U prepunoj sali amfiteatra Otvorenog univerziteta, odnosno bioskopa Eurocinema, održana je nacionalna premijera filma "Težina lanaca" autora Borisa Malagurskog. Mnogi koji su hteli pogledati film večeras nisu mogli ući u salu i za njih će biti održana projekcija filma u nedelju u 18.00. O filmu i razgovoru s autorom možete pogledati ovde intervju. Tribina koja je usledila posle filma je naravno bila veoma zanimljiva jer film nosi poruku o namernom uništavanju jedinstvene zemlja kao što je bila Jugoslavija, rasparčavanju na delove i aktuelnom "porobljavanju" njenih građana od strane zapadnih sila ( čitaj Amerika, kapitalizam - globalizam - i na kraju EU)
Tribina će tokom vremena biti u celosti preneta na ovoj stranici. (neki komentari određenog dela gledalaca možda nisu inkorporirani u transkript)
Trajković ....previše slobodan umetnički način objašnjava raspad Jugoslavije. Ne zavisi samo od jednog faktora, ili od stranke. Trebalo bi da se sklopi cela lepeza raznih nepogodnih okolnosti da bi došlo do razbijanja Jugoslavije. Jedna od nepovoljnih okolnosti je unipolizacija sveta. Nestala je druga sila i vi niste imali kome da se obratite. I da ste hteli... Mi smo ostali, u stvari, na ravnoteži straha, jednog NATO-a i istočnog bloka. Kad je ta ravnoteža straha propala, mi smo ostali na ledini. Bez ozbiljne zaštite.
A kako sam ja bio sve vreme savetnik Miloševića, baš u periodu raspada Jugoslavije, ja ću da vam otvoreno kažem, šta se događalo. Mi smo mogli da sačuvamo Jugoslaviju, da je Milošević bio diktator. Mi smo raspolagali tako impresivnom vojnom silom da bi sve te pokušaje ugušili za par dana. Ali Milošević je upravo suprotno od onog, kako ga je Zapad opisivao. On nije imao političke hrabrosti da u Sava centru, kad se održao XXIV, Vanredni kongres, zatvori sve političare. Da ih uhapsi. Jer, tu u tom momentu mi imamo jednu partiju - Savez Komunista Jugoslavije. Kad se ta partija raspada, raspada se i zemlja. Hoćete li da povučete taj potez, ili nećete?
Kad su u Sloveniji, a Slovenija je bila kao, kako da kažem, ispitni poligon, prvo je ona išla, pa ako ona prođe, idu Hrvatska i ostale republike. Ja sam mu rekao: daj, pošalji impresivnu silu. Znate šta je impresivna sila. U tom momentu slovenački lovci su pobedili četvrtu armiju u Evropi. To je nemoguće. Ne, zato što mi nismo na vreme reagovali. I treba uzeti deo krivice. Srbija, kao najveća i najjača u tom momentu, morala je da preuzme odgovornost. Mi smo imali momenat, kad nam je vrhovni komandant oružanih snaga poludeo. A naš vrhovni komandant oružanih snaga je bilo kolektivno predsedništvo od osam ljudi. 4-4 je bilo glasanje, i predsedništvo nije moglo da donese odluku. Tada je logično bilo da najstariji brat u jednoj zajednici od šest republika donese odluku.
To su neki sitni, naizgled sitni, promašaji, koji su nas doveli do katastrofe. Imate pravo da zauzmete Sarajevo, imate pravo da zauzmete Vukovar, ali nemate pravo da me tucate tri godine. Ako imate silu, raspoloživu silu, zauzmite ga. Ako ne, ostavite. Zaobiđite. Hrvatska je raspolagala sa 35 tenkova. A u Srbiji se nalazilo 4 i po hiljade tenkova. Niko do Zagreba našu vojsku JNA ne bi mogao da zaustavi. Ne do Zagreba, do Maribora. Ali je neko morao da izda naređenje. Ja sam, konkretno da budem, potpuno jasan. Otišao sam kod Ace Vasiljevića, tada načelnika Službe bezbednosti vojne, i rekao: Izvršite, uradite posao: Vojska. Neće Sloba da da direktno naređenje, jer se on smatra jedinim od 8, od 6 ravnopravnih predsednika republika. Ajde, uradite to sami. On kaže: Ako vojska to radi, onda je to državni udar, ili vojni udar, i onda ćemo da hapsimo i tebe i Slobu. Ja kažem: OK, u redu je, hapsite i nas, ali uradite posao. Nisu hteli da urade to. Vojska je bila pravilno disciplinovana, i nije želela da povuče samoinicijativni potez. Ona je tražila komandu. Da neko izda komandu. Šta da se uradi, i na koji način.
