Priča o Paliću toliko je kompleksna, da ne može da se opiše jednim bombastičnim naslovom i jednom fotografijom. Teško je ispričati priču u kojoj se prepliće toliko mnoštvo javnih, privatnih i prikrivenih aktera. Teško je raspoznati ko je ko u maloj bari prepunoj krokodila. Teško, ali (uz sve nužne greške) - moguće, i pre svega potrebno. Kada prihvatimo da nam se poraz dogodio, kada počnemo da priznajemo greške, i kada javno progovorimo o problemima, tek tada može početi naš put ka rešenju.
I
Krhka pastorala
Subotica sa svojih stotinjak hiljada stanovnika i Palić kao jezero (ali i naselje 10-tak hiljada duša) sudbinski su vezani. Subotica je doprinela da Palić danas postoji (i kao jezero i kao naselje), ali je ona istovremeno i njegova zla kob, senka njegovog uništenja. U okolini Subotice nema reka, planina ni drugih značajnijih prirodnih celina osim Palića (sa jezerom Ludoš). Tako ova dva jezera igraju mnogostruke uloge u životu grada i okolnih naselja – predstavljaju prirodne lepote, služe kao ribnjaci, izvor materijala (trska), kao mesta turizma koji (treba da) donosi novac i rekreacije koja donosi rasterećenje. Povrh svega, Palić i Ludoš jedini su prirodni baseni koji primaju otpadne vode grada.
Tokom XIX veka, grad je ulagao značajan novac u Palić, izgradivši nekoliko kupališnih i rekreativnih objekata, hotela i vila, park u engleskom stilu, rekreativne staze i vile, a ne treba zaboraviti ni tramvaj. Tako je jezero upisano na mapu Austro-ugarske kraljevine i monarhije kao banja, odakle se preselilo u romantično - nostalgična sanjarenja Subotičana.
Jezero Palić, iako danas u Srbiji predstavlja najveće jezero nastalo prirodnim putem, u odnosu na grad koji se pored njega nalazi zapravo je malo. Ono sadrži oko deset miliona kubika vode koju je, dok se grad nije razvio, dobijalo pretežno od atmosferskih padavina i delom podzemnih izvora. Kako se Subotica razvijala u grad, tako se jezero Palić nametnulo, zbog niže nadmorske visine, kao jedino praktično rešenje za prijem otpadnih voda grada.
Tokom XIX i početkom XX veka (perioda najvećeg rasta grada) količina otpadne vode sve više je rasla, menjala hemijski i biološki sastav vode jezera. Već početkom XX veka Palić više nije bio slatinsko natrijum-dikarbonatno, nego natrijum-sulfitno jezero. Isto važi i za prirodne katastrofe – masovni pomori riba beleže se i u toliko romantiziranom XIX veku. Najpoznatija katastrofa svakako je ona koje se mnogi i sećaju, sa početka '70-ih godina prošlog veka, kada je jezero bilo praktično uništeno: voda je ostala bez kiseonika, nataloženi mulj bio je pun sumpor-vodonika, a živi svet u jezeru se ugušio.
Komunistička epika
Stanje vode i mulja u jezeru bilo je godinama praćeno, i jedna subotička ekipa biologa, predvođena dr Đulom Selešijem, napravila je projekat kojim bi se rešila ekološka katastrofa. Preduzete su akcije (ORA) epskih razmera, iskopani kanali ka Ludošu i dalje, ka Tisi, jezero je ispražnjeno, izvađeno oko 2,2 miliona kubika otrovnog mulja, od čega su pretežno napravljeni nasipi. Jezero je izdeljeno na četiri glavna sektora, zonirani su zaštitni i prirodni pojasevi (I, II i III), kao i turistički (IV) sektor. Predviđena je izgradnja modernog prečistača, koji bi imao kapacitet oko 70,000 kubika vode dnevno, a zamišljeno je i da se voda u Palić dovodi iz reke Tise.
Međutim, iako su za ovaj projekat izdvojena zaista astronomska novčana sredstva (~ 50 miliona maraka), prečistač je izgrađen na jedva pola potrebnih kapaciteta, a zamisao sa uvođenjem vode iz Tise (koja i sama često ima sumnjivu vodu) nije do kraja ostvarena, zato što je ponestalo novca. Detaljan opis stare i nove situacije, opis svih preduzetih poslova, kao i preporuke za radove koje je potrebno učiniti da bi se dalje čuvalo jezero ostale su zabeležene u knjizi „Jezero Palić“ Đ. Selešija.
