Prezentacija knjige "Kritika političke ekonomije žrtve" autora prof. dr Branka Balja. Transkript "tribine" će biti tokom vremena dodat. Do tada par uvodnih reči autora u video prilogu...
Prof dr. Stevan Vasiljev:
Poštovane Dame i Gospodo, dozvolite da otvorim večerašnju tribinu i da predstavim, iako vi u pozivu imate, a ja bih rekao par reči o kolegi, profesoru dr. Balj Branku, autoru knjige, čiji prikaz danas radimo, njen naziv je "Kritika političke ekonomije žrtve", jedan interesantan rad; i da pozdravim dr. Sašu Radojčića, profesora sa Pedagoškog fakulteta iz Sombora, koji je inače član Univerziteta u Novom Sadu, kao i naš fakultet ovde. Nas dvojica ćemo da kritikujemo ovog našeg kolegu id a ga isprovociramo, da on nama nešto kaže i između redova. Sad mi dozvolite, da u dve-tri reči kažem das am dobivši ovu knjigu prihvatio izazov da budem prikazivač, da kažem knjige večeras... Nisam ni znao das am se prihvatio teške uloge. Ja sam već rekao nešto, a to je da je knjiga, po meni vrlo dobro struktuirana. Odlično. Mogu ja to vama i običnim rečnikom da prikažem, da bude razumljivo, ali on je to visokostručno, filozofskim rečnikom prikazao... ima takozvana orijentaciona faza. Ja ću vam to približiti, to je doba asteka, doba onih starih civilizacija, kada žrtva postoji. A potom period Grčke, da kažem grčko-rimskog, ili antičkog doba, i onda od srednjeg veka pa ovamo do XX veka. I to je jedna divna lepeza. Filozofsko gledanje žrtve. Da bismo to razumeli, ja ću pokušati vrlo jednostavnim za mene, amatera, jednog ekonomiste klasičnog, da kažem, da je kolega Branko izvanredno oslikao problem dobra i zla, što je uvek predmet razmatranja, svake filozofske knjige u većini slučajeva; potom moći, koja je u nekakvoj sponi, srazmeru sa tim dobrim i zlim, ali kao posle toga se javlja briga. I to je neki dupli trougao, četvorougao, i mislim, da je to jedan na izuzetno kvalitativan način reči govoreći o žrtvi u ona orijentalna vremena.. stara.. gde se faktički žrtvuje čovek, biće, najbliži sloj, iz vremena neke države, neke strukture, da bi se odobrovoljio moćniji - u to vreme priroda u doba južnoamerikanaca, asteka i drugih, - da bi priroda dala dobru žetvu, setvu itd. Od tog oblika žrtve koja se onda kao odraz moći u borbi između dobra i zla, na neki način, to se svelo na doba, recimo doba Platona, koji a priori ide po tim filozofskim imenima čuvenim, koji kaže tu je država, što se vi nervirate, država ima svoju moć, svoju policiju, vojsku, i onda se očekuje da tu nema žrtve... Na kraju ima takvih, koji su zaslužili da budu žrtvovani, osim toga, u to doba već imate i robova i koji su već na neki način žrtve. A ona klasična žrtva, iz onih starih vremena gubi smisao, prinosa žrtve; a ovi drugi, noviji - uslovno da kažemo - životinje, ili bića, koje su kao žrtvene, ponovo se uradi neko zadovoljenje nekom moćniku, koji može da potpomogne, da dobro pobedi zlo. I onda izvanredno uspešno , iz platonskog, aristoteleskog doba uvodi u tu sufilozofiju generalno privatnu svojinu i privatnost, koja upražnjava to i sad ih ulazi više u porodicu koja će biti nukleus nekakve države, da onda faktički se usložnjava taj proces žrtve i koji se u tom procesu dobra i zla staromoćnika uveć se javlja nekakva žrtva. I sad tako polako listajući škole filozofske - govore o savremenim žrtvama.. I ko je sve žrtva? Nije ono iz doba asteka, kad se stvarno žrtvuje ljudski život, ali se žrtvuje, recimo, adekvatno, radnička klasa. Recimo, u nekom vremenu... U nekom drugom vremenu neki kmetovi.. neke vojskovođe, tako... samo neki, zarad nečega. Da