Srbija napokon ima medalju na Olimpisjkim igrama u Riju i to zlatnu koju je osvojio Subotičanin, član RK Spartak, Davor Štefanek.
Davor je samouvereno krenuo put Brazila, medalju je najavio i u intervju koji smo objavili nedelju dana pre polaska na Olimpijske igre kada mi je pokazao mesto gde će stajati ploča sa njegovim imenom kada se vrati sa medaljom. Finale smo ispratili u domu Štefaneka u Subotici sa njegovom majkom Đenđikom, ocem Damirom, bratom Danijelom, devojkom Dolores i velikim brojem prijatelja među kojima su bile i klupske kolege iz RK Spartak, Dejan Franjković i Vujadin Bosnić. Bila je tu i porodica pokojnog Refika Memiševića koji je osvojio srebrnu medalju u Los Anšelesu 1984 godine.
Finale je ispraćene uz veliko bodrenje, prisutni nisu gubili nadu ni kada je poveo Aratunjan. Bodrili su ga kao da je tu pored njih i da ih može čuti. Kadaje Davor izjednačio usledilo je gromoglasno navijanje i podršku srpskom rvaču. Na kraju počelo je odbrojavanje, deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan i onda erupcija oduševljenja, Štefanek ima zlatnu medalju.
Otac i majka su istakli da im je sin obećao medalju i to ispunio sa onom najsjajnijom. – Pre nego što je otišao na Olimpijadu kada se pozdravljao sa nama rekao mi je „Mama, doneću medalju“. To što je obećao je i učinio. Ne mogu da vam opišem kako se osećam, srce mi je puno, međutim spremna sam bila i očekivala sam ovo, jer mi je sin to obećao. Težak je bio put do uspeha. Hteo je čak pre nekoliko godina i da ostavi rvanje. Sela sam sa njim, popričala i zamolila ga da ako ni zbog čega drugog, neka proba zbog mene još jednu godinu. Znali smo svi koliko mu rvanje znači i koliko je truda učinio. Nije tada bio ni u reprezentaciji, nije bio pozvan ni na pripreme, sam ih je platio, a onda se sve okrenulo. Stigla je zlatna medalja sa Prvenstva sveta, zatim niz novih odličja i sada olimpijsko zlato – ponosno je govorila mama Đenđika Štefanek.
Otac Damir je bio presretan – Zovu nas dinastija Štefanek, svi smo se bavili rvanjem. Davor je bio moj učenik kao klinac. Sve što je želeo je ispunio. Ovo je njegova sedma velika medalja. Uvek je ponavljao da želi da bude bolji od svog trenera Sretena Damnjanovića a to je sada i učino. Večeras je osvojoo sedmu veliku medalju. .
Dolores Matković, Davorova devojka, bila je veoma sretna nakon finala – Nisam se do sada mnogo interesovala za rvanje. Sinoć sam bila celu noć budna, tražila sam po internetu što više informacija i kako se osvaju poeni. Čuli smo se pre finala, rekao mi je da je ovo samo još jedna stepenica. Umesto da sam ja njega smirivala, smirivao je on mene. Bio je uveren u svoje mogućnosti. Znao je da može do zlata, što je svakako i zaslužio.
Brat Danijel izneo je svoje viđenje davorovog uspeha – Uvek je bio nekako drugačiji. Svi smo se bavili rvanjem, svi smo trenirali, ali je on još kao vrlo mali sve poteze radio perfketno. Ogroman talenat i ogroman rad su urodili plodom. Prisutna je bila i zdrava bratska konkurencija. Naše mečeve, pogotovo kada smo rvali u suprotnim ekipama su svi voleli da gledaju. Uvek smo se rvali i borili do poslednjeg poena. Čim je ušao u finale, znao sam da ima glavu za zlato. Bio je uporan, to mu se i isplatilo. Zacrtao je sebi neke stvari i to se ostvarilo.
