепатитиса су најчешће: малаксалост, нелагодност испод десног ребарног лука и смањен апетит.
Хепатитис се може утврдити, па се после узимања анамнезе и клиничког прегледа раде лабораторијске претраге ( ензими јетре –трансаминазе, билирубин, крвна слика, микробиолошке претраге на вирусе или допунске претраге код сумње на невирусне хепатитисе), а према потреби начини се ултразвук абдомена и затим се одређује степен оштећења ткива јетре биопсијом, и другим тестовима који су нам на располагању.
Лечење хепатитиса има савремену димензију, јер постоје нови и ефикасни лекови, а неки од њих су у последње време доступни и у Србији. Акутни хепатитис се лечи само симптоматски, инфузијама (код мучнине и повраћања) витаминима и дијетом. Хронични
хепатитиси Б И Ц се лече антивирусним лековима уколико постоји значаније оштећење јетре и већи број вирусних честица у крви (процена се врши на основу метода које одређују степен оштећења јетре, биохемијских параметара оштећења јетре и вирусолошким методама (PCR) које мере број вирусних копија у мл крви. У хроничној фази организам понекад може да се сам избори са вирусом хепатитиса Б док се хепатитис Ц никада не може елиминисати без антивирусне терапије.
Ризичне групе становништва, односно они које имају повећани ризик настанка хепатитиса јесу особе које живе у лошим хигијенским условима и немају правилне хигијенске навике, често путују и посебно у одређене државе, живе у породици или у колективу раде са
оболелом особом, на дијализи су или често примају крв (деривате крви), промискуитетно и сексуално ризично се понашају, наркомани и људи који злоупотребљавају алкохол. Обављање појединих професионалних делатности повезано је са повишеним ризиком инфекције вирусима хепатитиса (здравствени и лабораторијски радници, запослени у установама затвореног и полузатвореног типа, као и запослени у комуналним предузећима, хемијској индустрији и пољопривреди).
Хепатитис се у многим случајевима може избећи, а постоје и основне мере примарне превенције болести. Оне су следеће: примена вакцине (Хепатитис Б - безбедна и ефикасна, а за хепатитис Ц не постоји вакцина), одржавање личне хигијене и хигијене руку увек на високом нивоу, одржавање хигијенске исправности воде и хране, посуђа, затим избегавање ризичног сексуалног понашања (“заштићени односи“) као и промискуитетног понашања, затим изузетан опрез код тетоваже и пирсинга као и у козметичким салонима, код маникира и педикира, коришћење искључиво личног прибора за хигијену и за наркомане не коришћење “заједничких игала и шприцева“. Начин живота у корист здравља искључује злоупотребу алкохола и узимање лекова које лекар није одредио. Професионални ризик, који постоји у оквиру одређених радних места, смањује се обавезним коришћењем свих прописаних мера заштите здравља на раду.
Др Зорица В. Драгаш
Специјалиста социјалне медицине
