Družili smo se jednom nedelju dana na moru, na vodi, bilo je nezaboravno.
Đorđe Branisavljević - Beli, elektroinzenjer, nekada podmorničar, ronilac, otac, pa trener ronilaca, čovek koji ima problem da veže pertle, a na kraju i sanjar!?
- Kako provodiš vreme kada ne razmišljaš o Paliću? Predoziraš se kanalima TV Pinka?
- Pa, gledam ovih dana emisiju X faktor i prosto se ne mogu oteti utisku da nema više kvalitetnih ljudi koji mogu da tu produkciju srede na valjan način. Isti slučaj je sa nedeljnim šou-programom gde se stari šmeker Kojo iz petnih žila trudi da bude šarmantan, ležeran, dopadljiv, ali slabo mu to ide od ruke. Ovoga puta Kojo, kojeg, verujem, svi volimo, jer je odrastao na ekranu, pred našim očima, ne može da izbegne blamažu. Željkov Pink je poizbacivao razne kanale na kojima se non-stop vrte reprize repriza, ili nekakve Brenine pevaljke, što nas većinu odbija od pomisli da gledamo tako nešto.
Sve se to na početku, kraju sredini i još ponegde zalije smarajućom netalentovanom reklamom protiv hrkanja, zubi i desni koje krvare, proteze za penis, kalodonte i još hrpu proizvoda predstavljenih na relativno degutantan način.
Ovakva situacija daje velike šanse porodičnom životu, večernjim druženjima sa decom i uopšte povratak u ona vremena kada su ukućani primećivali jedni druge.
Drug mi se požalio da mu se sinoć pokvario računar pa se malo družio sa porodicom.
Kaže on – fini neki ljudi.
Rekoh, daj nam Bože što više ovakve televizije i pokvarenih računara pa da proradi osnovna ćelija zdravog društva, a to je definitivno porodica. Ma zapostavili smo jedni druge. Jeste da je velika borba za preživljavanje, ali se kvalitet bitisanja očituje i u načinu komunikacije sa okolinom. Što je češća i pozitivnija ta komunikacija, kriterijumi kvaliteta današnjih shvatanja neće imati šanse. Jednostavno moramo se potruditi zarad mladih koji dolaze, zarad stvaranja ljudi koji će poštovati prave vrednosti i na njima graditi nešto nalik na budućnost.
Ostavićemo im teško breme kreditnih zaduženja, kriminala i srozanog kotiranja i blamaže, bilo gde da se pojavimo u svetu.
- Vidiš li ti neki izlaz iz ove bare, mislim, osim ronjenja?
- Ima izlaza, naravno! Izlaz je uvek bio sport i kultura. Treba na pravi način ponuditi mladima. Makar to, za početak, dok im ne smognemo ponuditi posao, egzistenciju i budućnost.
Neka se regrutovanje u sport i kulturu stavi na izdignute prioritete kao priprema za lepše sutra.
- Hm, pa poslednjih godina, svojim aktivnostima lokalna samouprava je prilično pomogla da se sport u gradu počne vraćati na nivo nekih prošlih, zaboravljenih vremena...
- Mladi su željni pažnje kao dete prezaposlenog oca za malo razgovora i igre. Obično kasno shvatamo da je vrednije biti sa decom sat vremena od dva honorara koji će im obezbediti lepše patike. Duboko sam ubeđen da bismo otrgnuli od talentovanih okorelih kriminalaca svu onu zavedenu decu – navijače na tribinama, samo da imamo malo više sluha.
Sećam se svoje osnovne škole (br. 7 tj. Zmaj ) u kojoj su nas terali da idemo u pozorište kada je bila neka prikladna predstava. Mi, onda peti razredi, jurili smo se i gurali u mraku pa od predstave nismo puno ni videli. Ali, već drugi ili treći odlazak nas je povukao da pogledamo šta se ustvari događa na pozornici. Kasnije se to pretvorilo u pomno praćenje, pisanje lektire i rasprave o načinu pa i kvalitetu prikazane predstave. Tu na galeriji su se događale i prve ljubavi.
- E ako ćemo te galerije u Narodnom pozorištu da čekamo, grad će da izumre. Trenutno je na tom putu! Ovaj naš budući teatar treba da bude centar susreta i druženja Subotičana, pa potom pozorište...
- Da. Pozorište se u sećanju mojih vršnjaka pojavljuje kao jedan stvarni hram kulture. Znali smo da se treba nešto svečanije obući, i tu smo upijali estetske vrednosti tadašnjeg življenja.
Skratiti matematičku ustaljenu formu i doći do istog rezultata je genijalnost ali pokušati skratiti put do blagostanja, zove se kriminal. Retki su i jedni i drugi kojima je to pošlo za rukom. Zato u životu treba ići redom, razvijati sebe kao pozitivnu ličnost, hraniti dušu kulturom i estetikom i raditi na obrazovanju da bismo mogli shvatiti svet oko sebe i uspeti sebe predstaviti svetu.
Sport se pretvorio u jedan komercijalni ring beskrupulozan do srži. Profesionalizam je sa sobom doneo novac i teški rad sportista koji misle da uspeju. Treneri i klubovi ne priznaju rekreativni sportu u većini klubova. Ako je sport televizičan, može da se prodaje i tu se počnu ukrštati interesi van zakonskih okvira. Na sreću, ima klubova koji se bave i decom koja nikada neće zaigrati za prvi tim. Možda nema talenta ili ga jednostavno ne zanima život profesionalnog sportiste. Takve isto treba prigrliti i omogućiti im članstvo i bavljenje sportom na svoj način, po svom interesovanju. Oživeti amaterske lige gde se i ova vrsta sportista može dokazati pa makar na gradskom nivou, jer svrha treniranja ponekad je i odmeriti snage. Razvijati osećaj pobede i moć podnošenja poraza. Sve se to upija i kasnije reflektuje na ponašanje u životnoj džungli. Naravno, socijalizacija se može negovati u svim delatnostima koje odišu pozitivnom energijom.
Ne volim da popujem i ređam neke nebuloze. Stvari definitivno tako stoje. Jednom kada dozvoliš sebi da odeš na predstavu, pročitaš knjigu, odslušaš malo kvalitetne muzike, uradio si prvi korak za lepše i bogatije društvo. Počećeš shvatati da iza tebe dolaze tvoja deca, pa njihova deca i tako dok je sveta i veka. Bićeš ponosan na sebe i svoju porodicu, a i pojam otadžbine će ti zazvučati ponosno.
- Lepo, ali, mnogim Subotičanima se već deca rađaju van ove zemlje, jer su im njihovi roditelji, suočeni sa ovim stanjem, od malena pripremali iseljenje. Bilo gde, samo ne ovde. I onda? Zadnji da ugasi lampaš? Pa, reci mi tvoje iskustvo: Gde su tvoji naslednici?
- Hmm, hmm… Pa dođu da me “vide” kada stignu od posla, sa druge strane planete.
