Neobavezan razgovor sa učesnicima generalne probe sinoć održane retrospketive festivala "Omladina":
SUBOTICA JE BILA ZAČETAK MUZIČKE AUTONOMIJE
Čak i najodaniji fanovi "Omladine", a njih nije malo, ne mogu se složiti oko godine poslednjeg održavanja ovog festivala u Subotici (da odmah razrešimo dilemu: bilo je to 1990.). Ipak, u jednom su složni: "Omladina" je nestala zajedno s Jugoslavijom -- onom starom. I pravom.
Ali ti isti fanovi, "kao juče", sećaju se živopisnog nastupa "Atomskog skloništa", moralno-politički svesnog Đoleta, već pomalo zaboravljenog "Lačnog Franca" ili "one grupe iz Varaždina" koja je čak i najmrgodnijim članovima žirija naterala kez stihovima "Ako 1. maj u subotu pada".
Neki od gore nespomenutih učesnika pojavili su se u petak u subotičkoj Hali sportova na generalnu probu, upriličenu povodom obeležavanja 50 godina "Omladine". S obzirom na veliko zanimanje, mnogi od onih koji su ostali bez ulaznica propustili su priliku da se nekako ušlepaju i uživo poslušaju "Odiseju", "Jedne noći decembru", "Dolazi zima, duga i hladna" i mnoge druge koje su (bile) deo oficijelnog repertoara.
Izvan i iza bine svuda poznata lica: Maja Odžaklijevska, Gorica Popović, Biljana Krstić, Leo Maritn, Kemal Monteno, Ibrica Jusić, Zafir Hadžimanov, Tomaž Brecelj... Ovaj poslednji, i dalje otkačen i raspoložen, uz smeh i uz akorde gitare, spremno izvlači uspomene iz 1971., kada je kao dvadesetdvogodišnjak nastupio na "Omladini", ili da li je godinu kasnije pesma "Mrtav in bel" nastala po motivima filma Živojina Pavlovića "Kada budem mrtav i beo":
"Ideja je došla od toga, ali tekst, za koji sam 1972. dobio nagradu, nastao je pre muzike. Kako? Pa, jednostavno: kada si mrtav, onda si uglavnom beo. Osim ako nisi išaran šrapnelima. Zanimljivo, sada ne znam ponoviti čak ni refren iz te pesme. Pa, nisam je svirao 36 godina!"
Iako je, kao gitarista za Majdu Sepe, prvi put nastupio u Opatiji, Tomaž kaže da je u Subotici počeo peći "jugoslovenski muzički zanat". Upravo s ovim "jugoslovenski" Brecelj vezuje i "srpskohrvatski", kojim se služi tečnije u odnosu na bar trećinu ovdašnjeg stanovništva. Srpskohrvatski je, kaže, kao vožnja bicikla ili plivanje: ako jednom naučiš, ne zaboravljaš:
"Srpskohrvatski sam naučio još 'ka dite' kada sam kao trogodišnjak sa roditeljima išao na letovanje u Opatiju, pa u Selce kraj Crikvenice... Kada je došla škola, i obavezni srpskohrvatski, ja sam ga odjednom 'progovorio', a nakon toga sam naučio i ćirilicu, koju i danas čitam i pišem. Mislim da je to fenomenalno i da je najveća greška što se to kod nas svuda gubi. Uči se engleski, nemački, španski... što je O. K. Ali nije O. K. da se ne uči jezik suseda, kakvi su nam Hrvati, Srbi, Bošnjaci... Pa nama je i poreklo zajedničko."
Zafir Hadžimanov priznaje da mu je dolazak na generalnu probu "probudio neke sentimente i lepa sećanja":
"Zaista je prošlo mnogo vremena, i ja već odavno nisam onaj što sam bio '64. kada sam imao prvi pravi susret sa Suboticom. Ali, Subotica je već odavno na svoj način postala sastavni deo mog života, i to u više navrata: ovde sam služio vojsku, a pre dve godine 'proizveden' sam u viteza vina u najstariji red vitezova vina u Srbiji 'Arena Zabatkiensis'."
