Moderator ovog panela, četvrtog po redu, bio je Vehid Šehić, Forum građana Tuzla, BH. Goran Bubalo, Mreža za izgradnju mira, Sarajevo, BiH, Damir Jurić, Osijek, Agencija za socijalne inovacije, Hrvatska, Jovan Komšić, Univerzitet Novi Sad, Srbija, Boško Kovačević, Univerzitet Singidunum, Subotica, Srbija i Dženana Dedić, ALD Mostar, BiH. Zvučni zapisi govornika postavljeni su u prilogu.
Uvod Vehid Šehić
Koji je interesantan zato što govori o civilnom društvu kao akteru novog dijaloga pomirenja razumevanja i poverenja unutar regije. Moje ime je Vehid Šehić i dolazim iz Tuzle, i za razliku od mojih prijatelja koji su govorili o svojim gradovima, ja moram reći da su kod nas 100% mješoviti brakovi, šta će biti u budućnosti ja to ne znam.
Vidite u kavom vrememu živimo, danas je 1. april nekada dan kojem su se svi radovali i svi su bili spremni na šalu, a živimo u vremenu gde šala više nema veličanstva, jer živimo u nekim vremenima gdje su sistemi vrednosti apsolutno narušene.
Govorit ćemo po deset minuta, jer i to je poštivanje drugog i drugačijeg, da svako ima priliku nešto da kaže.
Goran Bubalo
Polazim ispred projekta "Izaberimo mir zajedno" kojeg finansiraju USAID, Caritas i CRS, projekat traje dve godine i radimo se ne tako veselom grupom udruženje žrtava, nestalim logorašima, osobama žrtva rata, razvili smo sjajne pomake, i gdje je ta populacija koji je patili tokom rata danas nositelj pomirenja, makar deo te populacije. Tokom projekta imali smo jako puno treninga: komunikacija, trauma, praštanje, grupe samopomoći, implementacija, monitoring, pisanje projekata, imaćemo kasnije kampove i slične aktivnosti, bitno je da će ta populacija imati priliku da govori o stradanjima tokom rata, ali je još bitnije da poštuje poruku pomirenja na širem području, u BiH i regionu. Toliko o projektu.
Danas govorim kao aktivista civilnog društva, mirovni aktivista i želio bih da govorim malo više o mreži za izgradnju mira. Mreža za izgradnju mira jer mreža od 57 organizacija u Bosni i Hercegovini, isključivo mirovnih organizacija i par drugih koje se vide kao mirovne organizacije. Meni je čast da je Agencija lokalne demokratije jedna od osnivačica i članica mreže. Cilj je obnoviti i uspostaviti sve kvalitete društveno ekonomskog života u Bosni i Hercegovini, kao i dugoročno povećanje sposobnosti celokupnog društva da se izbori sa različitostima i sukobima na konstruktivan način te time stvori okvir za zajedničko funkcionisanje i neovisno delovanje nevladinih organizacija i niza lokalnih uprava i samouprava, državnog sektora i institucija. To je manje više naša programska deklaracija, ko smo, gde smo i šta radimo. Radimo na devet područja: obrazovanje, sigurnost, regionalni razvoj, zaštita ljudski i manjinskih prava, suočavanje s prošlošću, rodna ravnopravnost, kultura javnog dijaloga, demokracija, jačanje kapaciteta civilnog društva za izgradnju trajnog mira, vraćanje pomirenja narodima u BiH, konstruktivnije delovanje vladajućih struktura u Bih (ako je to moguće obzirom da znamo da nije moguće), te unapređenje suživota u BiH.
Za aktiviste i aktivistkinje u BiH i regiona može biti korisna informacija da smo izdali i izdajemo naš "Direktorij donatora" koji ima 110 donatora koji finansiraju projekte koliko u BiH i koliko u regionu novo izdanje ćemo izdati u aprilu/travnju, a pozivam vas i da pratite našu web stranicu da vidite o čemu se radi. Druga bitna informacija je da izdajemo "Mirovne novosti", sve naše informaciju su na B/H/S jeziku, koji izdajemo sledeće sedmice, ako imate želju promovirati vaš rad i vaše aktivnosti ili vaše organizacije mi vas pozivamo da pošaljete članke na vašem jeziku ili na engleskom jeziku, vjerujem da su novosti korisne svima nama. Druge aktivnosti mreže su "Mirovni kalendar" koji smo izdali prošle godine za ovu godinu i da ćemo imati sledeći broj u decembru ove godine. Radili smo izveštaj za prošlu godinu "Social watch" za ovu godinu te surađujemo sa drugim stručnim službama u BiH, te pokušavamo lobirati vlast i međunarodnu organizaciju da čuju koji su to prioriteti civilnog sektora, kao i uvijek to ne funcioniše na najbolji način obzirom da imamo vlasti koje imamo i koje zaslužujemo, dok je bolja situacija sa međunarodnim organizacijama i donatorima. Više toga je dostupno na našoj web stranici mreza-mira.net.