Komunistička partija, koja je imala kapaciteta da isprazni i ponovo napuni jezero, sada je posmatrala Palić kao neku vrstu radničkog odmarališta: Više nije bio mesto ideja blagdana, fina kompozicija relaksirajućeg, otmenog i gospodskog, već radničko odmaralište, kada neko posle turobnog, teškog rada ide na neko mesto da se odmori (D. Miljković). Radničko odmaralište zavisilo je od zdravlja privrede, a ona je bila u silaznoj putanji.
Bolja vremena
Unapređenje prečistača i konačno rešavanje stanja Palićkog jezera ostavljeni su za neka bolja i sretnija vremena (koja nisu naišla). Kapaciteti prečistača nisu bili dovoljni da prime otpadne vode grada i atmosferske vode, te se tako, tokom 3 decenije, sve ono što je urađeno sedamdesetih godina počelo vraćati u pređašnje stanje. Samo što niko nije obraćao pažnju. Bilo je većih problema. Proleterska Jugoslavija razbila se na građanske nacionalne države, a Palić konačno završio u Srbiji (koja nema more).
Tako je 2005. godine, kada se radio master-plan razvoja turizma u Srbiji (Dinkićev projekat), uz argumentaciju JP Palić Ludaš, Palić dobio priliku da bude ponovo ucrtan na nacionalnu mapu kao značajna, strateška turistička destinacija Srbije (u paketu sa Starom Planinom).
Palić je imao istoriju, tradiciju i banjsku infrastrukturu. Doduše, sve navedeno bilo je već jedan vek staro i dotrajalo.
I tu tek počinju veliki problemi.
II
Velika iščekivanja
Razloge za mnoštvo političkih igrarija i preigravanja svakako treba tražiti u relacijama „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića i „Pobune elita (i izdaje demokratije)“ Kristofera Laša. Najkraće rečeno, od polazišta da je filozofija palanke da nema filozofiju, do gospodarenja informacijama i simboličkih analitičara koji ne biraju mesto na kojem će oploditi svoj kapital.
Tako početak palićkog master-plana razvoja turizma (ali i globalni trend, budimo iskreni) inicira megalomaniju na tržištu nekretnina (real-estate bubble) kako na Paliću, tako i u Subotici. U ovom talasu kupoprodaje nekretnina svakako su se obogatili oni koji su imali najbolje informacije, odn. bili najbliži tadašnjoj vladajućoj garnituri (pre svih SVM). Ostali su morali da se informišu putem medija. To je ujedno i privatizacijski period, i sama država nije gadljiva prema „investitorima“. Da li su to ozbiljni preduzetnici, ili klinci sa koferima punim keša – niko ne pita. Ovde dolazi i do rascepa stvarnosti: sa jedne strane, gura se velika priča da je Palić „turistički biser Srbije, banja sa stogodišnjom tradicijom, omiljeno izletište Subotičana, ali i građana Srbije i Mađarske“, dok sa druge, istinitije strane, stvari nisu bile toliko sjajne: „Realno gledano, tada Palić to nije zasluživao. Nismo imali ništa. Došli smo na nulu. Morali smo da stvaramo sve uslove od početka“ (reći će, kasnije komentarišući ovaj period, S. Vučinić gradonačelnik 2008-12).
Dakako, izaći sa pričom da je Palić zapravo izvan koloseka usred „razvojnog buma“ bilo bi ravno (i političkom) samoubistvu. Realni problemi jednostavno su prećutkivani ili prosto marginalizovani, a pre svega glavni problem: jezero je bilo bolesno, voda u jezeru zagađena, a projekat unapređenja prečistača (sredstva EAR ~17 miliona evra) otišao dovraga; istorijski secesijski banjski objekti dotrajali, naselje Palić nije imalo kanalizaciju, nije postojao plan detaljne regulacije itd.
Uprkos nedostacima, izrađen je master-plan razvoja turizma na jezeru Palić, te osnovano joint preduzeće (republika, pokrajina, grad) „Park Palić“ d.o.o. sa zadatkom da privlači investitore. Počela je i potraga za strateškim partnerom za izgradnju glavnog objekta – banje.