li je po pitanju dobrog ili zla, to je uvek pitanje moćnika. I u tom duplom trouglu, ili četvorouglu, kolega Balj izvanredno, da kažem lucidno govori. Ja neću to, kada govorim o našoj situaciji i američkim filozofima, znate, to je toliko slikovito napisano, da faktički ispada da izbora nema. Jer od Linkolna pa nadalje do danas, kako je naveo, govori da je američki narod elita, moćnici... Moćnici su pozvani da uređuju svet. I onda nam je sav XX vek jasan. Ne treba mnogo... Evo samo ovaj pasoš ovde.... ja bih samo sa ovim uvodnim delom kao nefilozof, kao čoveka obrazovanog, koji dosta se trudi da čita, dobro zna elemente klasične nemačke filozofije, do ovih savremenih, koje manje znam, sa ovim sam danas dosta jasno prikazao vrlo jednostavno koji je vrlo ozbiljan problem kolega Balj izložio na jedan izvanredno dobar način. Ovo je esej na ovu temu ne neke lokalne, srpske pažnje, nego šire.
Radojčić: Pred nama je jedna filozofska knjiga. Sad nema smisla govoriti o tome, šta reč filozofija znači. Međutim, kako se filozofija tokom istorije transformisala od vremena starih grka, kada je nastala pa do danas, ali ima smisla upitati se : éta filozofija danas može da bude? Čini mi se da filozofija danas nema pravo, da je izgubila pravo na neki utemeljući govor. Današnja filozofija je i interpretacija ili kritika, ili u najsrećnijim slučajevima, takav jedan slučaj je večeras pred nama, da bude kritička interpretacija. To je tumačenje nekog govora, neke druge reči... druga interpretacija načina govora... Proferos Balj u svojoj knjizi želi da analizira kritički jedan specifičan način govora, taj specifičan način govora je predmet drugog dela njegove knjige. Njegova knjiga se zapravo sadrži iz dva dela: prvi, koji je otprilike veći, neke 2/3 od knjige , bavi se kao što smo čuli jednom vrstom preseka fenomena žrtve kroz istoriju filozofije, na dva koloseka dakle prikazuje svet sa jedne strane transformacije pominje žrtve, sa druge strane transformaciju same žrtve i ekonomije jednog specifičnog odnosa, u koji se žrtva postavlja, o tome ću malo kasnije nešto više reći, i drugog dela knjige, u kome je, kao što smo već čuli autor obratio pažnju na našu savremenu situaciju, na naše savremene, otvorene uslove. Najlakše je reći, da on izražava jedan neogovor, neoliberalni, neokapitalistički, neokolonijalni, neoimperijalni govor čiji je nosilac pre svega elita, ne samo američka, nego globalna elita, kojij nije više važno, odakle je, kom području geografskom, kojem narodu, kojem jeziku pripada, nego da nosi određeni vek, i sa druge profesor Balj analizira odgovor koji je moguće uputiti jednom takvom neogovoru. Konkretno, u slučaju, koji nas interesuje je vek, koji na svojoj koži trpimo, mi se nalazimo u poziciji da budemo žrtva tog načina govora, profesor Balj hoe da pokaže, šta se tu dešava sa nekim objektima, a taj neonačin govora čini da se žrtva počinje osećati sama krivom za ono, što mu se dešava, i počinje da misli, da to što se dešava je zapravo opravdano. Odakl, iz tog drugog dela knjige, odakle je dat osvrt na našu savremenu situaciju, ratove, koji su se vodili na ovim prostorima bivše Jugoslavije, rat na Kosovu, okupacija dela naše zemlje, na modele, na koje taj neogovor opravda, što je činjeno, tražeči filozofsko-teorijsko obrazloženje tih mogućnosti da se nešto tako dogodi, profesor Balj je napisao prvi deo svoje knjige, o fenomenologiji žrtve, taj prikaz istorijskog razvoja problema žrtve kroz istorije filozofije. Nije usamljen slućaj da se istorija filozofije prikaže iz jednog određenog ugla, od jednog