Govoreći o rezultatima koje smo postigli mi i civilno društvo u BiH i u regionu, najviše smo mogu reći pružili potporu, jer civilno društvo je bilo to koje je tokom rata i nakon rata pokušavalo i pokušava na probijanju barijera. Drug Šali i još par osoba je na tome radilo tokom rata, druga generacija uključuje Dženanu, mene i dio ovdje prisutnih, imamo izazove, pokušavamo i radimo puno ali je situacija sve teža i teža i praktično je civilno društvo danas ugrožena kategorija. Iskreno je jako teško ne odustajati i ne posustajati ni fizički ni psihički, eto radimo koliko možemo to su neki gerenalni izazovi koje imamo.
Radili smo devet preporuka koje se nalaze na našoj web stranici i ima ih dostupne i na engleskom jeziku, obratite nam se pa možemo surađivati.
Jovan Komšić
Dolazi faza izvesnog profesionalnog naučnog priznanja, priznanje jednom sistematičnom naučnom istraživanju vrednosti, koji je i pored one strane nacionalizma, sužavanja svesti, plemenitih propagandi i laži, bio ipak priznat u krugu vrlo kompetentih ljudi koji su bili zaduženi oko Igmanske inicijative. Igmanska inicijativa je učinila mnogo ponovo nakon dramatizacije odnosa medju državama i političkim elitama nosilaca vlasti zapreti tamnim oblacima nad regionom, tako je Igmanska inicijativa poslužila kao autoritativno mesto na kome su se okupljali najodgovorniji zvaničnici četiri najznačajnije države za stabilnost u regionu i tu je doživela kulminaciju jednog političkog, vrednosnog i medijskog priznanja svega onoga što je čini, ljudi kao institucije, koji su činili tu moralnu strukturu infrastrukturu tih posrnulih zajednica u konfliktima devedesetih godina, nemojmo zaboraviti to je bio brz povratak u varvarstvo, situacija etičkih susedskih paranoja, velikih deregulacija, etničkih čišćenja i ideja o etničkoj čistoti, i ideja o mogućnosti izgradnje demokratije u jednom problematicnom postkonfliktnom okruženju. Bilo je ljudi koji su imali ne interesa, već umeća i hrabrosti da kažu da je to slepa ulica.
Nakon deset godina angažmana ta civilna inicijativa je poslužila kao pretpostavka novim liderima koji su shvatili da je interes politike u nacionalnim politikama koje su skrojene kako su skrojene ipak normalizacija odnosa medju ljudima, normalizacija odnosa u regionu medju državama i što je brže moguće kretanje ka sistemu vrednosti kao načinu života koja persinefekuje Evropska Unija.
Kad je reč o ovoj temi, ovih dana smo razgovarali imao sam nekoliko scenarija kako započeti govor, i jedan od meni najblizih scenarija je bio po logici civilnog sektora i našeg naroda na razmišljanje i refleksija, samorefleksija i samokritika, želja da počnem sa jednom ozbilnijom kritikom civilnog sektora uključujuću i sebe u tim različitim artikulacijama tih civilnih inicijativa, razmišljao sam nije li prošlogodisnji sarajevski sastanak Igmanske inicijative koji je doživeo konačno i tu afirmaciju u svim ključnim medijima u regionu, u uvodnicima najznačajnijih kolumnista, kritičara i vrlo ozbiljnih ljudi od pera i misli, da li je to kraj početka delovanja ili je nažalost početak kraja delovanja civilnog sektora, i to može da se desi. Srećom nema indikatora da je reč o početku kraja, ali po meni reč je o jednoj vrlo ozbiljnoj potrebi rekonceptualizacije rada civilnog sektora, artikulacija novih oblika rada i traganja pre svega za interakcijama za onim sto je pre svega ključni katalizator promena na Balkanu. Kad je reč o demokratiji to su institucije, nivo političke kulture, to su politički akteri i to je faktora susedsva. Kod nas je faktor susedstva i faktor interesa gradjana i interesa da žive u koliko toliko tolerantnim socio-ekonomskim kontekstima, osnažio evropsko susedstvo, Evropsku Uniju i moćne Evropske države i druge države koji nisu članice, da pomažu konsolidaciji u regionu, misleći na sopstvene interese i ponovo delujući na faktor emancipacije. Mislim da je potrebno i njima kao značajnom adresatu poručiti da je verovatno potrebno smisliti, u nekoj meri u kojoj je moguće, jednu novu strategiju interakcije sa civilnim sektorom u regionu.