Najmekša cenzura
Obezbediti opšte neznanje o stvarnim problemima Palića bilo je relativno jednostavno. Obezbediti neznanje jednostavno je i danas.
Lokalno informisanje pretežno se svodi(lo) na rutinsko saslušavanje i prenošenje pres konferencija čelnika grada ili gradskih javnih preduzeća. Tu nema mesta istraživanju i propitivanju.
Gradski mediji dospeli su u privatizacijsku i/ili partijsku nemilost (Subotičke novine, Radio Subotica i drugi). Nizom privatizacija, restruktuiranja i sl, lokalni mediji su eutanizirani. Lideri lokalnih partija, pravdajući se maksimom "ako imamo odgovornost vlasti, onda da imamo i kontrolu", doveli su ili pod potpunu kontrolu, ili u potpunu propast praktično sve gradske medije. Najveću nezavisnost i autonomiju mogli su pokazati dopisnici nacionalne štampe, koji su uglavnom odolevali lokalnim pritiscima i slali priče po svojoj savesti, uz hendikep da su te lokalne priče u nacionalnim okvirima ipak najčešće dospevale na rubne stupce, daleko od naslovnih strana. Tako je mogla da se prikriva i ušuškava istina. Istraživačko novinarstvo nije postojalo, te je tako čitava pozicija (grad, javna preduzeća, investitori, mediji) saučestvovala u organizovanoj ćutnji o (na primer) zagađenosti jezera. Stručnjaci jesu upozoravali, ali se nisu mnogo pitali.
Bilo je i ovakvih slučajeva: „Ukoliko se javiš protiv neke odluke, tebe isključe iz tog tela, ili, još gore, dobiješ otkaz,“ govori jedan stručnjak koji želi da ostane anoniman, „i ja sam se tako našao u situaciji da nekoliko godina ne mogu da nađem posao, zato što ovde nemaš mnogo preduzeća u kojima možeš da radiš u svojoj struci“. Prvi uzbunjivači javnosti tako su bili aktivisti nevladinih, najčešće ekoloških organizacija, čija su saopštenja i obraćanja gradskim vlastima i drugim organima najčešće ignorisana. Tako imamo primer da se CEKOR 2008. godine (prenela „Politika“) pita: čije je jezero i ko ima pravo da na samoj obali podiže kafiće, da zbog postavljanja stolova betonira peščanu obalu, te da poziva nadležne da zaustave dalju neprimerenu gradnju kako bi Palić ostao oaza mira i kako bi se očuvao njegov ekosistem. Na ovakva saopštenja niko zvanično nije reagovao, ali se svakako razvilo oštro nerazumevanje i konflikt između (privatnih) investitora i zaštitara.
Jedan od retkih „dežurnih“ uzbunjivača tog perioda bio je Branimir Nikolić Branči, nekadašnji aktivista „Otpora“, koji je godinama vodio žestoku borbu protiv gradske i palićke elite, optužujući ih za kriminal i korupciju. Tokom godina, Branči je više puta tužen i osuđivan za klevetu, a kako nije imao novca (živeo od socijalne pomoći), novčane kazne su mu zamenjivane zatvorskim. U martu 2010. godine, upravo na Paliću, blizu keja, nađen je obešen. Policija je par nedelja razmatrala slučaj, nakon čega se oglasila da je u pitanju samoubistvo, a njegovim (malobrojnim) prijateljima predato je oproštajno pismo u kojem Branči poslednji put iznosi teške optužbe na račun tadašnje političke vrhuške (SVM, DS) i Lajoša Čakanja, te njihove veze sa kriminalom, odn. „dilerima droge i oružja“ kako je formulisao. Branči u oproštajnom pismu navodi i da mu je, kako je naziva, politička mafija nudila i novac i privilegije da ućuti, ali da je sve ponude odbio. Nedugo posle Brančijeve smrti, Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je optužnicu protiv Darka Šarića, a potom počinje i zaplena imovine, gde javnost otkriva da je narko bos bio vlasnik najvećeg hotela „Patria“ u Subotici i „Prezident“ na Paliću (procenjeni na oko 6 miliona evra), kao i dva restorana. „Za Šarića se tada nije znalo, to je još 2005. privatizovano,“ odgovara Vučinić na optužbe da je vrh DS bio u vezi sa kriminalom, „a na otvaranju tih hotela nisam bio samo ja, bio je ceo grad, bila su dva strana ambasadora“. Uostalom, nastavlja, ne dugo posle otkrivanja Šarića usledila je plenidba njegove imovine, i to je neka vrsta korektivnog mehanizma u ovakvim slučajevima - kada se dokaže poreklo novca.
