Zapis sa tribine održane u Zavodu za kulturu vojvođanskih Hrvata, 22.srpnja, povodom godišnjice izlaska prvog broja ŽIG-a koji je izišao 16.srpnja 1994. - odnosno dvadesetogodišnjica neovisnog novinarstva na hrvatskome u Vojvodini, kako je stajalo u pozivnici za ovaj događaja.
Sudionici su bili:
Vojislav Sekelj, osnivač i glodur Žiga,
Zlatko Romić, član Uredništca, novinar,
Đorđe Dragojlović, suradnik, novinar i
Tomislav Žigmanov, glodur Žiga br. (82-95).
Tomislav Žigmanov: ... Odjel za kulturu vojvođanskih hrvata, koju priređujemo povodom obilježavanja 20 godina od pojave prvog boja „Žig“-a i više mi je nego čast pozdraviti u tom smislu osnivača i prvog glavnog i odgovornog urednika „Žig“-a gospodina Vojislava Sekelja, zatim kuma „Žig“-a i novinara dugogodišnjeg Zlatka Romića, vanjskog suradnika „Žig“-a novinara, publicistu iz subotica gospodina Đorđa Dragojlovića. Kao što znate, Zavod za kulturu vojvođanskih hrvata u dijelu svoga programa ima i obilježavanje značajnijih datuma koji su od značaja za povijest hrvatske zajednice u Vojvodini. Mislimo da je pojava „Žig“-a i 20. godišnjica od te pojave jedan od značajnijih datuma kada je u pitanju suvremena povijest formirana na hrvatskome jeziku ne samo u Subotici, nego u Vojvodini. I ne samo informiranje na hrvatskom jeziku, nego čini nam se, za jedno demokratsko angažirano novinarstvo u našemu gradu u 90-tim godinama prošloga stoljeća. Tim prije nam je to zadovoljstvo i čast biti danas s vama, jer smo smogli snage obilježiti dan koji je čak i u medijima koji izlaze u našem gradu i koji donose kronologju značajnijih događaja, u tjednu, koji se odnosi na pojavu prvog broja subotičkog dvonedeljnika „Žig“, ni rijetko nije zabilježio ovaj datum. „Žig“ je bio dvotjednik, koji je 16. srpnja 1994. godine izašao na 12 stranica. Glavni i odgovorni urednik je bio Vojislav Sekelj, a članovi uredništva Lazar Merković, koji, na žalost, zbog bolesti danas nije s nama, Dragan Vidaković i ja. Tehnički urednik je bio magistar Zlatko Romić i ja, a tehnički urednik je bio Ivan Hegediš. Izlazio je na 12 stranica da bi se vrlo brzo ustalio na 16 stranica. Izlazio je do konca 2001 godine, neredovito, u ukupnom broju od 111 brojeva, a ono, što će ostati trajno – čini nam se – iza ove nesvakidašnje novine u povijesti grada Subotica jeste jedno razumjevanje javnosti, javne rječi, prijenosa informacija, zauzetost za javnost, sve do danas. U tome je svjedočila jedna mala, ali neumorna ekipa koju je predvodio Vojislav Sekelj. Mi smo se dogovorili medju nama da će dionice toga pothvata iz različitih vizura večeras se Vama obratiti, a prvi među njima biće kum „Žig“-a, to malo tko zna, Zlatko Romić, koji je u jednom trenutku, kada se planiralo pokrenuti list, rekao je da će on imati naslov „Žig“, što je bila skraćenica od „živjeti i gubiti“. Gospodine Romić, izvolite!