Čini mi se da je potrebno dokazati nekoliko nužnih zabluda kad je reč o lokalnom nivou i o mogućnostima dragocenog doprinosa civilnog sektora u upravljanju multietničnim zajednicama. Teorijsko-filozofski gledano opus rekonstrukcija društva posle velikih deregulacija, a kod nas se to desilo, može najbolje i najbrže krenuti od opusa komune, od najbliže zajednice. Medjutim, ne moze završiti posao rekonstrukcije zajednice tj izgradnje društva na nivou komune, na nivou lokalne zajednice. Izgradjene su nacionalne države, kao snažni faktori koji determinišu moćna pravila igre i determinišu naša ponašanja, uloge i strukture interesa. Ti moćni faktori su na nivou nacionalne države i one ne dozvoljavaju rekonstrukciju opusa lokalne zajednice, ukoliko se ne postavi pitanje kakav je karakter totalnog društva tj kakav je karakter političko-sistemskih struktura, i kakav je karakter sistema vlasti u interakciji sa Evropskom Unijom kao jedan od najdelotvornijih faktora jesu uslovljavanja Evropske Unije pre prijema u EU koja utiču na reformu političkih institucija uključujuci reforme političkog sistema. I moramo razmišljati o tome u kojoj meri moramo napraviti najprirodniju koaliciju na relaciji civilni sektor sa faktorima EU, uključujuci i naše sponzore i ljude koji prisustvuju ovoj našoj današnjoj konferenciji, da vidimo koje su to mere koje ne mozemo učiniti bez civilnog sektora i bez EU. Pomenuću dva: istraživanja koja mogu spadati u kulturu stvarnih činjenica, do kojih možemo doći principima i možemo doći logikom nepristrasne kompetentne i moralne analize kontaksta i delovanje u saglasnosti s vrednostima za koje se zalažemo. Treba ponuditi dijagnozu i ako je ona adekvatna treba pronaći instrumente za pronalaženje najpovoljnijeg rešenja ovog problema. Ovih dana sam čitao i našao u medijima i video nagoveštene rezultate istraživanja koje u Srbiji inznedrila kompetentna civilna nevladina organizacija. Ti su rezultati nacionalnih agencija za istraživanje ideoloških aparata države bez obzira na kome stepenu integracije sa Evropskom Unijom, pokazuju na prvi pogled da su nacionalisti odneli definitivnu pobedu, što znači da sve ovo što mi danas pričamo o sadašnjosti i budućnosti biva jednom iluzijom. Nalazi istraživanja Beogradskog centra za ljudska prava ugledne istoričarke, "istorijska muka od istorijske istine" naslovljen je izveštaj o istraživanju Dubravke Stojanović, da ono što najviše zabrinjava je činjenica da su najveće predrasude pokazali najmladji ispitanici, oni izmedju 18 i 29 godina. Nemam vremena da saopštavam niz empirijskih podatka, ali evo nekih najznačajnijih, u istorijsku superiornost srpskog naroda u odnosu na druge balkanske narode veruje čak 68 odsto gradjana Srbije. 50 procenata Srbije ne zna koje je bombardovao Dubrovnik, 12,8 posto je upoznato da je opsada Sarajeva trajala duže od tri godine, čak petina tvrdi da Sarajevo uopšte nije bilo pod opsadom. Čak 70 posto misli da je Srbija uvek opravdano učestvovala u ratovima i tako dalje. Ja verujem da rezultati ovih istraživanja medju mladim ljudima mogu biti pripisana trenutnim raspoloženjima i vrednosnim sudovima javnog mnjenja i u ostalim državama regiona. I suočeni smo sa temeljnim pitnjima šta može uciniti civilni sektor u suočavanju sa rezultatima etabliranja nacionalne drzave kada mnogi ideolozi nacionalne države, kada najveći deo političkih lidera političkih stranaka, kada mnogi predstavnici Evroske Unije misle da su završili posao tranzicije društava i država i kada su ocene o delimičnoj ili punijoj konsolidaciji nacionalnih država realno egzaktne ocene koje su približile ove narode kakve su u civilizovanom suživotu. Uloga civilnog sektora je da problematizuju takve zablude. One mogu da budu one mogu biti plemenite laži, ali i opake laži, propagandne mape i slepe ulice, jer mogu biti samo jedna vrsta surogata zajedništva društva koga nema, surogata predegzistencije modernih zajednica koje se sada više ne ubijaju, ne siluju, etnički ne čiste, ali osećaju problem pripadanja i sanjajući eventualne buduće trenutke u kojima će taj ideal čistote i etničke dominacije nad teritorijom moguće biti realizovan u jednom novom istorijskom ciklusu provale mogućih naselja i promene odnosa snaga. Sa tog stanovišta je potreban civilni sektor, kompetentna istraživanja, finansijska i organizaciona podrška. Kako je moguce