U svakom slučaju, ovako ili onako, Brančijeva sudbina obeshrabrila je dežurne uzbunjivače.
12 tona rezignacije
Najveći problem održavanja Dorijan Grejevske slike o Paliću nastao je na proleće 2008. godine, i još jedan, 2009. godine, ne dugo nakon što je promovisan master-plan za razvoj turizma na Paliću, kada se pripremao tender za izbor strateškog partnera za razvoj banje Palić, i kada je nakon brojnih finansijskih i pravnih peripetija dograđen gradski prečistač pušten u rad (mada je ostao problematičan još par godina). Stanje vode toliko se pogoršalo da je pocrkalo 11-12 tona ribe. Kolegu koji je izašao na Palić da fotografiše pomor jurili su radnici JP Palić-Ludoš uz pretnje da ne sme da fotografiše. Fotografije i vest su ipak našle put do nacionalnih medija, pa se i unutar vladajućih partija razvila oštra diskusija trebalo li je dozvoliti ili ne da takva slika „ode u svet“. Realno – toliko spinovanje ipak nije moguće.
Zaista, kada se pripremate za veliku investiciju, negativne slike su nepoželjne, ali slika mrtvog jezera nije neslana šala, niti nečiji privatan doživljaj ili maliciozan konstrukt. To je objektivna slika. Kada imate prirodnu katastrofu, ne možete je sakriti. Ovi pomori su se sporadično nastavljali, što je do kraja razbilo sliku o Paliću „kao biseru turizma“ ne samo među Subotičanima, nego i šire. Građani su već plaćali uvećanu cenu vode (za novi prečistač), a sad je jedini vidljivi rezultat bio nova ekološka katastrofa.
Priča se opasno zakotrljala u pogrešnom smeru, i tadašnji ministar ekologije, ujedno i Subotičanin, Oliver Dulić pokušao je na razne načine da izvuče stvar nazad na pravi kolosek. U njega kao spasitelja mnogi su se i uzdali, međutim, instant rešenja za velike probleme ne postoje. Građani su postali rezignirani, prevareni obavešću (usred uvek pompezno najavljivane kupališne sezone) da voda nije za kupanje, i iz svog tog razočarenja došlo se od „bisera turizma“ do „septičke jame“. Umetnici su organizovali performanse kojima su skretali pažnju na problem jezera, a udruženja građana su već uveliko (treba pomenuti "Info Eko Centar", ili npr. „Protego“) organizovala okrugle stolove „u nedostatku javnih informacija o tome kako će se raditi ili se radi sanacija jezera“, ili poput "Riparie" bila prisutna na terenu i aktivna na projektima zaštite.
„Terme Olimija“, slovenačka firma koja je jedina konkurisala na tenderu za izgradnju banje, odustala je godinu dana kasnije od investicuje sa obrazloženjem da „nisu mogli da dobiju garancije da će u jezeru biti uspostavljena ekološka ravnoteža”. Zvanično smo se pravdali ekonomskom krizom. Čaršijom je počela da kruži i (teško dokaziva) kontra-priča - da finansijska elita namerno ugrožava Palić lošim pričama, jer poseduje udele u Moraholomu.
Ministar Dulić je još nekoliko puta pokušavao, prvo nekim ad-hoc rešenjima, potom (finansijski) grandioznim planom izmuljivanja jezera koji je izradio institut „Jaroslav Černi“ iz Beograda (za koji nije bilo novca), da bi se priča na kraju svela na jednu baržu za izmuljavanje, koja je doneta na jezero pred izbore i nikad nije odradila svoj posao.