Zlatko Romić: Prije svega, dobro veče svima, i da Vam prenesem pozdrave prvog tehničkog urednika Ivana Hegediša, koji ... a stigao je... Čujem da je na pravu adresu otišao, u „Bunjevačko kolo“. Dakle zaista, „Žig“ je što je u prvom broju i napisano, živimo i gubimo. Međutim, bez obzira na taj pesimisitčni naziv oko kojeg smo se zajednički, Vojislav Sekelj i ja dogovorili, bilo je tu raznih opcija, ali sve se nekako vrtjelo oko „žiga i pečata“, a ipak smo se odlučili za ovu varijantu. I pored tog pesimističnog naziva „Žig“ nije bio pesimističan niti po svom sardžaju, niti po atmosferi koja je vladala u uredništvu, jer je „Žig“, po mom mišljenu, bio mesto gdje su se okupljali ljudi, koji su imali slobodu mišljenja, prije svega u svojim glavama. Dakle ljudi, koji nisu priznavali, nisu poznavali granice koje je tadašnja državna propaganda, a čelu sa RTS i pripadajućim tiskanim i elektronskim medijima nisu se mirili sa time, i jednostavno su imali potrebu iskazati nekakvo drugo viđenje, mišljenje, i to je nešto, što nije krasilo samo uredništvo, nego mogu s ponosom reći, i veliki broj suradnika, a od kojih vidim i ovdje, a posebno mi je drago. Što su među nama i gospodin Valihora a vidim i gospođu Vesnu Vais, i da ne nabrajam, bilo je puno suradnika. „Žig“ je također bio slobodno mjesto i za mnoge naše sugovornike. „Žig“ se može pohvaliti i da je imao i takve veličine recimo u intervjuima, kao što i pokojni Dragan Nikitović, kao što je Đorđe Balašević, dakle ljudi sa imenom i prezimenom i prije „Žig“-a vrlo rado su pristajali na razgovore za naše novine, za naš... Ne znam, koliko je taj podatak poznat ili nije, bivša prva dama Srbije Mirjana Marković je bila gošća na stranicama „Žig“-a u rubrici „Intervju“, tako da zaista smo imali.. Mislim da se malo tko može pohvaliti time da je imao intervju sa suprugom Slobodana Miloševića, kasnijom predsednicom JUL-a. Drugo, ono, što je možda malo ružnije i što je moje osobno mišljenje je da i ostalih aktera ovdje je to da sam ja zastupao stav da „Žig“ bez profesionalizacije ne može opstati. Nažalost, to se i pokazalo, ja sam i zbog toga i napustio „Žig“ i prešao u „Subotičke novine“, i „Žig“ je pokazao za tih 4-5 godina, koliko je izlazilo, da je entuzijazam sjajna stvar, ali da se bez profesionalizma na duge staze ne može. „Žig“ je također bio i slobodno mesto tako što je Tomislav Žigmanović i rekao, pravi građanski list, iako je nominalno bio dvotjednik i većinu redakcije i zapravo okosnicu redakcije činili su ovdašnji hrvati, ali u „Žig“-u su pisali svi oni koji su to hteli, koji su prije svega rasčistili sa sobom da imaju slobodnu misao, a pisali su i na srpskom i na hrvatskom jeziku. Drago mi je da vidim tu i gospodina Popadića, bio je naš suradnik, bio je i gospodin Dragojlović, koji je tu pored mene, bio je i gospodin Ramač i opet da ne nebrajam dalje, pisano je naravno, i na našoj bunjevačkoj ikavici, dakle „Žig“ je u tom smislu bio otvoren za sve. Ključno je bilo da se zastupa jedna građanska – što bi Vojislav rekao – lokalna, ali univerzalna ideja, i eto, na kraju, zaista ne bih hteo dužiti, ja bih rekao i to da bez obzira na to što je propao, a došlo je tako vreme da se vratilo u ono vreme. Dakle, potreba za „Žig“-om i danas postoji, nažalost ja ne vidim niti entuzijazma, niti mladih ljudi – za to mi je zaista žao – koji su sa takvim žarom, koji bi sa takvim žarom pristupili ovom poslu, i ja ne znam, da li je to pitanje apatije u društvu, da li je to pitanje nezaintereiranosti, u svakom slučaju žao mi je; „Žig“ teško da će bilo šta u dogledno vreme nadomestiti u Subotici. I šire, naravno. Naravno, mi smo se tako dogovorili, da ne pričamo puno, da nakon naših izlaganja ostavimo prostor da vi pitate.