premošćavati ovu situaciju? Period pacifikacije pomirenja i vraćanja pomirenja. To je tako istorijski gledano i ne treba da mislimo da smo misionari i da trebamo da imamo tu snagu pojedinačnog i kolektivnog da možemo preokrenuti tokove, kao sto je Evropa tragala za pozicijom mira, tolerancije, ekonomskog prosperitieta i došla do ideje demokratije sedamdesetih i osamdesetih godina i došla od transparentnosti devedesetih prošlog veka i multietničnosti kao jedne od okosnice evropskog sistema vrednosti, i mnoge države nisu Lisabonski sporazumom prihvatile kao obavezu zaštite prava nacionalnih manjina, unutar stvojih nacionalnih manjina jer računaju da je to za narode koji jos nisu položili istorijsku lekciju mogućnosti suživota. Nasilje medju Flamancima i Valoncima srećom ne vri na ulicama, ali je netolerancija i te kako prisutna kao i u našim sredinama. Moramo se učiti kulturi nenasilja, moramo učiti kako pomiriti udžbenike istorije, kako kreirati nastavne planove i programe koji utiču na našu decu da misle da je multietničnost problem, deklarativna je fraza u deklaracijama Saveta Evrope i da je multietičnost naše bogatstvo. Okretanje glave od problema s kojima se realno suočava Savet Evrope na našem terenu uz našu pomoć uz svu muku upravljanja u etničkim nacionalnim sredinama. Sa tog stanovista nacionalne države, politički aparati, nacionalni intelektualci, uključujuci i poslednji stub komandnog administriranja, menadžmenta identiteta, nemaju interesa za pomirenjem, za afirmacijom pluralnih identiteta i za afirmaciju individualne slobode koja otvara društva i koja zbližava konkretne individue i konkretne zajendice. Verovano ćemo moći uz asistenciju Evrope sa nizom projekata koji čekaju za realizaciju unutar bivše Jugoslavije. Tu predlažem Igmanskoj inicijativi da se ne suočimo sa početkom kraja ovog vida prometejske borbe za moralne vrednosti na ovim prostirima za logikom sile i fatalističkim procenama da nije moguće ovde pomiriti plemena, i da organizujemo nekoliko vrlo značajnih dugororčnijih projekata koje mogu odgovarati mandatu Eu i ostalim nacionalnim državama koje su svojim sredstvima, infrastrukturom i iskustvima, ljudima i organizacijama na najkompetentniji način žele da nam pomognu.
Boško Kovačević
Zadovoljstvo mi je da mogu s vama izmeniti neke dileme koje me opsedaju angažujuci se i radeći u institucijama civilnog drustva. Ono što nudim vama kao temu za razmišljanje, a to je da ne mislim da su baš glupe i marginalne ideje o ograničenim kapacitetima matrice multikulturalizma i interkulturalizma. Da li je to put na kojem treba da hoda i insistira kako bi se rešavali konflikti i problemi koji postoje u ovim društvima.
Vi vidite i sami da etnička fragmentacija u ovim društvima pojelo ideju multikulturalizma,da ne kazem interkulturalizma. Da je čak etnička fragmentacija uzela ove ideja kao svoj štit da bi mogla sebe da namesti u nekom svom indentifikovanju u zatečenim političko pravnim uslovima u državi, to je veliki problem. Kako nekim angažmanom da otvorimo proces transcendiranja te vrste samodovoljnosti koja je danas očito na sceni. Izgradjene su neke institucije društva odnosno države i život eksistira manje više jedan pored drugoga nema više jedan protiv drugoga, već pored drugoga. Život je jedan sa drugim, pri tome ko će skim, a ne protiv koga. Da li matrica multikulturalizma to omogućava, mnogo argumenata govore u prilog da postoje hendikepi i ograničenja i treba tragati za drugim rešenjima. Etničke zastave su uzele matrice multikulturalizma pod svoje, ne treba se zavaravati. A u suštini sama ideja i orjentacija je bila da ćemo sa delom multikulturalizma i interkulturalizma rešavati probleme samodovoljnosti, zatvorenosti, rezervatskog života i slično. Ono što je kolega Komšić govorio mislim da je zaisto potrebno ozibiljno tragati za novim alatima i mehanizmima koji će dati odgovore na buduće i tekuće probleme. Ako je civilno društvo izmedju pojedinca i drzave, država kakva takva je, ovde je nacija kod nas pre svega država nije gradila naciju, već je nacija gradila državu u postsocijalističkom ambijentu. Država mora da igra ono što nacija diktira, znamo koja su ograničenja nacionalne države, ali je ta nacija gradila državu, i da li je sada taj skup ideja multikulturalizma dovoljno snažan da može sve to da transcendira i da otvori neke druge prostore.