Mnogi mali i veliki igrači su se tada naljutili na medije, i ta srdžba ponegde obastaje do današnjih dana. „Da ste videli jedno jato mrtvih riba, bilo bi ovde jato novinara okolo-naokolo slikajući loše stvari“, podseća nas Miljan Vuksanović, čovek koji stoji iza novog master-plana jezera Palić. Nisu mnogo bolje prošli ni ekolozi. Kako objašnjava Klara Sabadoš, trenutno načelnica Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, „oni su nas doživljavali kao nekakve zelene anarhiste koji im ne daju da se razvijaju. A najveće nerazumevanje bilo je od turističkog sektora. Kada smo radili odluku, oni su bili protiv svega, i zaista su shvatili da smo mi protivnici. Uopšte nisu hteli da slušaju.“ Klara takođe navodi da je doživela brojne neprijatnosti, ali i sama tumači kako je do toga moglo doći: „Kada je neko od službenika pod pritiskom, ili ne ume da objasni, ili ne želi da objasni, mnogo mu je lakše reći 'Ja vas razumem, ali Klara neće dozvoliti'. I onda ispadne da sam ja zakon. Nisam ja zakon.“
Mnogi ljudi jesu podneli lične žrtve u ovoj priči, a kako kaže Vlatko Jovićević, nekada glavni tehničar DS, danas Palićanin i ekološki aktivista, „svi će morati da podnesu žrtvu, neko finansijsku, nego će da žrtvuje vreme ili energiju, nečega će morati da se odreknu da bi svi zajedno, kao zajednica, došli do konačnog rešenja - a to je čisto jezero“.
Subotičani već plaćaju skuplju vodu, i plaćaće je još dugi niz godina. I to treba imati na umu pre nego što se kaže "Subotičani su odustalli od Palića". Možda i nisu, nego samo traže da vide konkretne rezultate, pre nego što ih opet neko dohvati za buđelar.
Biće tu još žrtava, ali je najvažnije da je katarza proživljena. Ili se bar nadamo.
III
Umetnost nemogućeg
U ovu domanovićevsku sliku, preko nemačko-srpskog okvira tehničke saradnje GIZ, dolazi Mišel Roman, na mesto savetnika za sanaciju jezera pri d.o.o. Park Palić. Ubrzo biva upoznat kako sa hemijskim, biološkim i fizičkim, tako i sa institucionalnim i vaninstitucionalnim činiocima palićke tragedije (JP Vodovod i kanalizacija, DTD/Srbija/Vojvodina-vode, JP Palić Ludaš, DOO Park Palić, sekretarijati lokalne samouprave, poljoprivrednici, preduzetnici, aktivisti itd). „Meni je bilo potrebno pola godine“, svedoči Roman, „da se upoznam sa situacijom, važnim ljudima, domaćim stručnjacima, skupljam podatke i da shvatim o čemu se ovde radi.“ Posle godinu dana već je bio na odluci da napusti posao. Napokon su se umešale njegove lokalne kolege, moleći ga da ostane još neko vreme i da se još malo oštrije bori za novu strategiju izlečenja jezera. „Objasnili su mi“, kaže Roman, „mi živimo ovde i ako nešto uradimo protiv politike, izgubićemo posao, srušiće nam život, a ti si stranac, možeš odmah da odeš kući, ili da pokušavaš još pola godine, godinu dana, pa ako ne uspeš - nemaš puno da izgubiš“. Tako su krenuli u kampanju da građanima veoma jasno objasne u čemu je problem jezera, jer „što bolje oni znaju uzroke i posledice problema, veći će biti pritisak na politiku da nešto ozbiljno rade.“
Tu priča počinje da se vraća na pravi kolosek, upravo od mesta na kojem dolazi do odluke da se problem što preciznije opiše i iznese u javnost. Konkretno, potrebno je podići rad postojećeg prečistača na još bolji nivo, i to se postiglo; potrebno je rešiti zaštitni pojas oko jezera i kanalizaciju naselja Palić. Od jednog tima koji je počeo polu-privatno, kao neka vlada u senci, sa namerom da izradi Plan za unapređenje ekološkog stanja jezera, došlo se do podrške gradonačelnika (J. Maglai) i odobrenja plana na Skupštini grada.
Miljan Vuksanović objašnjava da je proces započet, pozitivan proces ozdravljenja jezera, i apeluje na medije da taj pozitivan proces prepoznaju. Jožef Hužvar (u međuvremenu izbačen iz SVM), takođe član tima koji je izradio ovaj plan, objašnjava „Evo, mi smo krenuli korak po korak, i ako imate dobar projekat i ozbiljne ljude koji se bave projektom, ako se politika ne meša nego to radi čista struka, onda može doći do pomaka“.