određenog problema, nedavno objavljena knjiga nemačkog filozofa Ridigera, jednog od vodećih filozofa u Nemačkoj, koji na taj način kroz problem odnosa dobre i zla tretira čitavu istoriju mišljenja. Ne samo istorijsko, nego i religiozno, umetničko i tako dalje. Profesor Branko Balj polazi od onih antropoloških činjenica predistorijskih u čovekovom biću, utkanih činjenica o fenomenu žrtve, o tome da žrtva učestvujući u jednom obrednom odnosu prenosi - budući da je nevina - prenosi jedan sakralni potencijal te svoje naivnosti, u kojoj se žrtveni odvija, kao što ste čuli, to je primarno bila ljudska žrtva, pa profesor Balj ga je konkretne primere takvih ljudskih žrtava kroz istoriju starih država, a i neke primere iz nama dobro poznate vizantičke literature, kada kralj Agamemnon pre nego što će krenuti na Troju, da bi pohod uspeo, morao je žrtvovati rođenu kći. Tu još uvek nema ekonomije, simboličke ekonomije žrtve koja se tu pretvara u pravu žrtvu, u zamenu za žrtvu. Prvo fizičku, pa materijalnu zamenu, a posle toga iz jednog materijalnog objekta žrtve, simboličkog oblika žrtve, koji se i dan danas odvija u hrišćanstvu, obredima, to je jedan visoko sublimovani oblik transformisanja, oblik Hristove žrtve. Pored tih primera profesor Balj prikazuje i druge primere, pomenuo je primer Svetoga pisma, to je čuvena epizoda iz Staroga zaveta Abrama i Isaka, a možda bismo mogli i druge primere žrtvovanja u Bibliji da pronađemo transformisalu ili direktno, svejedno, pa preko antičke filozofije preko hrišćanskog mišljenja sve do naših dana sve do ove najnovije političke, socijalne emisije. Dakle, taj prvi deo knjige je poslužio profesoru Balju da teorijska artikulacija problema, koji su zapravo pokrenuli to razmišljanje, koje se tiče našeg savremenog položaja. Položaja u svetu. Kako bismo mogli da razumemo, iz tog ugla, tako ocrtane knjige, mogli da razumemo njen naslov... Pazite... Nasilje je komplikovano... Kritika političke ekonomije žrtve... dakle, tri genitiva, i sad jedna reč "kritika"... Kritika političke ekonomije je prva aluzija, koja se nama javlja, koji smo se školovali u određeno doba, jeste uz Karla Marksa... Pre nekog vremena govoreći o ovoj knjizi na jednoj drugoj promociji rekao sam da profesor Balj pripada jednoj vrsti neomarksističkog pristupa, jedan kolega novosadski, koji je slušao taj govor, rekao je: "Pa nema Marksa, prevaziđeno je". Međutim, ne samo aluzija na naslov upućena na Marksa nego i to što se problem žrtve primaran ekonomski odnos. To je takođe nešto, što strukturno, pojmovno može biti jedina inspiracija, koja dolazi iz dela Karla Marksa. Time ne želim da kažem da je profesor Balj marksista, nego bih hteo da kažem, da je on neomarksista. éto to nije isto. U kakvu tu ekonomiju žrtve mi ulazimo, kada čitamo ovu knjigu? To je vrlo interesantno. To nešto govori o simboličkim transformacijama i razmenama, zamenama, to je jedan deo, ako hoćete, ekonomije. Ali da bi ta ekonomija, taj ekonomski odnos bio potpuniji, moramo imati još komponente toga odnosa. Moramo imati onoga, ko proizvodi ono, što se razvije, i moramo imati, što se proizvodi. Ono što se proizvodi, to je sama žrtva. Objekat. Nedužno, najčešće ljudsko biće. Ili zamena za ljudsko biće. A ko je proizvođać? E, tu su oni moćnici... To su oni nosioci neogovora, to je onaj, koji ima moć da transformiše tuđi život. Moj žitvot... vaš život... naše živote... Onaj, ko se oseća proizvedenim, od onog produktivnog odnose ekonomske žrtve.. u najmanju ruku da ne prizna ono, što mu se dogodilo... i da na taj način iskorači.. da se oslobodi...