Tomislav Žigmanov: Pridružujem se riječima pozdrava prvo suradnicima, gospodinu Ljudovitu Vujkoviću-Lamiću, gospođi Vesni Vais, gospodinu Ištvanu Valihori, gospodinu Milenku Popadiću, Dijani Kopunović, prema tehničkom uredniku magistru Ivanu Hegedišu, kasnije Poljakoviću i Lajošu Mateljki, Alojzije Stantiću, kao i suradniku od prvog broja Neli Skenderović, pridružujem se rečima pozdrava i dobrotvorima, u prvom redu gospodinu Miškolciju, reklama „Funera“ je bila od prvog broja, što je onda donosilo i ne samo vrstu poslovnoga prestiža nego i više rizika; gospodinu Branku Horvatu, jednom od nakladnika „Žig“-a i tadašnjem predsedniku Beli Vujkoviću, gospođi Mariji Dulić, danas Mandić, koja je jedno vreme bila naša vanjska suradnica koja je puno pomagala oko unosa teksta, naravno i kod drugih stvari. Sve topokazuje da je „Žig“ bio jedan širi pokret, iza kojeg je stajao veći broj hrabrih, slobodoumnih ljudi, kojima je stalo sa jedne strane na ono nepristajanje što je bila naša zbilja, a sa druge strane da su nudili određenu vrstu alternative tome stanju, kroz kritičko tematiziranje društvenih, političkih, kulturnih pojava, ne samo kada je u pitanju naš grad, nego i šire, Vojvodina, Srbija, i ne samo kada je u pitanju hrvatska zajednica. Svoju procenu o suradnji „Žig“-a daće i Đorđe Dragojlović. Gospodinu Dragojloviću, izvolite:
Đorđe Dragojlović: Hvala. Za razliku od Zlatka Romića nisam naučio ono napamet, ono što mislim da ću da kažem, pa ću se poslužiti malo ovim beleškama, koje imam kod sebe, i drugo, iskoristio bih priliku da predstavim Tomislava Žigmanova, ko je isto tako jedno vreme bio glavni urednik „Žig“-a, što ovde dosada nije rečeno. A kad je predstavljao druge, sebe je skromno izostavio. Poštovane Dame i Gospodo, poštovani, pre svega „Žig“-ovci, kojih ovde ima u popriličnom broju, ja moram da se zahvalim organizatorima koji su nekim svojim kriterijumima odredili da eto i ja budem ovde na ovom podijumu, koji je u stvari krov podruma ispod nas. Ovo je prilika na kome se podsećamo pokretanja jednih novina, koje su bile takve, kakvih u Subotici nije bilo ni pre ni posle. Ja mislim da su oni osećali duh grada i to su prenosili na njihovim stranicama. „Žig“ je mnogima ostao u sećanju, ostao u srcu. Te nekadašnje novine su bile nesvakodašnji fenomen na subotičkom medijskom nebu. I sada evo me tu, među urednicima, glavnim i glavnijim, verovatno bi na mom mestu mogao da sedi neko od drugih, možda neko od onih, koji su dole u publici, koji su možda i zaslužniji za sve ono, što je „Žig“ bio i šta je predstavljao svojevremeno. Rečeno mi je da mogu dra pričam 10 minuta, koje ja najverovatnije neću ni iskoristiti. Ideja nam je data, 20 godina „Žig“-a, mi ćemo se danas naravno time baviti, o tome govoriti. Primere ćete verovatno prepoznati. Šta je bio „Žig“? Imam nekakav utisak da će to zanavek izmicati svim našim pokušajima da formulišemo neku prihvatljivu definiciju. A tu sam ja da i ja nešto ponudim na tu temu. Ja mislim da je „Žig“ najvećem delu svog postojanja – ipak ne predugog – nažalost, bila novina koje je vredelo čitati, da je onima, koji su ga pravili, bila čast da učestvuju u tome, platio za to neki honorar ili nije. Organizatori su u pozivu u nećemu što sam ja protumačio da je podnaslov, naziv ove Tribine, naveli da je sada reč o 20 godina neovisnog novinarstva na hrvatskome u Vojvodini. Neovisno ću ovog puta ostaviti na strani, zato što smatram da je ova tribina možda preuski okvir za tako poširoko pitanje; već pre svega što smatram da neovisna „Žig“-a na neki čudan način – a možda je to samo moje osećanje – bila je neka vrsta aksioma. „Žig“ je bio neovisan bilo čijeg pojedinačnog mišljenja, bio je neovisan u odabiru tema i saradnika, uglavnom je bio neovisan i u vezi para. Ako ćemo iskreno, bio je na neki način neovisan od hrvatstva ili hrvatovanja, iako je bio novina na hrvatskome jeziku. Nije naravno bio „Žig“ izvan hrvatskog miljea; ja čak mislim da je on bio u njenoj matici, ali to svoje hrvatsvto, svoju hrvatšvinu nosio s lakoćom, nenametljivo, isticao je to kada je to zaista nužno i neizostavno, ali istovremeno i kritikujući kad god je i koloko god je to bilo potrebno. Živeći u njoj kao u nekoj prirodnoj sredini, otvoren za susrete sa drugima, i drugačijima, mišljenu, ili po bilo kom drugom osnovu. „Žig“ je pisalo i na hrvatskom a i na srpskom jeziku, pa i na bunjevačkom, koji je ovde pomenut, makar je to bio po nekima samo govor, a drugima jezik, o tome sad nećemo. Ponekad jezikom koji je jedan od naših prijatelja svojevremeno krstio „subotičkim“. Ako se dobro sećam, „Žig“ je jedno vreme bio i trotjednik, a u nekim periodima i mesečnik. To je bila posledica naravno i rezultat