Sve su to neki mozaici. Ja sam jednom prilikom pričao o jednom aspektu ekonomskog pljačkanja zemlje. Zašto je to bilo? Vraćajući se samo na taj način, ne može se samo sa te ekonomske tačke sagledati sve. Zato sam ovo govorio o čemu i nije bilo u filmu, a nisu me ni pitali.
Samardžić: Da odgovorimo na pitanje, naime Boris mi se javio e-mailom prošlog leta, pitao me da li bi da učestvujem na ovom njegovom projektu filmskom, rekao mi je o čemu je reč i postavio mi pitanje, dakle, postupio je kao pravi, profesionalni novinar. Ja njega nisam poznavao ali sam uvek rado izlazio u susret takvoj vrsti inicijativa. I lako smo se našli, lako smo obavili taj razgovor i neki delovi tog razgovora su ušli ovde u celu ovu sliku.
Što se filma tiče, film je dug, jako intenzivan sadržajem, to je jedan takav naboj slika i teksta i činjenica da ga je teško pratiti. I nekako više nam ostavlja na emotivnu stranu, više vam ostavlja ličnosti utisak, nego na ovu racionalnu. Ali ja mislim da to jeste cilj filma kao umetničkog dela, bez obzira, što govori o onome, što svi znamo, ovo je jedna interpretacija koja je nova, negde poznata i čini mi se da je kao omaž najistinitijih dela, koje sam ja video na filmskom platnu. Gledaću ga opet, zato što je film za više gledanja. Ovakav film ne može da se percipira u dva sata gledanja. Prosto ga treba videti, treba ga pogledati i sa ove strane naracije i sa strane slika koje se brzo menjaju, i sa strane estetike, zato što on daje i koloritom i tekstom i predmetima koje snima, ono, što mi pamtimo kao Jugoslaviju i tako izaziva određenu vrstu emotivne reakcije.
Eto, da kažem nešto lično i subjektivno o toj stvari, pošto film provocira takvu vrstu reakcije odgovora. Mene studenti često pitaju: Kakav je vaš stav prema Jugoslaviji, ljudi, koji imaju između 19 i 25 godina, koji su rođeni u drugoj stvarnosti, a o toj Jugoslaviji su slušali dosta od roditelja i čitali, i tako dalje. I njih zanima mišljenje jednog profesora. I moj odgovor se sveo na svega dve rečenice. Sa jedne strane kažem, ne mogu, a da se ne oslobodim dakle neke vrste nostalgije. Ali znate, s druge strane čovek uvek ima nostalgiju, gde god bila, i kako god se ona odvijala. Dakle, to je nešto više objektivno, nego subjektivno. I drugo, racionalno gledano, koliko god da sam osećao nostalgiju i dobro živeo u toj Jugoslaviji, smatram, da nikad ne bih voleo da se ona ponovo napravi. To je jedno iskustvo u tako jednoj ružnoj slici, u ružnom redu poteza i političkih i vojnih i pre svega međunarodnih, bila razbijena, da prosto niti je moguće niti je dobro da se ponovo sastavi. I to je moje čvrsto ubeđenje. I meni se čini, iako sam možda prikačen za neku vrstu univerzalnog pogleda na čovečanstvo, da u ovom trenutku čovek, sem što na apstraktan način treba da misli o dobru čoveka, treba da misli o dobru ljudi, sa kojima živi. A to je Srbija i ovaj narod, koji ovde živi. Jer on je zapravo najviše platio. Mada su svi platili dosta, ali on je najviše platio i čini mi se da jedino može da utiče na to da sebe izvuče iz ove situacije, iz ove pozicije. A nalazi se, čini mi se, u najgorem položaju. Od svih bivših jugoslovenskih naroda. Prema tome moram da tražim razumevanje za neku vrstu nacionalnog heroizma u ovoj stvari u ovom trenutku. Iako mislim da nisam tako da kažem, nacionalista, u onom negativnom, lošem smislu reči. Čime provocirati takvo razmišljanje? I mislim da je izuzetno dobar odgovor, ali definitivnu ocenu ja ne mogu da dam, a kažem, film treba pogledati više puta, jer je on višeslojan, on je jedno umetničko delo, i on je jedna istorijska provokacija za čovekovu misao.