Prof dr. Stevan Vasiljev:
Nakon ova dva uvodna ilaganja, samo da se naglasimo nešto... Pre svega u savremenom svet kapital je ona moć, jer i kolega je govorio o proizvođačima i proizvodu, i sad ne pristati na to da taj kapital, koji vlada svetom i da neoliberalni govor je ovde prisutan, i onda, je li, suprostavljanje ili reč nekih filozofa da je Marks mrtav, da ga nema više. Ja ću upotrebiti jednu malu šaljivu priču. Pre mnogo godina došlo je do transformacija u našoj susednoj zemlji, Mađarskoj, i na univerzitetu koji se zove BKE (Budapesti Közgazdasági Egyetem) znači Budimpeštanski ekonomski univerzitet, nekad se ono zvao Univerzitet Karl Marks. I u ulazu u foajeu ima jedna 10 tona teška kamena gromada i na njoj naliven Marks koji sedi. U jednoj veličini nadljudskoj. I sad je došlo do promene, oni pokušavaju sad to da isele. I vide da je to sizifov posao. Jer treba razrušiti faktički skroz do temelja jedan deo nosećeg zida.. I u međuvremenu im dolazi princ Čarls u posetu. I onda im pada spasonosna ideja da na to navuku neku zelenu čoju i dole zavežu neku uzicu, da ga sakriju... Taj princ Čarls je došao, on je znao da to tamo postoji, verovatno su ga neki obavestili, i kaže: Gospodo, a šta vam je ovo ovde? Oni njemu: Znate, to je ostatak, relikt prošlosti... itd... Kaže: nemojte gospodo tako. Ja sam informisan, da vi imate difnu figuru Karla Marksa, i u Londonu imamo njegovu memorijalnu čitaonicu, i tamo ljudi ulaze i dan danas i čitaju ta dela. A jedan je filozof jednom, vi možete polemisati, a što ga sakrivate? Ja bih to otkrio. Jednostavno priđe, povuče taj kanap i spadne ta čoja, i ako odete sad na budimpeštanski fakultet, jos uvek stoji figura tamo. Malo sam hteo da prikažem, ko je žrtva u neoliberalu...
Branko Balj:
Ja sam Branko Balj, zahvalan sam Srpskom kulturnom centru Sveti Sava u Subotici, što sam večeras gost u ovoj kući. I počastvovan sam sa vašim prisustvom, bilo bi bespredmetno da pozdravljam sve svoje drage kolege, koleginice, od Zlatinke do supruge dr.Rodoljuba Ðurića, do moje drage koleginice Nade Trivić koji su svi meni dragi. Ali zloupotrebljavam ovo mesto da kažem da u svome selu nije nikada niko doživeo da bude proslavljen. Pa ni jedan gospodin iliti drug koji se zove Vasa Isakov, iliti moj bivši asistent dekan Steva Vasiljev. I zato sam slobodan da kažem da Steva Vasiljev nije izabran za rektora Novosadskog univerziteta, a po svim pretpostavkama intelektualni i ljudski Stevi je to pripadalo. Nije samo zato, što je Steva bio ono, što on jeste. Rodoljub, kolega, čovek, koji se našao u neprilici vremena, a vreme je od njega tražilo da recimo stavi u zagrade ljude. A Steva to nije hteo. Jer su to njegove kolege, njegovi ljudi, sa kojima je on toliko godina živeo. Zato Steva nije ono, što je u bitnom smislu pripadalo. Ja to kažem otvoreno. I čovek, koji je imao divan senzibilitet za vreme koje dolazi. To znam po sebi. Čovek koji je