О заједничком животу, геноцидима, истраживању прошлости, припремању помирења
Поводом уручивања књиге „Мађари и Срби 1918-2012“
Београд, 25. јун 2013.
Поштована Господо Председници,
заједнички наступ сте предложили овде у главном граду Србије, у Београду, што ми научни истраживачи примамо са високим поштовањем.
Дозволите нам да нека наша размишљања, која су нас протеклих година подстицала у раду на истраживањима и конферецнијама, сада и овде, поделимо са Вама.
Реализација ових идеја – како прихватање слободе истраживања, тако и финансирање истраживања - били су једино могући на тај начин што сте Ви политичари веровали да заједнички циљеви имају смисла и да су у интересу обе националне заједнице, како српске, тако и мађарске, а додао бих и у заједничком интересу других националних заједница ове регије, као што су Хрвати, Немци или Јевреји. У заједничком интересу и данас и сутра...
Прва наша теза: Након века и по, овдашњи народи први пут имају више заједничких него супротстављених интереса. Нове организације рада у 20. веку, формирање нових система веза, комуникација, нови планетарни изазови нуде и нове могућности просперитета месним-националним заједницама у целом свету. На тај начин и европским и нашим малим националним заједницама у источном делу Централне Европе. Заједнице које ће умети да искористе предности економског и идејног светског тржишта, па тако и предности које пружају датости њихове регије и националног простора , постаће у новој светској утрци богате заједнице, како смо већ о томе раније говорили и писали. То богатство ће се подједнако јавити у култури и матерајном погледу. Оне, који се неће умети прилагодити, него ће се затворти сами у себе и са својим суседима ће обнављати раније конфликте, сустићи ће ново сиромаштво 21. века. Ми интелектуалци имамо двојаки задатак. С једне стране треба да сачувамо и да развијамо ниво локалне националне културе, а с друге стране треба да отворимо интересовање наше националне зајаеднице према свету, односно треба да навикавамо сами себе и сопствену заједницу да се осавремењавамо-модернизујемо успоређујући се са саветским достигнућима...
Друга наша теза. Обично две препреке спречавају препознавање заједничких интереса: конфликти око националних мањина и живо сећање на ране које су узајамно нанете током наше историје. Ови конфликти већ генерацијама потхрањују неповерење и онемогућавају нас да заједно размишљамо и заједно делујемо. Мањински конфликти произилазе отуда што се последњих пола миленијума области насељене одређеним народом не поклапају са државним територијама тих нација и тако од доба када почетком 19. века почиње и буђење народа, ова противуречност ствара читав низ сукоба интереса међу народима који живе у овом делу Европе. То су били реални сукоби интереса. Ратови којима се желела противуречност између националних територија и државно-административних граница решити нису били успешни. После лоших ратова следили су лоши мировни уговори 1867. и 1918. исто тако, као и 1945. или након 1990. Наша генерација је мишљења да се ови конфликти не могу решити асимиловањем-акултурацијом мањина, нити померањем државних граница тамо-амо, па ни исељавањем становништва, него обезбеђењем културне аутономије мањина унутар данашњих државних територија. Ова аутономија не би слабила, него управо јачала приврженост мађарских држављана у Србији свом родном крају и својој домовини, данашњој српској држави. Ова аутономија би истовремено могла јачати њихову националну приврженост мађарским националним заједницама у свету и нашој новој заједничкој домовини Европској унији.
Трећа наша теза. Као што смо споменули, другу препреку препознавању заједничких интереса представљају успомене на етно-националне ратове који су се протеклих 150 година стално понављали. Ове успомене су још увек веома живе у нашим мислима. Поред српско-мађарских етничких ратова 1848-1849, поред рата држава у Првом светском рату у свима нама живе успомене на масовна убиства током 1942-1945. Породице свију нас су пуне сећања не само на ратна разарања, него и на крваве етничке, верске и политичке геноциде, масовна расељавања и одузимања имовине која су следила за њима, као и на хушкања једних протих других.
Наше породице су пуне сећања на велике страхове. На емоције које чине основу неповерења... Решење је – како смо ми то замислили – да се у овој регији прихвати систем европских националних културних аутономија и да се поново продискутују конфликти националних историја. Сукоби не треба да се прећуте, а ране које смо нанели једни другима треба да се покажу.Те ране не треба да се поново раскрваве, да се посипају сољу, него треба да се због њих узајамно тражи и да опроштај.Успомене треба да се чувају, али мртве треба часно сахранити, а кроз доживљај расправе о моралном и материјалном обештећењу такође треба проћи. А затим може да уследи помирење.
Ова књига представља конфликте међу државама и народима за време Другог светског рата на просторима „Јужног краја – Делвидека, као и резултате досадашњег рада мешовите историчарске комисије мађарске и српске академије наука. То је зборник радова мађарских, српских, хрватских, аустријских и немачких историчара..
ак. Ференц Глац
копредседник мађарско-српске
међуакадемијске мешовите комисије