Očito ta priča o održivom razvoju jedna je od velikih zadatosti savremenog sveta, nije to neka specifičnost postsocijalističkih prostora. Zašto da ne analiziram rast razvoj i održivi razvoj, potrebna traganja za potrebnim odgovorima, koje ce dovesti do ozbiljnijeg korpusa individualnog socijalnog dostojanstva svakog čoveka i tu je priča o održivom razvoju. Priča o održivom razvoju je jedino moguće jedino ako je u centru te price kultura. Sve druge priče profita, dobiti, investicija mislim da je naprosto izbacuju i marginalizuju ideje održivog razvoja. Šta je ingeralno u suštini, ne samo razvijenog sveta, već i nas u postsocijalnom ambijentu, ne životni standard već kvalitet života, pokazalo se da životni standard nije mera mog dostojanstva, ne mora biti, priča je o kvalitetu života. Kako vi možete da odigravate u nekim razvojnim projekcijama kvalitet života ako ne posedujete ono što nosi kultura u njegovom širem smislu značenja i njenu vrednost.
Šta ustvari ponovo provociram je pitanje mogućnosti i kapaciteta multikulturalizma i interkulturalizma kao matrice koja može biti osnova za naše organizovanje i naš rad.
Damir Jurić
Ja na žalost donosim dvije loše vijesti, ali ih ublažujem time što ću reći da te vijesti nisu znanstvno utemeljene i nemam statističkih podataka da ih potkrijepim, nego su moje osobno uvjerenje na temelju kratkog vlastitog iskustva. Prva vijest je da zavađene nemire mirotvorci nego oni koji su ih zavadili, drugo to da čak i nije tako loše već jer prirodno. To ima veze s demokracijom kao takvom, demokracija kao što znate vladavina na temelju koncenzusa većine, na temelju nekog većinskog stanovništva, a većina i istina ne moraju uvijek biti suglasne, često i nisu, i na ovim prostorima često nisu suglasne. Svi koji su pratili nesrećne dogođaje od devedesetih do danas, imaju prilike videti da postoji racionalno jezgro koje nije palo u u nacionalističku vrućicu devedesetih, bilo manjinsko, bilo prokazano u novinama, bilo omraženo, a onda nakon 5, 10 ili više godina kada je zapravo većina stanovništva usvojila njihovu pređašnju manjinsku poziciju, većina im to nije priznala, većina čak nikada ne priznaje da je bila u krivu, niti se bavi tim razmišljanjima. Međutim inicijative su imale tu vrijednost da su se ipak očuvale u nekom racionalnom jezgru, i da se na posljetku i nakon svega se to jezgro moglo postaviti u prvi plan kao da se ništa nije dogodilo. Ta vrućica je na prostorima bivše Jugoslavije prošla, neke posledice su ostale, neki kašalje se još tu i tamo javlja, ali ja mislim da je ta stvar manje više apsovirana. Ne na način da se većina suočila sa svojim vlastitim zabludama, nego tako što ih je potisnula. Ja mislim da se to ne treba previše čačkati već treba prepustiti idućoj generaciji da se time pozabavi na neki racionalni način. Za sada je ovo dovoljno, iako je krhko, da ne prihvatimo ovu poziciju koja u ovom trenutku postoji, a to je da svi gledamo prema novoj ovećanoj europskoj budućnosti. Tu bih podvukao važnost civilnoga društva, mi nistmo riješili problem što je nastupila demokracija devedesete. Demokracija počiva na principu jedan čovjek jedan glas, jer civilno društvo je tu nastupilo kao jedan faktor ublažavanja prvotnog tog ludila demokacije jer se držalo principa više nego politike. I mi ako pripadamo civilnom društvu na neki način nadopunjujemo demokraciju, možemo misliti na razdoblje duže od jedne godine, ne moramo povlađivati nikome, jer nas istina obavezuje, a političari nemoju tu olakotnu okolnost i tu lagodu govoriti uvijek ono što misle. Možda kao neki folowup ovog skupa, mi kao mirovni veterani s ovih prostora možemo ponuditi svoje dobre usluge nekim konfliktima koji još uvijek traju koji nisu zaliječeni, koji su latentni, kao ovaj slučaj što imamo u Moldaviji tj. Pridnjestrovlju, i drugi po Kavkazu, mi smo jedan dio svoga posla obavili i možemo se posvetiti i drugim mirovnim inicijativama, za to smo kvalificiraniji od političkih predstavnika koji imaju svoje određene obzire, i kvalificiraniji smo od Europe koja