i sudbina jedne neovisnosti i od para. Bio je dakle na mnogo načina i hrvatski i subotički, pa tako što i izdavač od 23 broja, to dosad ovde nije pomenuto, izdavač prva 23 broja je bio preduzeće „Uj 7 Nap“. Bio je i u mnogo čemu drugom multi: multijezičan, multietničan, multikulturalan, u vremenu kada se te reči nisu još mnogo koristile, i ne znam koliko su se uopšte pojavljivale na stranicama „Žig“-a, to bi trebalo neko nekog momenta da prelista, ali je sigurno, da u vreme, kad su se pojavljivale, one nisu bile uopšte popularne. Dakle nisu pogrešili organizatori kada su u podnaslovu poziva za ovu tribinu govorili da je reč o novinarstvu na hrvatskom. Novina na hrvatskom, iako je novina samo deklarisala kao subotička. I kao što sam već pomenuo, možda je bio „Žig“ i jedno i drugo, način na koji nije viđen ni ranije, ni za njegovog vremena, a verovatno ni kasnije. I zbog toga mislim, da je „Žig“, barem u jednom, verovatno najsjajnijem svom periodu nadmašio vas kao subotičko novinarstvo i pre njega, i za njegova vremena pa i posle njegovog odlaska u istoriju. Bio je u momentu novinarska ekipa koja je imala saradničku ekipu, koja je, mislim, da nijedna subotička redakcija nije imala. Bio je list sa uticajima daleko izvan granica subotičkog atara, list, koji su čitali i oni, koji škrgutali pri tom zubima, pitajuči, jesmo li još živi, jer bude li trebalo, jer za žigovce se neće zalagai niko. Nik Braun u jednom od Kaiševa besmrtnog Hogara crtao svog junaka i njegovog nezaobilaznog drugara Edija, naravno gde, nego za šankom negde u nekoj kafani, i Edi u jednom trenutku saopštava Hogaru kako ima dobre informacije da kralj ima svojs špijune na sve strane i da zna sve o svakom i ko šta misli o njemu, i tako dalje, i Hogar mrtav hladan držući kriglu kaže da to nije istina. Zaprepašćen Edi pita: Pa kako znaš? Kaže: Još sam živ. „Žig“ je preživeo ta smutna vremena, u kojima je i nastao i nestao na kraju, otprilike na prelazu iz nekih smutnih ka možda bolja vremena u tom momentu, još smutnije političare, koji ga nisu voleli, ali nisu znali šta će sa njim. Zaista, šta će da rade sa novinama, koji su teškim, veoma teškim, najtežim pitanjima najbolje progovarale bez ijedne reči najjasnije, da jasnije nije moglo da se to uradi. Po tome je „Žig“, a i po mnogo čemu drugom bio jedinstven. U momentu kada je „Žig“ preživljavao svoje poslednje dane, nešto o tome je već Zlatko spominjao, neki od nas su mislili da imaju neke ideje kako tu šta može da se uradi, da bi „Žig“ preživeo, pa i nastavio da postoji, dogodilo što se dogodilo, a iz današnje perspektive gledano, mislim da smo se prevarili, da smo pogrešili, i da je bolje da se završilo tako, kako se završilo, i da je „Žig“ ostao takav kakav jeste. „Žig“ je udario pečat jednom vremenu, i to je njegova najveća zasluga, da je i dobro, kako kažem, da je to tako prošlo. Ako bi Lazo – nažalost nije ovde – ja bih se poslužio njegovim rečima iz interjua još iz prvog broja. On je tada rekao da „Drukčija zbilja traži drukčije novinarstvo“. Pretpostavljam, naravno, i druge, ako ne i drukčije novinare, i ako još neko oseća neku nostalgiju, prema nečemu, što je „Žig“ predstavljao, to su ti onda drugi novinari koji bi eventualno trebali da prave neke novine kao „Žig“, primeren današnjim vremenima. Hvala Vam.
Tomislav Žigmanov: Zahvaljujemo se gospodinu Đorđu Dragojloviću, gospodin Vojislav Sekelj, osnivač i glavni i odgovorni urednik ....
Vojislav Sekelj: Dobro veče! Mi smo imali mnogo diskusija. Trebalo je biti prvo „Dodir“. Međutim u tom trenutku se pojavio „Erotski dodir“ u Beogradu, znači, bilo je deplasirano da idemo mi u „Dodir“. Onda Zlatko Romić je predožio da se zovemo „Pečat“. Ne možemo ni to, jer je „Pečat“ imao Krleža. A ja nisam dorasto do njega ni on do mene, na žalost. I onda „Žig“, pa rekoh: Što da ne. I tako smo izašli sa „Žig“-om. To je što se tiče imena. E, onda sam uzeo prvo koncepciju. Koncepciju sam uzeo od Krleže, on je izdavao časopis, 39-e godine prošlog stoljeća, pa sam to morao da uzme, šta mora da bude. Bio je zastupljen Krleža. Uvek je imao krležijalnost, pa smo imali Džojsa, pa smi imali Balinta Vujkova, pa bunjevački deo, poezija je bila obavezna. E, sledeći potez