tada, ja sam trebao da budem stavljen u zagrade, rekao: Ne, ti ćeš ono, što radiš.. a ja mu kažem: Dekane, ne, etika poslovanja, poslovni moral, to bi trebalo, na šta je on rekao: Pa Branko, to je hit u svetu, radi na tome. I omogući mi da osvojim, ne znam, omogući mi da upišem postdiplomski kurs.. On je čovek znao šta sledi sutra. A nije hteo da se apsolutno povinuje zadacima na koje smo bili naloženi danas. Jer je rekao.. Znao je da je čovek i sukob ali i susret. Znao je da s nama se živi, s nama se sreće i susreće a ne da se s nama sukobljava. To ljudi ne poštuju. Zato što mi smo sujetni. Izvinjavam se.. Ili ja sam sujetan... I nikada to neće selo, grad, megapolis, nikada oprostiti nikome ko se izdigne iznad sela. I nikada ono selo i ovaj grad nije znao da uznese recimo jednog doktora Vasu Isakov. Ili jednog doktora Rodoljuba Ðurića, koji su bili paradigmi.. Koliko je ovde od nas prisutnih? Nikada.... To se nikome ne oprašta. Iliti grad ne oprašta... Ne... To kažnjava... Čim se malo izdigneš, mi smo malograđani... Mi treba da se otkinemo od toga. Zašto? Ako se ne otrgnemo od toga, mi pristajemo da budemo žrtve. Mi ulazimo u psihološku priču patnje. Mi smo većina sa patnjom. Mi se odričemo vlastitoga javstva... Mi treba da se borimo za vlastito javstvo... I kao pojedinci.. I kao narod.. kao građani... A mi smo učinjeni žrtvom. Srpski narod i građani koji žive u Srbiji su učinjeni žrtvom. Žrtva se pretvara u plen... Plen se pleni... Mi smo u procesu plenidbe.. Mi u tom procesu plenidbe treba da se otrgnemo, potrgnemo... Kako? I na koji način? Mi, koji smo ovih godina mi smo se otrzali, neotrzali ili poklekli... Mladi ljudi kroz proces obrazovanja kroz učenje jezika kroz branjenje sopstva, kroz branjenje sopstvenog identiteta... éta je identitet? Oni nisu vođeni samo 3, 4, 5 kila mesa... U nama je nešto upisano... Mi to sobom nosimo... Mi to poštujemo i optržemo se od toga... éta znači otrzati? To znači ne možeš prošlost staviti u zagrade. Ono jeste naša... Kao što je i dan današnji naš. I sutrašnji dan je naš. Nema niko prava meni sa 58 godina da ja zaboravim svoju prošlost. Da budem novorođenče od dana današnjeg. Kada je u meni upisano nešto. Od identiteta. Od jezika. Od kulture. Od vere. I to sve u sebi nosim. Treba da nosim. Uz puno uvažavanje drugoga. Zašto smo mi ovakvi, kakvi jesmo? Mi nemamo hrabrosti da mislimo o sebi. I ne možemo istinu da iznesemo a trebali bi je izneti. Ja sm ovde samo citirao. Interpretirao. Holbruk jednom nemačkom listu daje interju 95. godine koga prenosi Politika naš dnevni list. I pita ga novinar nemački: éta mislite o srpskim političarima? 