pokazuje određeni zamor samom sobom, samim proširenjem i svojim konfliktnim susjedstvom. Ovom prigodom ću reći da dolazim iz kraja koji je imao sreću da '95. godine završi konflikt na miran način, gdje je su UN odigrali tzv. mirna reintegracija Baranje i istočne Slavonije i zapadnoga Srijema, ustavno-pravni poredak R. Hrvatske, i tu je mjesto Erdut, a s nam je sad i načelnik i bivši načelnik Erduta, gdje je potpisan taj sporazum 1995. godine i to je simboličko mjesto koje pokazuje da se stvari mogu riješiti na drugi način, iako mediji preferiraju generale i vojskovođe, a manje mirotvorce, i scenaristi više preferiraju takve likove, junake, međutim tu je možda u sjeni ostao jedan jako dobro odrađen posao i možda je vrijeme da to revitaliziramo i napravimo neku inicijativu i da se mješamo u ono što na se ne tiče, uostalom to je zadatak to je i zadatak civilnog društva, da se mješamo s krajem u kojem nikada nismo bili, ali osjećamo neku srodnost temeljem tog bratstva u konfliktu koji smo i mi prošli. Možemo o tome raspravljati i uputiti se u podrčje naših predaka između Dnjestra i Dnjepra.
Dženana Dedić
Agencija lokalne demokracije je partner na ovom dvogodišnjem programu pored kolega iz Subotice i Osijeka, i kolega iz Wolverhamptona, za nas je ovo bilo veliko iskustvo i saradnju koju smo upostavili zaista je bitna i važna i za mene izuzetno važna jer sam upoznala nove ljude i s onima koje sam radila uspostavili smo bolju saradnju. Jedan od dilema koju smo mi kao jedan od partnera s početka projekta imali je to što jedan od krajnjih ciljeva ovog projekta bio poboljšati poziciju manjina u ovom regionu, a kad govorimo o manjinama nekako mi to u Bosni i Hercegovini drugačije postavljeno nego u Srbiji i u Hrvastkoj, mi imamo 17 zvanično registrovanih manjina i 3 konstitutivna naroda. Upravo ta tri konstitutivna naroda, svaki od njih u onom delu zemlje u kojem živi u manjini i na neki način ne može u potpunosti da ostvaruje svoja prava. Tako je polazna osnova od starta bilo drugačije. U BiH je uspostavljeno dva entiteta, u Federaciji imamo kantone: većinske bošnjačke i većinske hrvatske, i miješane kantone. Desile su nam se ogromne migracije stanovništva. Konkretno u Mostaru jedan je veliki procenat građana grada Mostara tokom ratnih zbivanja napustio ovaj grad, a veliki je broj stanovništva iz drugih gradova i iz ruralnog područja došlo u urbanu sredinu. Istina takve su se migracije uvijek dešavale, ali u neko normalno vijeme, pod tim podrazumijevamo prijatno vrijeme. Mi u BiH imamo običaj da kažemo prije rata i poslije rata, kao onaj život i ovaj život, ali to su bili pojedinci koji su iz ruralnih mjesta dolazili u grad i imali su volju da se prilagode. Sad imamo situaciju da jako mali deo stanovništva je naučio da živi u urbanoj sredini. Pri tome nemam namjeru kriviti ljude koji su došli iz ruralnih sredina, oni ljudi nisu došli svojom voljom, oni su bili pomjereni sa svojih ognjišta, međutim ti ljudi su sad izgubljeni u vremenu i prostoru. Ljudi su zmanipulirani i dezorjentirani, u političkim prilikama, predizbornim kampanjama, medij imaju veoma veliku ulogu u tome. U isto vreme ekonomsko-socijalna slika u BiH je zaista jako teška. Imamo jednog nesvjesnog građanima, tu mi kao organizacija civilnog društva možemo i moramo učiniti nešto jer prosto sumnjam da će vladajuća struktura učiniti išta ili će učiniti vrlo malo da napravi svjesnog građanina. Jer trenutnoj političkoj strukturi u BiH mislim da savršeno odgovara upravo takav građanin i takvo stanje stvari, i mislim da mi organizacije civilnog društva ne trebamo čekati da privi korak napravi vlast, mislim da prvi korak moramo napraviti mi, u sarandnji naravno s njima. Vrlo često je istina kroz iskustvo koje smo mi u Mostaru iskusili da vrlo često dobijemo podršku vlasti i to treba iskoristiti i trebamo biti uporni i koristeći sve moguće alate da li se radi o mladima, starima, invalidima, ili nezaposlenima, bilo kojoj kategoriji stanovništva moramo raditi da osjećamo građane kako bi pomogli da postanu svjesni