je bio naći suradnike. Ja kažem, da danas nivine možeš praviti sa 5 dobrih ljudi, pa moraš imati suradnike. I onda smo napravili jednu izuzetnu ekipu, oni su već tu spominjani, mislim da je to bila jedna solidna ekipa novinara, i tako smo to pokrenuli. Onda smo imali intervju – mada sam sa intervjuima imao najviše problema – a tome zahvaljujući Zlatku, jer Crkva je dosta dobivao brojeva, a kasnije se pojavio problem, jer Crkva nije hteo više da kupuje, jer su se Popa i sise pojavile istovremeno. I kažu, ne dolazi više u obzir. E, onda je bila ona razlika između vina i žene. O tome su mnogi mene pitali, odakle ja to prepisujem. Ja to izmišljam, šta ću prepisivati. Pa smo i tu rubriku imali. S druge strane to je bilo čupavo vreme. Mogu vam reći da sam 3 puta bio na sudu, dva puta sam bio oslobođen, nije bilo elemenata ni za krivičnu, ni za .. A jednom su me osudili, i to zahvaljujuči velikom novinaru subotičkog novinarstva, a nema razloga da ga ne spominjem, Mitroviću, ali odmah sam znao da ću biti osuđen. Imao sam 3 advokata, ali nije mi puno vredelo. Inače imao sam problema, ovde su novine, Đorđe to nije istakao, mada su njegovu redakciju kaznili, ne mene, a isto ovako je bilo, kad je izišao Zakon o štampi. Ja šetam u redakciji kao vuk u škrljetki, kavezu, kaže Zlatko: Što si nervozan? Pa rekoh: Vidiš, Zakon došao o štampi. A on mi kaže da objavim prazne novine. I napravimo mi prazne novine, e sad imamo opet nevolje: odem kod Blaška – a on neće da štampa. Kako ću da štampam prazne novine? Ja njemu rekoh, da štampa tako, ja ću da mu platim. Kad posle nekolio dana evo poziv: Šta si hteo da kažeš? Ja odgovorim: Sve tu piše. A na to: Šta tu piše, kad je prazno? Pa, ko čita, taj zna. I na kraju kaznili su Danas, Vreme koji su pisali da je „Žig“ u znak protesta prema Zakonu izašla sa praznim brojem. Njih su kaznili, a oni su samo preneli vest, da će „Žig“ da izađe sa praznim brojem u znak protesta Zakona o informisanju. A mene su samo pozvali na informativni razgovor, došli oni iz Beograda, i posle da odemo u neku kafanu, jer ni oni nisu ljudi bez mane, seli mi u kola, prošli smo Šandor, Bačku Topolu, pa posle stigli mi u Sentu, gde nas čeka ekipa, uđemo mi gore, oni mi donesu litru nekog whiskyja, šta ja znam. Rekoh: Čujte, prvo mi da divanimo, pa ako me misliti napiti, da ćete malko više saznati od mene, e nećete. Nego mi da izdivanimo divan,
i tako. Ali su bili korektni. A sad, sledeći problem je bio – na Kelebiji sam stanovao – a to je gospodin Miškolci bio kriv, izlazi „Pendžer“ novine.. Kaže: Šta je Voljo sad opet zabrljao? A Zlatko Romić i Tomo su otišli u štampariju, a ja na Kelebiji sedim. Kaže: Vojo, znaš šta smo napravili? Gospodin Miškolci je imao reklamu „Funera“, a u tom trenutku u Subotici je bi gradonačelnik Osijeka gospodin Kramarić, Kasa, a podpredsednik je bio Vlado Šuljić. I sada je u toj kocki kaže: Gospodin Kasa prima gradonačelnika Osijeka Kramarića, uplatite račun na račun Vlade Šuljića. E, rekoh, nemoj deliti novine... Podelili smo 6-7 komada.. imam još par komada tu, ali.. I.. imao sam problema i sa finansijskom inspekcijom. Kalo mi je sekretar, razgaljen, ko pravi Bunjevac. Pola 8 ujutru, zove me, Joj – kaže – gazda, imamo problema. Kakvih problema, Kalo? U pola 8 me budiš, bez veze. Kaže: Došle neke dve cure i traže neke knjige. Ja njima pokazao Krležu, pokazao im Enciklopediju, ne, kažu one da ne nteresuje to njih, one hoće knjige. One hoće računovodstvene knjige. Pa rekoh: Mi to nemamo. Rekoh, sad ću ja doći. I odem ja – iz Bačke Topole i oni došli, pa rekoh im, da mi ne možemo viditi, mi mali tiraž imamo, niko nije zaposlen. Kažu: Kazniće me. Pa, rekoh: to je vaš posao, ja sam svoje odradio, kako sam odradio, a vi me kaznite. I tako su me kaznili. Onda sam gospodina Stantića isto nagovorio da piše – što mi je drago ... Puno je toga bilo. Bilo je i lepo.. Nije meni žao što je „Žig“ nestao. Pre svega došlo je do zamora materijala, mladi su malo grizli, a ja sam malo više i pio – među nama kazano – tako da sve se skupilo. A i 5 godina je dosta. I na kraju ću vam pročitati jedno pismo: „Neshvatljiva je mutna želja plemenitoga vina da se probudi kao nečija mučnina“. To se meni dogodilo par puta.