Gledalac X: Ljubice, ja bih postavio samo jedno pitanje: kako se čini, i da li je apsurdno, jedino, ako je mlad čovek student, koji se bavi ovakvim pitanjima, sa kojima bi trebale da se bave neke naše institucije. Ali mnogo ozbiljniji su ovi, koji se bave s tim, koji su stručnjaci, da li mislite, da u našem mestu i prostoru, današnjoj državi Srbiji postoji neko, ko bi smeo da uradi nešto slično, i tome dodajte vaš kometar.
Ljubica Kiselički: Subotica objavljuje sve, i Subotica je nedavno u Politici od dve nedelje prozvana kao grad koji drži lekciju. Govorilo se o pozorišnim dešavanjima, mi držimo lekciju verovatno, i evo, što se tiče filmskih dešavanja, tu je jedna informacija, mislim da će ovaj film već od srede ići u Art bioskopu Lifka, a što se tiče mog utiska o filmu, prvo da kažem o Borisu.
Boris je uvek bio ozbiljan, i mislim da je puno ozbiljne omladine u ovoj državi i ja sam oduvek verovala u mlade i ne sumnjam da se ovim temama mladost Srbije i bavi i na drugom mestu, i tih materijala o raspadu Jugoslavije zaista ima, ja sam to gledala. Za mene lično Jugoslavija je uvek "nemoguća misija". Zato što su se u kritičnim trenucima uvek dešavale stvari koje su vodile u strahovita krvoprolića, ovde je neko pomenuo Jasenovac, cele teritorije su čišćene u Potkozarju, Posavini, kad god je bila kriza, znači II Svetski rat, mi smo imali problem kad se raspadala Jugoslavija, kad je napala Nemačka Jugoslaviju, da se tu nije znalo, koji deo vojske Jugoslavije želi da se brani protiv Nemaca, koji deo ne želi, onda je gospodin pomenuo, što je trebalo da uradi Jugoslovenska Narodna Armija, pa onda se reklo, koliko je bilo našeg naoružanja, misleći na Srbe, a koliko je bilo hrvatskog naoružanja, sve je to bila jedna armija.
Dakle, Jugoslavija je u kritičnim trenucima prosto neodrživa, koliko god je bilo u mirnim fazama i periodima zaista kulturološki nešto originalno u Evropi, mi smo imali više rok bendova, nego što su zajedno imali Austrija, Nemačka, Čehoslovačka, Slovačka. Vi znate šta je značilo jedno Sarajevo, to je bio jedan kulturni milje, ali nažalost, uvek je to bilo kritično u kritičnim momentima.
Meni je film u nekim situacijama, pogotovu u zadnjoj poruci, malo mladićki, naivno, što pripada mladosti, jer nijedna država ne može da živi izolovano u odnosu na svetske trendove. Dakle, mi ne možemo biti oaza u kojoj se neće ni interesi ni Amerike, ni Evropske unije, niti drugih država uopšte uplitati. Mi smo svesni toga da je svaka država u stvari onoliko uspešna, koliko političari, koji je vode, mogu da naprave jednu ekvilibristiku, a da to bude najbolje po narod, koji tu živi. I veliki majstor Tito nije bio zato što je, ne znam ni ja kako genijalan, nego što je to mešetarenje uvek radio tako, da je to bilo uvek na korist državljana Jugoslavije. Dakle jedna poruka: Nećemo dozvoliti ni Evropskoj uniji, ni Americi, i tako dalje, mislim deluje utopistički, ali i to pripada mladosti.
