Izlazio sam sa otvaranje izložbe u Vestibilu Gradske kuće. Dve žene su se raspitivale nešto o Gradskoj kući.
- Town hall, local administration - čuo sam ljubazni odgovor u prolazu od Svetislava, čoveka iz protokola. Prošao sam par koraka okrenuo se i vratio do njega.
- Ko su one?
- Ne znam, turisti.
- Da ih zamoliš da mi daju svoje utiske o gradu?
- Ladies - viknuo je i one su zastale ispred suvenirnice. Prišli smo, on me predstavio - local web sajt adim, itd...
- Da li bi ste hteli reći par reči o vašim utiscima o gradu - preuzeo sam razgovor na engleskom od Svetislava.
Osmeh je bio znak da će biti nešto od intevjua.
- Lets go there - pokazao sam na terasu Pelivana.
Sunčan dan, terasa puna. Kod jednog stola stoji žena sa tri prazna mesta.
- Da li bi mogli sesti sa vama?
- Čekam još nekoga.
Okrećemo se, žena za stolom pokraj nas ustade i reče - Evo izvolite ovde, ja idem.
Stekao sam utisak da je mogla još da sedi ali je bila ljubazna da ustupi stol videvši da su u pitanju strankinje - Hvala vam.
Seli smo.
- Želite nešto popiti? - ovde ima jedan neobičan specijalitet i ja sam ga nedavno otkrio. Boza!
Obrve su im se podigle, pogledale su se, nasmešile i klimnule glavom.
Krenem unutra da naručim, vidim nove dve devojke su angažovane oko terase, ne znaju još stare klijente.
- Nema boze, ima limunada.
- Ima, ima za tebe - začu se glas gazde Isketa iznutra.
Objašnjavam da imam turiste za stolom, pa da probaju.
Rešeno...
I tako su pripreme za razgovor završene.
- Otkuda vi ovde?
- Mi smo došle u Srbiju sa namerom da pridobijemo medicinsko osoblje za posao u Nemačkoj. Tražimo doktore, medicinske sestre i slično. Bili smo u Beogradu i tamo smo intervjuisali nekoliko ljudi i danas smo (8.maja) ovde u Subotici - odgovara Julia.
- Beograd i Subotica, nigde više?
- Da.
- Zašto ste odabrali Suboticu?
- Pa imamo partnera ovde, firmu iz Srbije, koji dobro poznaje situaciju ovde. U Subotici ima mnogo ljudi koji imaju duple pasoše, što je veoma interesantno za nas.
- Da, ima mnogo Mađara koji imaju EU pasoš. Recite, koliko ste ljudi intervjuisali?
Marion preuzima odgovor na ovo pitanje:
- U Beogradu je bilo dvadesetak zainteresovanih. A danas, ovde, dvadeset - dvadeset pet, nadamo se trideset.
- Koliko godina imaju prijavljeni na razgovor?
- 22. - 24. godine - pa i do 45. - ponovo nastavlja Julia.
- Koji su uslovi za njih i šta je ono šta oni očekuju da “dobiju” na radu u Nemačkoj?
- Naravno to je plata. Medicinska sestra, na početku, ima start na 2200 eura, a kada dobije puno “priznanje” tada je 2800. Za doktore je početak 4000 eura i može da se kreće i do 7000 - 8000 eura u zavisnosti od specijalnosti.
- Zvuči dobro za te ljude. Gde bi oni u Nemačkoj bili zaposleni?
- Na čitavom području, naš je cilj da te ljude zadržimo kod nas, da ih intergišemo u naš sistem.
- Oni naravno moraju znati nemački jezik?
- Da. To je jedan od uslova. Recimo doktori moraju da imaju nivo B, a medicinske setre moraju da imaju nivo B-1.
- Pa dobro. To je to. A sada o vašim utiscima o gradu.
- Pa znate mi smo ovde “pet minuta” izišle smo iz hotela na pauzu - smeju se - ali čini se da je lep stari grad.
Boza je stigla. Mućkamo je sa slamčicama, kockice leda lupkaju po čaši.
- Ovo je alkohol? - upitan pogled od Julie iskazuje nijansu sumnje.
- Ne, ali ima neobičan ukus. Spravljena je od kukuruza.
Razmenili smo još par reči i onda sam odglumio ulogu gritera i napravili smo kratku šetnju do sinagoge i nazad do malog korzoa. Jedna opaska je bila zanimljiva tokom te šetnje.
- Mi smo primetile da su cene cipela ovde (izlog office shoes) prilično visoke, jer upoređujući sa cenama u Nemačkoj, a standardom ovde, neke cenu su veće od onih koje i mi možemo da platimo. Par cipela od 90 eura ja ne bih kupila ni u Nemačkoj. Mi dolazimo iz Dortmunda, gde ima dobrih radnji i vi možete za 40 eura da kupite cipele veoma dobre kvalitete, a mi zarađujemo mnogo više od vas.
- Imamo mi naš Buvljak, gde dosta ljudi kupuje svoju garderobu - bio je moj odgovor ali pogledajte i ovaj izlog, nisu tako visoke cene, do 50 eura cipele (izlog Borova)
Stigli smo nazad do prvog od niza prepunih kafića na malom korzou i tu se pozdravili. Žurili su na intervjue - čekali su ih naši sugrađani na razgovor koji će ih možda opredeliti da odu trbuhom za kruhom i da se moguće nikada ne vrate u svoj grad.
A sunce tuđeg neba neće ih grejati kao ovo ovde...
Da li...?
