Treća izložba povodom Dana grada, večeras je otvorena u Savremenoj Galeriji Subotica, pod nazivom Imaginarni predeli, a pitanju su radovi Svetlane Ždrnje.
U prilogu je tekst iz kataloga izložbe autora Branimira Kopilovića
***
Biografski podaci i tekst za katalog izložbe - Svetlana Ždrnja
Svetlana Ždrnja
Datum rođenja: 22.12.1986.
Srednju školu za dizajn „Bogdan Šuput“ završila sam u Novom Sadu, na odseku dizajn tekstila. Osnovne studije slikarstva završila sam na Akademiji Lepih Umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Saše Filipovića, 2011. god. Master studije završila sam 2013. na istom fakultetu.
Dosadašnje izložbe:
Izložba “Woods” AU, Beč, Austrija 2015.
Izložba u okviru “Subotica Express” projekta u Močvari, Zagreb, Hrvatska 2014.
Grupna izložba “Drugi pogled”, Moderna galerija Likovni susret, Subotica 2014.
Grupna izložba, Kuća umetnosti, Gedele (Gödöllő), Madjarska 2014.
Grupna izložba, promocija monografije fondacije “Danilo Kiš”, Skladište, Subotica 2013.
Izložba fotografija, Studio 11, Subotica, 2013.
Beogradska nedelja dizajna, izlozi, Beograd 2012.
Grupna izložba, Kulturni centar „Skladište“, Subotica 2012.
Mikser festival, zona edukacije, Beograd, 2011.
Diplomska izložba SKC, Beograd , 2011.
Noć muzeja, Gradska biblioteka Subotica, 2011.
Noć otvorenih ateljea, Beograd, 2011.
Grupna izložba Narodni univerzitet Trstenik, 201o.
Grupna izložba Studentski grad, Velika galerija, Beograd 2010.
Samostalna izložba „ Baš Kuća“, Subotica 2009.
Mlada subotička slikarka Svetlana Ždrnja izložbom Imaginarni predeli ponovo se predstavlja subotičkoj publici ciklusom novijih radova, nastalim u periodu od 2013. godine do danas – upravo u životnom razdoblju nakon završetka svog formalnog školovanja. Na ovoj izložbi predstavljeni radovi mogu se grupisati u tri ciklusa.
U prvom ciklusu nalaze se crteži koje Svetlana Ždrnja povezuje jednom rečenicom Paula Klea (Paul Klee): „Linija je tačka koja je pošla u šetnju.” Ona tim radovima zakoračuje u područje apstrakcije – na slikarsku površinu nanosi mrlje u vidu grupisanih linija koje tvore različite plošnine i uz to uspostavljaju harmonijski odnos među sobom. One ujedno imaju funkciju gradivnih jedinica kompozicije, bivajući istodobno elementom raščlanjivanja, ali i kohezije. Ovde je Svetlana prvenstveno zainteresovana za linearnost, to jest odnose među linijama: postepenom izgradnjom uskovitlanih formi nastaju svojevrsni „vrtlozi” oblika koji su vrlo kompaktno komponovani. Minuciozno i strpljivo iscrtavanje kratkih linija autorki zasigurno pruža meditativni aspekt kreativnog procesa i dozu crtačkog posvećenja u kome rad u nastanku zahteva ozbiljan pristup i utrošak vremena, kao i veliku količinu strpljenja, istrajnosti, pažljivosti i umetničke imaginacije.
U drugom ciklusu radova, okvirno nazvanih sintagmom Brajana Ina (Brian Eno) Imaginarni pejzaži, nalaze se dela rađena kombinovanom tehnikom. Tako se u kombinatorici crtačkog i slikarskog pokušava afirmacija piktoralnosti, dok istovremeno nastoji da se redukuje ono „suvišno” i oslobodi površina. Kolorit tako postaje dominantan elemenat ovih radova.
U seriji radova tzv. fotograma pod naslovom Others (Drugi) Ždrnja izrađuje fotografije sebe i svojih prijatelja, a zatim „interveniše“ na njima dajući im jednu novu dimenziju. Time se propituje klasičan medij likovnog izražavanja – intervencija je zapravo sastavni deo nastanka ovih radova kojom se postižu zanimljivi efekti. Dvodimenzionalnost fotografije i crteža skladno se nadopunjuju. Sličan princip korišćen je i u ciklusima nazvanim Body (Telo) i Self (Sopstvo). U većini ovih radova može se nazreti Ždrnjin intimistički pristup – prikazivanjem sebe, svoga i tuđih tela, likova zaogrnutih u svojevrsnu mrežu, upućuje se na trenutke samopropitivanja, odnosno sasvim ličnih i posebnih trenutaka kao prizora zaustavljenih u vremenu. Nadalje, kod autoportreta Svetlana Ždrnja dolazi i do pitanja sopstvenog identiteta: je li to samo prazna reč/označitelj ili je u pitanju bitan sadržaj koji određuje egzistencijalni smisao pojedinca. I, može li se on naći u kreativnom činu? Njeno preispitivanje sopstvenih emocija, egzistencije i sklonosti ka introspekciji uneseno je u ove radove koji su zapravo materijalizacija takve refleksije.
U perceptivnom aspektu, njen likovni izraz nije „težak“ – ona ne opterećuje posmatrače nepotrebnim spektaklom, jarkim bojama ili šablonskom tematikom. Naprotiv, pruža im jedan fini narativni prizor, prilikom kojeg oni sami mogu nastaviti, pa i dovršiti, „priču“. U izloženim radovima (npr. serija fotograma Woods /Šuma/) vidljiva je prisutnost autorkine kontemplativnosti, ali i data mogućnost učitavanja daljih narativnih momenata i razgovora o prikazanom, a ne samo puko konstatovanje, odnosno primećivanje „obeležene“ slikarske površine prilikom razgledanja izložbe.
Parafrazirajući Svetlanine reči poput „više ne mislim šta radim, nego kako to radim” hteo bih i da naznačim da možemo naslutiti koji smerom će se ona kretati u bliskoj budućnosti. U fokusu njenog interesa sada je procesualnost rada, sklonost ka redukciji, čišćenju suvišnih slojeva i baziranje na osnovne likovne elemente – boju i liniju. Na taj način ona istovremeno uspostavlja relaciju prenošenja čulnih iskustava u estetski objekat te nam otkriva svoj mikrosvet na jedan intrigantan i pomalo zagonetan način.