Gledalac Y: Ja bih samo rekao sugestiju u tom smeru, da ovaj film pokazuje jednu bolju stranu, odnosno bolje osnove da se ustroji jedno društvo, a to je insistiranje na opšte čovečanskim principima. Dakle, da li je neko neke nacije ili neke vere je bilo i drugostepene važnosti. Odnosno, u konkretnom životu, svakodnevici nije baš puno značilo, jer su se ljudi trudili da budu ljudi, i oni lepi primeri, recimo onog vojnika, koji je poginuo, iako je bio Srbin, dakle branio je čoveka i ljudsko pravo, i ja se sećam te Jugoslavije, otprilike 4 godine sam imao, 74-e godine, dakle dobar deo svog života sam proveo u njoj, znači nisu to samo u tom smislu bile dobre smernice, nego i opšte, da čovek neguje tu crtu, koja ga čini zaista čovekom, koji je dostojan, da ne bude nečovek, ni prema kome, bez obzira, ko je on i šta.
E sad, na žalost u situacijama kad čovek dodje u neku nepovoljnu situaciju, dakle da se uspaniči, da je egzistencija dovedena u pitanje, onda se obično stvara ta pseća psihologija da svi se stavljaju nekako u svoj tabor. Sad šta hoću da kažem? Ovde se sad stalno potencira taj ekonomski momenat. Nije istina. U Jugoslaviji se živelo tada, 74-75-e mnogo lošije, nego danas. Jer nije bilo puteva, nije bilo gasa, nije bilo tople vode, nije bilo čak WC-a u kući, kupatila, a ljudi su ipak bili srećni. Zašto? Zato, što su negovali opšte ljudske principe, insistirali na čovečnosti, jer čoveku je lako, kad živi pored čoveka. Ako je nečovek pored vas, onda to izaziva strahotu, to izaziva paniku, jer se taj neko će vam nešto da otme, da vas unakazi, da vam dete ukopa, da vam otme posao, da vas ostavi gladnog, da vas ostavi bosog, bez socijalne zaštite.
Ja sam prošle godine učestvovao na jednoj međunarodnoj konferenciji gde se stalno potenciralo da mi dolazimo iz socijalističkih zemalja, da smo mi nesposobni, da smo tupi, glupi, da ne znamo da se ponašamo u demokratiji, da ne znamo da koristimo svoja demokratska prava, što nije istina. Znači, mi u poređenju sa onim sistemom smo izgubili sva prava, izuzev jednog, da vičemo na sav glas, a niko nas više ne čuje. E, to je ono, što je problem. Tada se jako poštovao glas i jednog čoveka, jer je morao nešto da znači. Zato je onaj, ko je govorio drugačije, išao u zatvor. To je samo pokazatelj, koliko su dijametralno suprotne danas, sasvim drugačije postavljene osnove vrednosti, pa i samo društvo, koje je niklo na tim vrednostima.
Još ono pitanje, koje sam hteo da postavim, jeste: Da li postoji neka ponuda u nekom smislu da se ovaj film nekako populariše, na širem nivou, da li je neko ponudio svoju pomoć?
Gledalac Z: Čime ste se vi rukovodili stvarajući ovaj film? Šta je to, šta je to, što u mladom čoveku... da li je to da postane poznat ili je želja za pravdu, iskrenošću?
Boris Malagurski: Ja pokušavam da se bavim nekim temama, koje su prihvatljive u Srbiji i koji se mogu prikazati mnogo šire, mnogo širim krugovima. To me je navelo da napravim prethodni film o Kosovu, o pravima Srba i Albanaca na Kosovu, zato što smatram da, odnosno volim da prikažem, one neizmišljene priče, svaka ima neku posebnost, neku duboku poruku, zato što mi se čini, da u filmskoj sferi Srbije sve više američke kinematografije ima na srpskom jeziku, i tu nema nekih filmova, koji nas promovišu u pozitivnom svetlu. Upravo iz tog razloga sam snimao i film o Kosovu i ovaj film, ali sledeći, na kojim već radim, radnja će biti dokumentarni film o Beogradu, na engleskom jeziku, namenjeno zapadnoj publici, da što više promoviše naš glavni grad, da bi došli u naš glavni grad, da bi videli i upoznali naš narod, našu tradiciju i našu kulturu, možda se zaljubljuju u Beogradu, svakako će imati neko mišljenje o nama, i ko uključuje CNN, čuje nešto o Beogradu, o Srbima i Srbiji, pa će reći: Čekajte, nisu oni takvi, mi smo ih upoznali, oni su sasvim OK, i zapravo to je nešto, što mene vodi, znači da prikažem tu istinu, prvenstveno svetu, jer mislim, da i kad se napravi film o Srbiji, na srpskom je jeziku, gledaju ga samo srbi, i to je to.
