- Vanja nekoliko godina si merkao način da pokušaš obezbediti više prihoda za svoju porodicu. Zadnje što si učinio je da si odleteo do Irske. Kako je došlo do tog odabira?
- Pa za Irsku sam se odlučio najviše zato sto je englesko govorno područje i jednostavno je doći do odredišta, svega tri sata leta od Budimpešte.
Odabrao sam Dublin jer imam tamo puno prijatelja, Subotičana, koji žive već nekih godinu ili dve pa sam razmenio sa njima par telefonskih razgovora, i oni su me uputili u život tamo.
- I onda se desio ponovni odlazak na duže vreme, probni rad u piceriji ili gde?
- Da, ovog puta sam dobio od poznanika poziv da im treba pomoćno osoblje u kuhinji sa lepom platom i redovnim osiguranjem. Pa ako sam još uvek zainteresovan da bukiram kartu i da dolazim što pre mogu pošto im radnik fali.
- Molim te opiši mi jedan radni dan sa ovog zadnjeg iskustva?
- Radni dan mi je počinjao uglavnom u 6 pm pa do 1 am. Radio sam u restoranu koji je jako bio “bizi”. U restoranu ima oko 40 sedećih mesta u restoranskom delu i oko 50 sedećih mesta u pivnici. Uglavnom najveće gužve su bile u popodnevnim časovima.
Kad ljudi završe svoje poslove onda se sjure u restorane i onda počinje ludnica od 7pm do 11pm.
Na posao sam odlazio uglavnom peške, oko 25 minuta hoda. Tako da sam svaki dan uglavnom krenuo sat ranije jer nikad nisam znao kolika je gužva u gradu i uglavnom sam stizao na vreme. Pauzu koja mi je pripadala nisam nikada stigao da iskoristim. Kada bi završio sa poslom dolazio sam na stan uglavnom ujutro pa mi tada počinjao dan.
Tada sam čitao vesti iz Subotice i Srbije, posle čega bih išao da spavam. Ustajao sam uglavnom negde oko 2 pm i onda bi do 6pm mogao da budem slobodan. I onda opet sve u krug.
Radio sam u restoranu FC Bukley, gde su uglavnom specijaliteti njihovi “stejkovi”. Moj posao je bio pomoć u kuhinji, na radnom mestu KITCHEN PORTER. Taj deo posla je u kuhinji je jedan od težih pošto ti sve moraš da pripremiš kuvarima, od pripreme mesa, salate, vođenja evidencije magacina, pranje tanjira kao i održavanje higijene u kuhinji koja je na visokom nivou.
- Tvoj kontakt sa poslodavcima u čemu se sastojao i ko ti je bio nadređeni - po nacionalosti. Na koji način ti je ocenjivan rad?
- Gazda restorana je bio Irac, on se nije mešao u rad sa kuhinjom uglavnom je to prepustio Head Cheffu koji je Nemac i on je bio glavni i sve sto nevalja ili ako sam imao bilo kakav prigovor sve sa njim rešavam. Pored njega u kuhinji sam imao kolege iz Poljske, Nigerije, Brazila, Egipta , Hrvatske i Srbije :)
Naravno svaka naredba koja je bila usmerena ka tebi mora se izvršiti odmah, nema ništa posle. Ako ne radiš dobar posao dobiješ P45 ili otkaz.
- Da li sa tim primanjem koji si tamo ostvarivao možeš da budeš zadovoljan. Odnosno da li bi sa time mogao tamo da živiš normalno?
- Pa što se tiče primanja ja sam uglavnom radio oko 30 sati nedeljno. Sa tom nekom satnicom bio bi uglavnom na granici sa izdacima, slabo bi mi ostalo nešto da uštedim.
A kad se radi oko 40sati pa i VIŠE, sto neki i uspeju, e to je već pogodno za život.
Tamo je minimalac u brutou oko 1400 eura. Na ruke kad se primi to bude oko 1200 eura. Pa kad se plati stan 600, struja 100, internet 20, ostalo ti ostane za hranu i neku hemiju za pranje veša i na kraju ne ostane baš puno. Možda približno 200 eura na mesečnom nivou. Najteže je kad si sam. Kada radite dvoje, onda druga plata ostaje za lakši život.
Ovo je minimalac u Irskoj, oko 1400 eura u bruto iznosu.
- To izgleda veoma multi-kulti. Ako ste komunicirali, to je bilo na engleskom naravno. Kako si se osećao u takvoj sredini. Da li to mogao da uporediš odnose među ljudima različitih nacija sa našom sredinom?
- Uglavnom smo u kuhinji bili miksani ali posto nas je uvek u nekoj smeni bilo ili iz Hrvatske ili Srbije možemo međusobno pričati na našem jeziku, što uglavnom rade i Poljaci i drugi. Jer je prednost da drugi ne moraju znati o čemu pričaš.
Ali kad se obraćaš kolegi uglavnom mora biti na engleskom. Svi su ok i lepo te prime, niko nije zavidan i niko te ne provocira na nacionalnoj osnovi.
Sa Hrvatima smo bili najbolji jer ipak isti jezik pričamo :).
Pa upoređenje je drastično. Niko te ne gdela odakle si i koje si boje ili rase jednak si i ti i crnac i Kinez. A na žalost, kod nas ovde se još uvek gleda koje si nacionalnosti i iz koje partije dolaziš.
Tamo je bitno šta znaš raditi i da li si sposoban za taj posao ili ne.
- Šta ti se dopalo u Irskoj, šta ti je možda smetalo?
- Dopalo mi se sto je država uređena, svaki minut na poslu koji ostaneš duže plati ti se uredno.
Što se tiče sigurnosti u državi policija radi svoj posao u potpunosti. Svi se boje policije (GARDE) pošto su strogi zakoni.
Sto se tiče samog Dublina ima puno mesta za izlaske, ima puno ljudi u gradu. Vidiš da grad živi, mladih, starih, debelih, mršavih, ima svih :).
Jedino mi smetaju vremenske prilike koje su nepredvidive u toku dana jer se smenjuje kiša i sunce svakih dva sata :). Što znači da ako odeš na posao bez jakne da ti neće trebati kada se budeš vraćao, i jakna i kisobran : )
- Na kraju kakvoj odluci težiš?
- Ne znam za sad sam tu :) Jos neke bitne odluke nisam doneo.
- Da li ti aktuelno politička situacija i lideri u njoj daju neku nadu a ipak ostaneš ovde? ( Premijer Aleksandar Vučić )
- Pa svi mi koji smo tu nadamo se boljem sutra. Ova vlast je počela da rešava nešto, još su kratko vreme na vlasti u Subotici u ovom sastavu da bih donosio neke bitne odluke ali nadam se da će se ipak nešto bitnije desiti u ovoj našoj Subotici. Da se otvore nova radna mesta i da nam se završi barem centar grada jer turisti tu najviše dolaze, a slika i prilika svakog grada je njegov centar.
Na žalost mislim da se ljudi razočaraju kad dođu u Suboticu i vide građevinu koja godinama stoji nezavršena. Čini mi se od 2007. je takva slika Subotice.
Vanja Vidaković - jedan od prvih saradnika www.photonino.com sada www.subotica.info. Vodi sekciju TBN. Zaposlen u MZ Novi grad.