sebe i svoje pozicije, da je svjestan svojih obaveza i svojih odgovornosti, kao jednog građanina demokratkog društva. Jer građani BiH i svih ovih dijelova bivše Jugoslavije jednostavno nisu navikli da žive u demokratskom društvu i mi to sada trebamo učiti. To je sada težak proces tim više jer je izazov za organizacije civilnog društva pun veći. Jedna od aktivnosti koje mi u Mostaru ovde radimo je da smo proteklih godina radili je omogućili kontakt građanima sa svojim političkim predstavnicima, dosad zaista nije bilo prilike, organizirali smo javne tribine. Čuli ste od ranijih govornika iz gradske uprave da grad Mostar ima 7 gradskih područja i svako gradsko područje ima po tri vijećnika, ali građani su toliko neupiznati da što kaže moj kolega Igor mi imamo jednodnevnu demokratiju, na dan izbora, zaokružili smo ime pored nekoga imena kandidata i više ni ne znamo ko su naši politički predstavnici čak ni na lokalnom nivou. Građani ne prave razliku čak ni između zakonodavne i lokalne vlasti. Tako organiziraju štrajkove pred lokalnom samoupravom za odluke koje se donose na gradskom veću. Tako se štrajkuje pred lokalnom administracijom gdje rade ljudi koje ne dobijaju platu, a pred njihovom zgradom građani štrajkuju. Treba jako puno truda i rada da građane osvjestimo i probudimo, međutim na tim tribinama koje smo orgnazirali i pored ovakve političke situacije i toga što ih mediji filuju s raznoraznim temama, niti jedno pitanje nije bilo usmjereno niti pomenuta ni jedna politička opcija, niti neki nacionalni interes. Građani su govorili o svojim svakodnevnim problemima, s kojima se susreću u svakodnevnom životu. Bilo da je to odnošenje smeća, kanalizacije ili drugih komunilnih pitanja. Znači vrijeme je da se građani osvijeste i moraju zadovoljavati svoje najosnovnije potrebe i to moraju raditi s lokalnim vlastima. Vjerujte nije bilo lako to organizovati, niti dovesti vijećnike, iako su to predstavnici koje su oni izabrali, ali oni su došli i čak na posljednju tribinu je došlo puno više vijećnika nego građana. Organizacije civilnog sektora moraju i mogu učiniti puno, taj zadatak u BiH je zahtjevan i veliki je izazov to raditi u gradu Mostaru.
Vehid Šehić
Prva moja dilema kako možemo mi tvrditi da budućnost trebamo raditi na razlikama, kako možemo tvrditi da je različitost naše bogatstvo, uzmimo nas ovdje nas su privukle i skupile sličnosti među nama, mislim da treba obrnuti gradnju budućnosti jer to je prirodno da ljude privlače sličnosti, zajednički afiniteti i onda se tu gradi taj odnos, razumijevanje i povjerenje, i onda one razlike koje postoje koje su negdje stečne neće predstavljati nikakav problem koji će nas razdvajati, nego će postati sastavni deo našeg života. Ovo sam rekao zato što pojam multikulturalnosti koji nam se nameće iz Evrope ne pada pogodno na naše tlo, zato što mi imamo jednu posebnu kulturu, zajedničku, i interkulturalizma koji je ovde vladao. Ljudi nisu odavde donosili neke kulture, već su ljudi primali različite kulture, ovisno o kom se sistemskom periodu radi, za razliku od Zapadne Evrope gde je kultura dolazila fizički sa ljudima koji su odlučili da žive u Evropi. I tu je drastična razlika nas i zapadne Evrope. Zašto je to tako? Zato što nam se uporno plasiraju neki standardi, pa mi usvajamo te standarde.. Ja koji govorim maternjim jezikom ne znam šta znači suživot, ali znam šta znači zajednički život. Kod nas je bila kvaliteta zajedničkog života, potpuno prirodno, ako sam sam onda imam svoj zasebni život, ako odlučim da nekog primim živim u emotivnoj zajednici, dakle prihvatili smo jednu riječ pojam zajednički život i to je nas krasilo pojam susedstva ili komšiluka s onim vrednosnim kriterijuma koji je bio pun ljudskih prava, građanskih prava, sloboda, razumevanja i solidarnosti. Mi smo to na žalost uništili, i ono što mene kao individuu zabrinjava je to da se ljudi vrlo lako odriču slobode. Zato što se boje sami sebe, čovek se boji nečeg novog, čovek traži sebe i ulazi u razne kolektivitete, religiozne i bilo koje druge. A onda