95.on kaže: Srpski političari su najveći lažovi. A onda ga pita: Kosovo će proći kroz više faza do svoje nazavisnosti, šta vi mislite o tome? Znači, pitanje je sugestivno. A on odgovara: Ta srpska priča i Kosovo i Evropska unija, te dve stvari ne idu zajedno. Evropska unija treba da iskoristi svoje potencijale da Srbiji kaže i srbima da to ne može. Znači, ili Evropska unija ili Kosovo i Metohija. Ja parafraziram Holbruka, piše tu sve tačno. O čemu to govori? Govori o jednoj sledećoj stvari, ja sam normalno Habermasa, to su hrvati preveli i izdali, mislim da se taj prevod i kod nas ove godine pojavio. Imate jedan predgovor, koji je vrlo interesantan. I posle imate jednu sjajnu analizu... Ja je zato preporučujem da pražljivo pročitate i predgovor i tu sjajnu analizu. U toj sjajnoj analizi .... sad neću da govorim o predgovoru, Habanas tu lepo, plastično govori, to je Džordž Buš, to je Amerika toga vremena, on je naš prijatelj. Onaj, ko ne deli naše vrednosti, on je, kaže, naš neprijatelj... Taj naš neprijatelj se pretvara u žrtvu, a žrtva se pleni. I mi živimo u jednom vremenu, gde nam plene što šta. Ne samo deo teritorije... Ne samo to... Nego nam plene i jezik, intervenišući se u mišljenje. I to je jedna neistina. To profesor marketinga zna vrlo dobro: mobing, mobing, mobing. Ja kežem: Deco, ne mobing, uzmite Ivu Andrića, u njegovoj knjizi Znakovi - ne znakovi pored puta - u sabranim delimo pročitajte priču o Zlostavljanju. Mobing je zlostavljanje. Pročitajte to. I zašto ne upotrebljavate svoju reč? Vi upotrebljavate tuđe reči. Nisam ja protiv tuđih reči, nego tuđe reči kada se upotrebljavaju to je intervencija u jeziku. Intevencija u jeziku je intervencija u mišljenju. A intervencija u mišljenju je intervencija u delanju. U čovekovom činjenju. U čovekovom postupanju. Jer jezik je - rekao jedan mislilac - najtoplija prostorija čovekove kuće u kojoj on stanuje. Jezik je deo identiteta. Onaj, ko kaže da je identitet potpuna opora, pojam, termin, taj neka se zamisli malo nad sobom. Iz jednog prostog razloga. éto govore da treba da budeš nomad. Drugim rečima, zašto ti ne kažu : Branko Balj treba da bude nomad... ? éta to znači? Zapitaju se, šta to znači... Drugim rečima... Ja sam hteo u ovoj priči da ja kažem iskreno, kad me ljudi pitaju, šta to radiš, ja kažem: Ubeđujem sebe da još uvek umem da pišem.. to je moja odbrana od zla. Hteo sam da kažem i sa ovom pričom i sa nekim drugim pričama jednu elementarnu stvar, a da li je to smisleno, to je sada pitanje... Možda su ti divljaci, za koje kažemo divljaci, u odnosu na naš divalj, jer mi jesno osvajači, i mi pustošimo... Sad.. Može li čovek da seče hleb i da ubije čoveka? Bojim se da mi više smo nagovoreni da nožem ubijamo ljude nego što sečemo hleb. Avionom je čovek hteo da premreži prostor, da preveze sebe i robe, danas sve više avione upotrebljavamo da bombardujemo druge narode i identitete, da im namećemo jedan identitet, jednu kulturnu matricu. Ko to ima pravo? Ako je jedan Agamamnon tražio od svoje ćerke...i ona kaže: Grčka nas je ubila... a da li globalizacija nas isto ne ubija kao što je Grčka ubila nju? Zapitajte se.
Hvala Vam mnogo....
Mile Tasić postavlja pitanje vezano za Negoša...