Konkretni rezultati ovog tima jesu novi master-plan razvoja turizma, ali i donacija KfW banke u iznosu od 6,5 miliona evra za rešenje zaštitnog pojasa oko jezera i kanalizacije naselja Palić.
Stvarno i moguće
Ova donacija, priznanje spolja, umnogome može da olakša napore da se unapredi kvalitet vode i živog sveta Palićkog i Ludoškog jezera, ali može da postavi i priču o Paliću kao premijum turističkoj destinaciji u Srbiji ponovo na kolosek. Danas se kvalitet vode u I, II i II sektoru popravlja, i za očekivati je da će se u doglednih par godina popraviti i u najvažnijem i najvidljivijem turističkom sektoru jezera.
Još je značajnije što su nove vizije budućnosti kako turizma, tako i vodoprivredne strategije grada, u ekvilibrijumu sa ekološkim standardima. Nekada će zaštita delovati dosadno i minuciozno, ali su očuvani prirodni resursi osnov ne samo za zdravu ekonomiju, već i zdrav život. Uostalom, priča o životnoj sredini jeste jedno značajno poglavlje (u pristupnom procesu), koje za Srbiju može da bude Pandorina kutija (ne samo po pitanju voda, nego i upravljanja otpadom, osiromašenog uranijuma etc). Subotica i Palić, s druge strane, mogu biti veliki pozitivan primer odnosa prema životnoj sredini. Samo da političari opet ne upropaste.
U ovoj priči protutnjalo je desetak godina i prošlo nekoliko garnitura vlasti. I svako je u ono što postoji danas ugradio nešto dobro i nešto loše. Da uzmemo na primer komuniste kojih više nema, pa da kažemo da je i nakon njih ostalo makar pola prečistača. Drugi deo prečistača započet je još za vladavine Geze Kučere. Mlađan Dinkić je, tada preko Ministarstva ekonomije (MERR), zaista izdvojio nekoliko miliona evra za rekonstrukciju Ženskog štranda i Velike terase. Svakako da nije stvar do političkih garnitura,
Nakon svih peripetija, realno gledano, Subotica je jedina u Srbiji (kako je i prepoznato od KfW banke) zaista imala plan za sanaciju Palića i Ludoša (ramsarskih područja), što je zaista pozitivno. Naša sposobnost da rešimo jedan tako delikatan problem kao što je (malo) jezero pored (velikog) grada, test je naše sposobnosti da se održimo i razvijamo u pravcu boljeg, kvalitetnijeg i zdravijeg života, koji svi želimo.
Šta je pouka?
Za uspeh jedne zajednice zaista je potrebna komunikacija. Ne možemo imati ni zajednicu ni društvo ukoliko uzoholjeni stranački prvaci drže lekcije javnosti (putem beskičmenih medija). Komunikacija mora biti dvostrana, i prvaci i prednjaci, ali i sami izveštavači moraju ponekad osluškivati javnost. Ne kroz istraživanja, nikako kroz prizmu biheviorističke manipulacije, već pre svega kroz odnos sa javnošću kao sa ravnopravnim sagovornikom. Videli smo i da se rešenje ozbiljnih problema ne krije u ovoj ili onoj političkoj garnituri.
Potrebno je imati i vremena, živaca, strpljenja, i snage, iskrenosti da se otvoreno govori o problemima. Treba imati smelosti da se suprotstave mišljenja, da se javno kritički misli i izražava, a treba imati vremena da se ponekad učestvuje u javnim raspravama i otvorenim tribinama koje se (na temu Palića i Ludoša u poslednje vreme) i organizuju. Stručnjaci se žale da novinari nemaju vremena za priče koje su duže od pet minuta. Često nema ni javnost. Naši političari, s druge strane, ne treba da povijaju kičme ili sipaju lažna obećanja svakom za koga smatraju da ima pun buđelar. Umesto mutnih obećanja i izmuljavanja, treba otvoreno posredovati između interesa građana i vlasnika kapitala. A svi zajedno treba da zastupamo "interese" naše životne sredine.
Nipodaštavanje javnosti mnoge je već oteralo na ropotarnicu istorije.
A ove straćene decenije palićke odiseje neka ostanu u nauk nekim budućim donosiocima odluka da ne zapostavljaju mišljenja struke, da se ne odnose snishodljivo prema medijima, i da nikad više ne uskraćuju javnosti informacije od (životnog) značaja.
*