Tomislav Žigmanov: Na koncu dopustite mi nekoliko reči da dam svoj neki pogled na to što je „Žig“ bio. Ako se može definirirati, a videli ste od onih, koji su definirilali pre mene, što je bio „Žig“, onda mislim da se jedna od definicija može nazvati da je „Žig“ bio glasilo onih, koji nisu pristajali na ono, što je onda bilo nuđeno, kao neka vrsta prostora za vođenje života. Drugim rečima, „Žig“ je okupljao ljude koji nisu pristajali na bijedu, poniženje, na pljačku, na mržnju, na ratove. I on je okupio pozamašnu skupinu kreativnih ljudi, čuli ste neka od imena, mlađih, starijih, različite nacionalnosti, koji su to onda u tom javnom prostoru svjedočili nešto drugo. Već sam rekao da je on imao i simboličku ali i finansijsku podršku značajnog broja ondašnjih poduzetnika. Nikada ni jedne državne tvrtke, što je također znakovito, i onda nije čudo, što je Zlatko rekao, da na entuzijazmu građen, on mora biti jednom i zaustavljen. Još ću samo reći da je „Žig“ bio pokret jednog broja ljudi, koji su htjeli unutar prostora – sada hrvatske manjinske zajednice – učiniti određene poubanke, kada su u pitanju pojedina druga područja delovanja. Pa ćemo reći da je koncem 1996 u okviru 50. broja „Žig“-a tiskan dodatak za Kulturu, umjetnost i znanost, utemelji jedan časopis na hrvatskom jeziku, koji bi imao za misiju da afirmira kulturno-umjetničko-književno-znanstveno stvaralaštvo, da je takvih podlistaka bilo još 2, da je unutar „Žig“-a 1998.godine je pokrenuta i naklada knjiga, da su objavljene te godine 3 knjige, to je knjiga Narodnih propovedaka Balinta Vujkova, to je knjiga Slavena Bačića iz prošlosti gradskog pravnog sada Sombor i Subotica, to je njegova doktorska disertacija, i za šta je dobio nagradu Ferenc Bodrogvari, i izašla je moja knjiga poezije, magistarski, 1996, sam izdat, Povelje samo Subotice. Ovo je komparativna analiza. Na koncu ćemo reći još i to da nekiod trajnijih prinosa napisa „Žig“-u ogleda se i u činjenicu da je objavljeno i tri knjige tekstova koji su bili prvo publicirani u „Žig“-u, to je moja knjiga, druga knjiga je bila knjiga Milivoja Prćića i nakon desetljeća su se sakupili njegovi ogledi u njegovoj dvotjednici „Ogledi“ i na koncu je objavljena knjiga glavnog urednika Vojislava Sekelja: Kako se branilo dostojanstvo, koji sadrži uvodnike i njegove polemičke tekstove. Ona je objavljena 2012.godine, i te godine je dobila nagradu za najbolju knjigu na hrvatskom jeziku u Vojvodinu Emerik Pavić. To kazuje, ono, što je kolega Dragojlović i Zlatko, i Vojo rekao, da je „Žig“ bio nesvakidašnja pojava, i vjerojatno je mogao biti i nastati i trajati samo u vremenu u kojem je bio. A to su 90-e godine, autokratske vladavine, velikih ratova, velike mržnje, velike destrukcije, mnogo toga što je bilo normalno, i sa druge strane nećemo reći očaja, ali jednog dubokoga nepristajanja, proaktivnog odnosa naspram te zbilje, uz nadu da će se takve prilike, takvo stanje promjeniti. Mi smo to dočekali, ali „Žig“-a više nije bilo. On je učinio neku vrstu metamorfoze, oni, koji su stasavali u i oko „Žig“-a, a nas je takvih bilo i više, kasnije su preuzimali značajne, ili manje značajne pozicije i u prostoru novinarstva, i u prostoru kulturnog i drugog društvenog angažmana u gradu, ali još više unutar hrvatske zajednice. Ovde ću stati, i naravno – budući da je ovo zamišljeno – kao Tribina, otvoriću raspravu. Imate priliku izneti svoja stajališta, komentare, postaviti pitanje ...
......: Vojo, da li ste imali okapanja u vezi izbora štamparije da Blaško Gabrić vlasnik Štamparije „Globus“ primi štampanje časopisa, da li je bilo problema na tom planu?
Vojislav Sekelj: A dobro, sitnih problema je bilo, kao i uvek, ali nekih ozbiljnijih nije bilo. Samo eto, Hege zna, kad smo prelamali tekstove do ponoći, a ja u 6 sati moram biti u štampariji, a Hege kaže „E, meni se sad malo spava“. On ode na spavanje, boli njega briga za novine.
...: A to je Mirko Bajić kriv. Ne?
Vojislav Sekelj: A, ne Mirko Bajić nije kriv...
