Posle sinoćnjeg otvaranja izložbe u Savremenoj galeriji, večeras nova, mala ali lepa, tradicionalna izložba "Za jedan zid" u uramljivačkoj radnji kod Buze Mihalja.
Detalj sa otvaranja izložbe videti ovde na FB live (213 - 2017.04.21.23.25.)
https://www.facebook.com/OnLineArhivaSubotice/videos/10154542116868061/
Izložbu je otvorila Nela Tonković, direktorica Savremene Galerije
Vajar Sava Halugin sa lakoćom prelazi granice umetničkog medija za koji se odlučio još u mladosti i koji je dom njegovoj imaginaciji već decenijama. Valjda zato što umetnost ni ne shvata kao omeđen, ograničeni prostor, Halugin pojednako vešto stvara i slike i crteže. I dok njegove skulpture miruju u brojnim javnim prostorima i tim zaustavljenim mirom možda i pokreću posmatrače na (re)akciju, njegove slike izazivaju gledaoca da se zaustavi. One, naime, same nose određenu dinamiku namerno nerazrešenih ili nerazjašnjenih odnosa unutar kompozicije i tako privlače onoga ko gleda, dovodeći ga u situaciju u kojoj njegova (re)akcija može da bude jedino ostanak u prostoru slike i pokušaj odgonetanja svih tih odnosa.
Haluginove slike malih formata, izložene u staro-novoj uramljivačkoj radnji Mihalja Buze, odjek su njegovih skulptura, a one - nekom inverzijom - mogu da budu modelovane ili prostorne slike. Ono što ne može sa skulpturama, Halugin sa zadovoljstvom i zaigranošću čini sa slikama: uživa u vatrometu polihromije i nijansiranja boje. I ko je jednom video njegove slike velikih formata (a nastajala su, tokom decenija, i prava monumentalna platna) lako može da prizove njihovu snagu i da je transponuje i u ovaj format. Gestualnost koja se čini tako silovitom u stvari je veoma dugo brušena umom, kao kod najboljih majstora, te tako jednom kada se zamisao prenese na platno ne gubi baš ništa od svoje snage ideala. Kod Halugina je uvek u pitanju jedno isto umetničko htenje, isti napor, ista ideja koja u sebi nosi potrebu da se bude istinit i dosledan svom shvatanju predmeta umetnosti, nikako da se prilagođava materijalu, formatu i ostalim čisto formalnim kategorijama. Ali ni prilikama u društvu, ni „modi” u sistemu umetnosti.
Slike Save Halugina obećavaju mnogo svojom asocijativnošću, sugerišu niz nama poznatih oblika. Ipak, drugi pogled otkriva da su to zaista samo podsetnici, ono što bi moglo da bude, a možda i nije. Umetnikove kreacije samo su njegovi monumenti doživljenom, sanjanom ili svemu suprotnom. Njegov svet je deo našeg, postoje zajednički elementi, ali taj njegov svet ne može da se ukalupi u naš. Naš je od predmeta, njegov je od ideja. Kada posmatramo Haluginove slike, ideje svom svojom snagom stupaju u realnost i koliko god ih gledamo, toliko one pozivaju da ih gledamo još duže. Možda u tom sadejstvu i pronađemo neke naše doživljaje, snove, neku drugu realnost. Tada ćemo biti i malo bliži suštini Haluginovih slika.
Nela Tonković