S obzirom da je prošlo 47 godina od prvog nastupa na "Omladini", Hadžimanov kaže da se skoro ni ne seća njenog naslova, posebno zbog toga "što i nije osvojila neko mesto". I pored toga, i on ponavlja da mu je upravo Subotica bila odskočna daska u karijeri, jer je već 1965. nastupio u Zagrebu, a zatim i u Opatiji s velikim nagrada koje je tamo osvojio. Hadžimanov s ponosom ističe još jedan detalj koji ga veže za Suboticu:
"Sećam se da sam bio jedan od retkih koji je početkom šezdesetih imao 'šuškavac'. To je bio hit i ja sam taj svoj 'šuškavac' u Subotici šetao kao da na koncert dolazim 'ferarijem'. Tu sam upoznao i mnoge drage ljude, među njima i Biseru Veletanlić. Zbog svega ovoga kažem da je Subotica zrnce peska iz koje je 'nikla palata', ali koja se danas realno nalazi na nekom sedmom nebu."
Ni na probi u Subotici Ibrica Jusić se nije pojavio bez svog kera. Bond, Džems Bond, ili po bosanski Džemso, stoički je podneo ne samo tone decibela s obližnje bine nego i dosadne nepoznance koji mu svaki čas uznemiravaju gazdu. Ako to dvogodišnji Džemso možda i misli u svojoj glavi, Ibrica je tu da ga ispravi:
"Ne sjećam se kada sam bio u jednom takvom pozitivnom okruženju kao što je to večeras. Vjerojatno je tomu razlog što sam susreo stare prijatelje koje nisam vidio 20, pa čak i 30 godina. To je samo dokaz da prava prijateljstva nikada ne prestaju."
Jusić dodaje da mu je veoma drago što je, makar i na ovaj način, "Omladina" obnovljena, a, za razliku od mnogih, nije skeptik ni kada je reč o mogućnosti njenog oživljavanja:
"Mislim da ima puno mladih i nadarenih, koji u ovoj eri komercijalizacije, 'Big Brothera', i svakojakih talenata, nemaju priliku pokazati što znaju. Stog mislim da Subotica ponovno može biti odskočna daska za afirmaciju mnogih budućih uspješnih autora."
Ideju o obnovi "Omladine", makar za jedno veče, Kornelije Kovač upoređuje sa svojim ocem Josipom i njegovim prijateljem Aleksandrom Jančikinom koji su, kaže, o budućem festivalu razgovarali u vozu.
"Lenđel (Gabor) i ja nismo razgovarali u vozu, ali ideja je ista. Iako naziv 'Omladina' malo podseća na socrealizam, naša je želja da forsiramo mlade i nadarene ljude koji iza sebe nemaju tri spota i četiri cd-a. Reč je o ljudima koji zbog centralizma koji vlada u muzici ne mogu da se čuju u javnosti. Ti ljudi više neće morati da dođu samo u Beograd da bi se za njih čulo. Ne! Doći će u Suboticu i za njih će čuti i cela Srbija i ceo region."
Kovač kaže da Subotica ponovo ima šansu i zbog toga što takvo mesto ne postoji ni u Srbiji ni u ostalim zemljama bivše Jugoslavije.
"Naravno, reč je o ljudima koji iz svojih sredina donose nešto novo i originalno. Nama ne trebaju plagijati, melodije koje smo već čuli ili razno-razni šou programi. To su festivali imitatora, a mi želimo festival novih stvaralaca i izvođača, pa dolazili oni iz Niša ili temerina, svejedno. Mi verujemo u to i borićemo se da tako i bude."
Na kraju, Kovač ističe da je svestan da ova ideja neće kod svakoga naići na dobar prijem niti da će početak njene realizacije lak. Ali, kao kontru, postavlja protivpitanje:
"Pa zar je 1961. bilo lako? Do 1964. tu je nastupilo mnogo izvođača iz Vojvodine, jer je festival bio lokalnog karaktera. Tek posle se nešto malo uključio i Novi Sad, a nakon toga stigli su i Bojan Adamič iz Ljubljane i Aleksandar Korać iz Beograda i glavni urednik muzičkog programa Radio Begrada Žika Dimitrijević i mnoga druga velika imena. Jer, videli su da se u Subotici događa ono čemu upravo pričam."
Z. R.