.....: I samo da kažem kao kuriozitet, da suradnica „Žig“-a je bila i Suzana Kujundžić, danas udana Ostojić. I pisala je svoje prve prilege ...
Vojislav Sekelj: Eto, ja bih se puno zahvalio, puno su mi pomogli, nije samo Suzana.. mi smo bile skromne novine. Ali voleo bih da to tako izgleda.. Sad neke redakcije zapošljavaju 50-60 ljudi, a tamo niko nije bio zaposlen. Ali, nekako izvukli smo se. Bilo pa prošlo.
..... (glas iz publike) : A jedno vreme si ti bio ..
Vojislav Sekelj: Nikad, za 10 godina ostao ja bez dinara. Izbačen sam bio iz škole i to s pištoljom, a nema veze, to je druga priča, i onda sam otišao u „Žig“, i tako to. Inače to su mi treće novine. Imao sam ja prve novine pokrenute u „Elektroremontu“. Onda sam radio dosta dugo honorarno, pa onda sam bio dopisnik „HIN“-e, onda nije bio hrvatski, nego Radio Zagreb, i tako, ali nisam bio zaposlen. Dok nisam došao do ludnice, i onda sam se tamo zaposlio, i onda su mi dali penziju.
Alojzije Stantić: Tamo negde sedamdesetih godina, za vreme Miloševića, pa onda zahvaljujući se Grgu Bačliji, na prvom radu oko Dužijance, počeo sam raditi tamo. U jednom od takvih divana uveče, malo se popilo. I sad pošaljemo mi jednog čoveka, mi smo mu objasnili, gde da se obrati, a on se okretalo, livo-disno – kome da se obrati? Ne zna, da li njemu livo ili nama livo.. A ja mu viknem: Hojs ho! Pita me Sekelj, šta mu to znači? A ja kažem, kako vi to varošani ne znači šta to znači? To zna svaki vo. On sad gleda u mene, mislio je da ću sad ja preneti. Pa ja pitam: Šta mislite, kako smo mi to radili kod nas na salašu? Sidnem na kola i kažem gospodi volu iđi levo ili disno? Ne, bile su to komande, i onda me to natera da ajde da ja pošaljem pismo, i tako je bio taj početak. E sad, ako mi dozvolite, nastaviću, koji nema baš tako veze sa „Žig“-om. Ovde sam video da je tu počelo tušta pisati ikavicom, i sa tušta izraza treba dati tumačenje, koja nisu dovoljno jasna. I da bi to bilo uvik jednako, počeo sam stvarati svoj ričnik, tamo digod pre 15-ak godina, možda i više. I doguro sam dotle, da sad imam ričnik od oko 13.000 riči. Moje pitanje sad postavljam javno: Došli smo dotle, da ja već imam više od 3.000 riči, koje dosad uopće nisu bile objavljivane. A u mom ričniku su uglavnom one riči, koje sam ja koristio u nekom o tikstova ili sam došao u dodir sa tekstovima di je tribalo dati tumačenje a za koje nisu bile odgovarajuća tumačenja. Postavljam pitanje, da li je Zavod za kulturu zainteresiran da se pozabavimo sa tim pitanjem, kakva da bude sudbina tog ričnika? Nema tušta vrimena, on može biti urađen sa voljom više ljudi, taj ričnik ima podsticalj Sekulića, ja sam naknadno obradio etimologiju, onda sam posebno objašnjavao sinonime i sad bi to tribalo gramatički više usavršiti, i naročito, šta je bitno, objaviti. Ima li za to interesa ili ne? Veliko pitanje. Ponavljam: Oko 13 hiljada riči a ja sam dogurao dosad samo do sustavno, izanalizirao 7 Balintovih knjiga, a ostalo je još nekih 9 knjiga, koja trebam izučiti i iz njih povaditi sve one riči, koji su oni tumačili tekstove, a nisu našli za to odgovarajuči riči.
........: Postoji interes, dođite u Zavod, naći ćemo vrime, i onda ćemo se dogovorit.
........: Hvala, koristiću se tim pozivom.
........: Izvolite....
........: Da li ste imali neke donatore koji su bili značajni koji su bili anonimni, i ako mi možeš kazat nakon 20 godina?
Vojislav Sekelj: ...pa ko je donator? Sve je to bilo tako .. jedino iz Horgoša je bio malo donator. I Opština. 20 hiljada je dala godišnje, u ono vrime. Kolko je sada to?
.......: Bio je „Salaš“, bio je „Funero“.....
Vojislav Sekelj: Jeste, bilo je, ali sve je to bilo relativno skromno, nisu to bila neka velika sredstva.. E, sad da ti kažem, ko je bio veliki donator: recimo 15 hiljada mojih maraka je otišlo. Eto, to.. pa ko je bio donator? Prodo kuću i dao u „Žig“.
..........: Dobro. Ima li još pitanja?