Znači napravimo na engleskom jeziku, za zapadnu publiku i na taj način radimo neki PiaR, jer eto, nikad nije kasno i ne treba dozvoljavati da se radi na onaj način, kako su oni radili, mi tu imamo priču i Hrvata, i Slovenaca, i Albanaca i drugih naroda, tako da se dođe do srži, do istine, onakve, kakvu mi vidimo. Naravno, uvek ima onih, koji se nisu složili sa tim, koji iz određenih aspekata ne vide tako, i to je sasvim OK. Ja nemam ništa protiv toga. Meni je čak i drago. Jer ono, što ovaj film radi, da otvara dijalog. A to je najbolje za jedno staro demokratsko društvo, kao što bi Srbija trebala da bude, tako da ne treba biti isključiv, znači, kad neko nešto kritikuje, skočiti na njega, kao, to je naš neprijatelj, kao što smo to radili tokom devedesetih.
Mislim da sada, s obzirom da imamo neke ciljeve za budućnost, treba da stanemo, i da sve saslušamo i da se na jedan lep način dogovorimo kako ćemo dalje. I svi mi imamo isti cilj: a to je taj bolji život, očuvanje onoga, što valja u Srbiji, a i prihvatanje nečeg drugog. Ono, što valja u svetu, što ne valja kod nas? I na taj način unapređujemo naše društvo.
Uzimajući u obzir da svi mi imamo jedan zajednički cilj, ali različite metode, treba više da se fokusiramo na ono oko čega se slažemo, a mnogo manje na ono, oko čega se ne slažemo. U istoriji smo se stalno fokusirali na ono, što nas razdvaja, umesto na ono što nas objedinjuje.
Gledalac V: (Francuska je)... devedeset i osme godine, kada se pravio plan bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, bila je izričito protiv toga. Nemački ministar inostranih poslova je zapretio Francuskoj, da će Bundesbanka izvršiti žestoku inflaciju ako Francuska ne pristaje. Švedska je deset godina odbijala da uđe u Evropsku uniju, takođe su izvršene žestoke špekulacije. Naš sistem je dvovalutan, dakle 80% našeg gradskog sistema je eurizovano, recite mi, gospodine Trajkoviću, ima li kraja stvaranje ekonomskih lanaca na Srbiju?
Trajković: Ima kraja, kako ne... Treba da verujemo malo više u sebe, i svoje mogućnosti. Nije sve u Nemačkoj, Švedskoj, i pojedincima kod nas. Bankarski sistem mora da se potpuno reorganizuje. Ako mislimo da on bude iole naš. Onda nam neće rukovoditi ni Svetska banka, ni Međunarodni monetarni fond. To uslovljavanje će uvek postojati. Ali mi moramo da naučimo da kažemo: Ne! Ne "NE" na startu. Nego kad je već tamo prvršio danak meru.
Mi danas imamo političku elitu, koja ne zna da kaže NE. Evo pre par dana je bilo reči o akcizi na gorivo... posle deset dana su nas posuli pepelom jer je iz Evropske unije, kao da je Bog stigao, da akcize ne mogu da budu različite za domaće rafinerije i za uvoz nafte. Odnosno derivata. Zašto ne može? Kažite, zašto ne može? Jedna država mora da se zaštiti i na taj način. Ali kad Evropska unija to kaže, onda je tako. Takvo rukovodstvo ne može da izvuče zemlju iz krize. Ne možemo prodajom kupina i malina da pravimo velike korake.