smo prihvatili činjenicu da čujemo Bošnjaci, Mađari, Hrvati, Srbi, Makedonci, a preskočili smo onu dimenziju da samo mi ipak ljudska bića. Danas niko ne govori o ljudskim bićima, niko ne govori o čoveku i postali smo robovi stečenih identiteta. Kad govorimo o civilnom društvu, ja ne znam više šta je danas civilno društvo, jer je to spektar mnogo toga, vrlo često suprotstavljeno jedno drugom, i ja sam pobornik nečega što u Tuzli odakle dolazim postoji, građanskih pokreta i građanskih inicijativa. Jer ovakvo civilno društvo, ništa bolja situacija nije ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj.. mi smo prihvatili jedno društvo u kome će naše ideje one iskrene, ljudske ne mogu doći od izražaja i onda ja tražim da izađem iz civilnog društva onakvog kakvo jeste jer sam po idejam suprotstavljen. Zalažem se za afirmaciju tog građanskog društva, koja afirmiše ljudska prava pa samim ti i ona kolektivna. Gubimo korak s nečim što želimo da bude budućnost jer je to naprosto ideologija, a ta ideologija boljeg i humanijeg života treba da bude naš zajednički cilj. Današnje civilno društvo u BiH ubija bukvalno ono ljudsko i humano što postoji u pojedincu, zato sam pristalica da mi govorimo kao akteri građanskog društva jer upravo su ti akteri stvarali preduslove za dijalog i komunikaciju unutar ovog regiona, ne posle rata, nego i u samom ratu što je jedan poseban kvalitet, gde se pokazalo da postoje ljudi koji drugačije razmišljaju. Ono što bih želio posebno da naglasim, u aktivnostima koje možemo uraditi, da smo mi prvi koji smo uspostavili dijalog. Istina prije nas ima ovih mafijaških krugova kriminala koji nikad, ni u ratu, nisu ni prekidali svoje odnose, a mi smo ti koji smo stvarali prve mostove ljudskosti, poverenja i razumijevanja među ljudima i to me raduje. Političarima to apsolutno ne odgovara. Bojim se da previše prihvatamo te neke evropske standarde. Ja ne mogu da prihvatim činjenicu da je moj život projekat, i onda kad smo sve uprojektovali, kao tehnički pojam, onda vi gubite dio svog individualnog pozitivnog i ljudskog. Voleo bih da se vratimo tom iskonskom, ljudskom, prirodnom biću, da nas ne možete sklopiti brak, ako to nije u sklopu nekakvog projekta. Ili danas moram završiti fakultet pa će u nekoj sledećoj fazi možda biti i brak. Mi smo polupismeni upoređujući te evropske standarde, pogledajte kako se upotrebljavaju ti pojmovi, koje mi u našem životu apsolutno ne razumijemo. I mi tu gubimo bitku s običnim čovjekom. Ja rado vidim nas, ja imam prijatelja i iz ratnih i poratnih vremena i cijenim naše vrednosti i tu se cijeni čovjek. Trebamo pokušavati napraviti neki pokret koji će omogućiti ono čemu težimo, da se suočimo s našom s našom prošlošću, da uvedemo novi vredonosni kriterij u naš život, koji će se ponovo zasnivati na onim civilizacijskim vrednostima, ne nametnutim vrednostima, jer svi teže da se vrate nečem izvornom pa i religije i crkve, s više poverenja da gradimo taj odnos. Meni je drago što je prošao jedan projekat u kojem će Forum građana Tuzle biti jer tu grupa u koju ja imam poverenja. U BiH takva nam je situacija gde vlada veliko nepoverenje među akterima političkog života koja se vrlo često preko medija prenosi na obične ljude. Mislim da mi gubimo bitku kad su u pitanju mladi ljudi, kada kažu da nemaju budućnost, a imaju je samo je pitanje kakvu jer će i dalje živeti, što smo mi propustili da mladi koji nisu apsolutno krivi za sve ovo što nam se desilo, mlade vaspitava porodica, potpuno ih drugačije vaspitava i obrazuje škola, treće vaspitanje ulice jer mladi nemaju posla i onda imamo medije koji ih bombarduju na svoj način i imamo političke stranke. Jako je teško u takvom ambijentu razno raznih oblika vidova obrazovanja biti čovjek jer ste već odavno bili gurnuti u Bošnjake, Hrvate, Srbe..
I ima krivi navod tako kažu političari, u BiH žive osviješćeni Bošnjaci, Hrvati i Srbi, i neosviješćeni građani koji su duboko iskorišćeni. Ne možemo koristiti pojam građanin zato što on ni kao ustavna kategorija ne može ostvarivati pravo.