Ištvan Valihora: Nije pitanje, nego bih malo glasnije nego ostali ... Ne bi bilo dobro kad bi se ovo pretvorilo u nešto u smislu „Žig“-a. Jer malo-malo se naginjalo prema tome, i mislim, da nije slučajno što je prestao, možda ovom vidu nikad ne znam, ni za koliko više para da govorimo, ne bi pokrenuli danas u eri drugačijeg načina informisanja, elektroničnog, itd. Ali reko bih to da se to rodilo u vreme.. „Žig“ je krenulo u vreme kada je bio potiskivan hrvatski jezik ovde. Imalo se srpskohrvatski jezik, imao si srpskohrvatsku dramu, tako da pojavila se i potreba za ovim, i nije slučajno se sastala ova redakcija, odnosno ovi stalni i značajni članovi. To je Volja birao,jer neće se list stvorit sam od sebe ili od htenja nekih novinara, nego Voja je birao i pozivao novinare koji su došli ne mareći se za to da li će dobit honorar ili ga neće dobit, i to je bilo vreme i neke solidarnosti. Tada smo i podržavali i Nemački narodni savet, da se stvara ovde, da svi koji su dosad bili potiskivani da mogu doći do daha, s druge strane u svima nama je bio jedan prkos, inat prema tom društvenom sistemu, koji je bio u svemu važan, to nije bio sistem, nego rasulo, pljačka, i jedna drama iz koje ne znam, kad ćemo uopšte izaći. Da li je tu spominjan neprofesionalizam, ne znam, pa ja bih reko da niko nije loše mislio, mislilo se na to da nije bilo plaćenih novinara u radnom odnosu, nego se radilo i besplatno, ili za malo honorara, ali mogu reći, da s obzirom na te uslove dosta je profesionalan bio list. Ja ipak smatram da je bio profesionalan, po sadržaju, i po ustaljenosti i sadržaja koji nije dovelo do dosade, i stvarno sa interesovanjem su čitali list. Žao mi je što je prestao i mislim da je ponovo došlo vreme da se pojavi, da li štampana sredstva informisanja ili i ta, i druga, jer je opet došlo vreme – neću sad političko predavanje držat – opet je došlo vreme kada smo izmanipulisani i to što se događa ne možemo dalje gutati, trpeti, tako da se nadam da ćemo nekako smoći snage ponovo da se okupimo i da pokažemo svetu da ljudi nisu potpuno neuki, toliko neuki, da ne vide šta se dešava sa njima. I tu je „Žig“ imao jako lepu ulogu, tako da je bio i profesionalan, i živeće i dalje duh „Žig“-a bez obzira što je prestao.
......: Inače samo da kažem, da još jednu, koja je došla do mene ovih dana, kada smo bili u nameri da ćemo imati ove Tribine, onda je neko definirao „Žig“: To su bile novine čije se izlaženje čekalo. Ljudi su bili željni njegove pojave. Zato što su nailazili na stavove, koji su bili njima slični, a koji su bili u javnosti manjinski, zato što je potvrđivalo njihova opredeljenja, i sa druge strane, zato što su bile biološki usmerene i moglo se komunicirati, moglo se razgovarati, voditi dijalog s njima i šo je otvarao i ulazio u kob sa temama koje su bile važne. „Žig“ nije pristajalo na efemerno, na beznačajno, na banalno, nego je pokušavalo u koštac sa onim što je bilo najproblematičnije. To je sve sadržajne sastavnice osvetnog, autokratskog režima u Evropi, na čiju teritoriju se odvijalo najmasovnije kršenje ljudskih prava nakon II Svetskog rata, režim, koji je generiralo četiri, a izgubio sva četiri rata. To isto treba reći. To je bio režim Slobodana Miloševića, kada jedna hrabra ekipa okupljena oko „Žig“-a svjedočila, da se na to ne pristaje uz brojne rizike, od kojih su neki ostavili trajne posledice.
Vojislav Sekelj: Na to me asocira jedna degrecija, koliko smo bili otvoreni. S obzirom na pismo čitatelja, na 5 gusto kucane stranice, gde sam bio i ustaša – nije nazvao direkt – i poziva se na Zakon o štampi. S obzirom, da ga nisam nazvao ni imenom ni prezimenom, i sad ja prelamam novine, i počinjem prvu stranicu: Pisma čitatelja. Dolazi gospodin Romić, kaže, kako pismo čitatelja na prvoj stranici? Rekoh: Daj, čitaj malo dalje.. pa nastavak na drugoj strani, pa na trećoj.. razbacali smo ga....
........: Šime.. Šime Sekulić, advokat....
Vojislav Sekelj: A... ne sećam se već...
Tomislav Žigmanov: Evo, sve vas još jednom pozivam na mali, skromni domjanak, ostanite ovdje, možete razgovarati sa vinovnicima....