Gledalac F: Meni se jako dopao film, a u filmu je Evropa prikazana kao monstrum. Ja sam imamo takav utisak. A recite mi, u XXI veku ne možemo biti nezavisni, recite mi, sa moralne strane, ne možemo biti nezavisni od monstruma?
Prvo da kažem, i rob ima moral. Vi uopšte ne morate da budete zavistan od nekoga, a ne možete imati moral. Najgora zavisnost je kad izgubite svoje JA, u nekom odnosu zakona. To načelno hoću da vam kažem... Zato uzmite putnu mrežu, uzmite telekomunikaciju, platni promet i tako dalje. To je ono. Potpuno druga priča kada vi kao država morate da se oduprete eksploataciji jačeg sveta, kao Evropske unije, možete da se oduprete nekim merama i njihovim zakonima, da ih primenite doslovno, što naša vlada već čini. A što se tiče nekog tog morala, pre svega nekog kolektivnog osećaja pravičnosti i poštovanja sopstvene tradicije, itd., tu mi se čini da mi imamo najveći problem sami sa sobom. Uz to, svet je oduvek živeo u tim zajednicama, koji su u međusobnoj konkurenciji. I posebno neprijateljski odnos prema nekom. Naročito prema nekoj državi. Oni neće završiti svoj posao, dok vas moralno ne porazi. Dakle, dok vi ne priznate, da su vas oni bombardovali za vaše dobro. To je dakle cilj cele ove kampanje koje vode. E, sad vidite, zavisi to i od nas da li ćemo to prihvatiti. Današnja srpska elita, kulturna i umetnička, i politička naravno, u velikoj meri, pazite, pravi filmsku produkciju, pravi romane, koji dobijaju domaće nagrade, žiri dodeljuje nagrade upravo forsirajući takav jedan, tako da kažem, robski element, koji kaže: U redu je.... Znate, neću sad da navodim primere. Mi smo preplavljeni time. I prosto u pitanju je dakle da vi sačuvate sebe zato što to jedino od vas zavisi. Ako vi očakujete od drugih, da će vam reći: Znate šta, vi ste bili u pravu, i ostanite svoje, iako su vas bombardovali, i učinili još neka druga zla, to neće biti vaš uspeh. Vaš uspeh je da sami izađete na kraj sa time, u svojoj duši, u svojoj kolektivnom pamćenju. I to je ono, što danas Srbija i Srbi moraju da učine i sebe samih, a ne čekajući tuđu pomoć. Samo još da kažem, da svet ima više strane, zapadnu i istočnu, samo sam to hteo da kažem.
Gledalac S: g. Kiselički, ne slažete se sa porukom na kraju filma Evropskoj uniji. To je u redu. Znači, vi se ne slažete, a mi se slažemo, što se ne slažemo (smeh u publici) Ali, početak filma se bavi raspadom Jugoslavije, da li se bar u tom delu slažemo... Ili vi, sa mišljenjem, tako....
Ljubica Kiselički: Ne, ja nisam rekla da se ne slažem sa tom porukom nego naprosto ne možemo živeti izolovano. To je mislim svima jasno, i trebalo je tu možda malo kompleksije završiti to. Ovako mi je delovalo malo linearno, inače meni se film po pravosti sviđa, po svemu onome, što je tamo od faktografskih činjenica iznešeno, a o načinu raspada Jugoslavije, Jugoslavija se raspadala tako, kako smo videli, ali evo, ja moram da kažem, ja sam 53. godište, i većinu svog života sam provela u Jugoslaviji, i na žalost, nismo uspeli za svo vreme postojanja Jugoslavije, čak od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca da instaliramo neki švajcarski sistem za taj prostor. Nažalost se to tako dešavalo i nije samo ekonomski aspekt bio taj koji je dovodio do raspada. Mi moramo objektivni da budemo, ruku na srce, nije bio samo ekonomski aspekat.
Samardžićev odgovor na poslednje pitanje je u video prilogu.
***
2015.01.30. održana je premijera drugog dela filma. Kako je to izgledalo pogledajte ovde.