Branko Balj: Ja sam ovde dozvolio sebi toliku drskost da u jednom velikom srpskom ili bugarsko, neka ga uzmete kako god ko hoće, ali je mislilac neosporno Petru Petroviću Njegošu posvetio tu nekih desetak strana. Z Gorskog vijenca. To je kada se kadija obraća crnogorcima i kako crnogorci njemu odgovaraju i onda se nalazi jedna poturica koja hoće da umijete ruke koje su suprostavljene, je li, koja znači lukaviji među njima da bi zadržao taj postojeći odnos, onda mu kaže taj Batrić: Grdno nam se oči susretaju... je li, i onda kako se to završava... Tako Petar Petrović Njegoš završava Gorski vijenac i kaže u rukama Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita, itd, i ne samo da Njegoš slabija ko će da mu se podmetne u našim smutnim vremenima ... a u njemu se pita šta je smisao života, i kaže da je smisao života slobodan život, i Njegoš raskriva jedno sjajno pitanje, a to je pitanje koja dotiče filozofiju tehnike i kaže Njegoš: u rukama Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita. Znači nije puška sama od sebe, znači nije tehnika sama od sebe nego neko daje smisao toj priči. I to je nešto fascinantno. Još lepše je svedočanstvo su Pisma iz Italije od Ljube Nenadovića gde kaže: Mi ne ljubimo lance... Mi ne ljubimo lance!!!! To je opomena. To je nalog... Ko to voli lance? Ko od nas voli lance? Nekada smo te ljude slavili, danas se stidimo sami sebe... Zašto se stidimo sami sebe? Zašto ljubimo lance? To je pitanje koje se postavlja pred svih nas.. I svako od nas individualno i kolektivno kao narod treba da potražimo odgovor.... Zašto ne tražimo odgovor? Zato, što dozvoljavamo vremenu, nametnutom vremenu da ne čitamo, da se ne obrazujemo, da se ne zamislimo. To su najlepše naše godine. Svi smo mi to čitali. Možda kažem i pogrešnu literaturu. Moguće... Možda je moja interpretacija Njegoša pogrešna. Mislim da nije. Ja moram da kažem onladini, ja kažem na svakom času: Ne čitate ništa... Ništa... Ja im to dokažem... Ja uđem na čas i pevam: "Sinoć kad se vraćam , haj, hej" ko je deco ovo napisao? Pojma nemaju.. Ja onda recitujem: "Ostajete ovde sunce tuđeg neba, neće vas grijat ko što ovo grije" vidim .. Taušan bi mogao da nastavi... jedno dete je ustao od njih 50, kaže Aleksa éantić. A to Dučić... A da im kažeš da je Dučić jedan od velikih naših estetičara, ma kakvi, oni to ne znaju... Da im kažeš da je Njegoš, sine fizičar, znači sine da im kažeš da je Andrić doktor filozofskih nauka, doktorirao u Beču filozofiju.. Crnjanski... Zašto? Nisu ta deca kriva.. Mi smo krivi. Sedamo na rub vremena.. Na ivicu vremena. I kažemo im da je vreme sve... I mi lažemo i njih i sami sebe... Mi smo odgovorni. Sad sve počiva na deci.. ne na profesorima... Vi se deco, ne borite dovoljno.. Vi ne radite na sebi. Ja sam iskren čovek pa to kažem i ne radim prema sebi. Ništa ne očekujte od nas. Nemoj da čekaš ništa od mene! Izbori se! Otpor pruži! Kome? Neprilici! Život je sukob! To moramo izneti. Ko? Pa vi! Pa mi smo naše malo jada od života izneli. Profesora vidite, mene vidite.. Vama mladima pripada... Da li se razumemo kao ljudi?
Taušan "dobacuje" iz zadnjeg reda ...
Prof Vasiljev: Gospodin Taušan, ja sam pre nedelju dana došao iz Nemačke, i jedan dan sam otišao da kupim sebi umetak kalendara za 3 evra i 99 centi da za narednu godinu znam šta imam, i imam običaj da u tom gradu odem u knjižare, i ako kažem, da u jednoj knjižari samo peti sprat su knjige ekonomija, pravo, filozofija, gde se može sesti, popiti kafu, listati šta hoćete, i mogu da vam kažem, da je Kapital stvarno vrlo prodavana knjiga. Ne sad, nego u zadnjih, otprilike 3-4 godine. Pa imate i novine, naišao sam i na neke levo orijentisane novine, gde imate strašne napade na evrozonu, na te delove i kritike Merkelove, jer treba da se štampa 16 milijardi evra obveznica države Nemačke koje će faktički plaćati njihovi poreski obveznici iz čega će se faktički pokriti deo deficita Evropske unije za narednu godinu. I oni kažu: Dokle ćemo mi nemci da plaćamo mediteranske lenjivce? Vrlo grub izraz. Oni to ubrajaju od Grčke pa do Portugalije.
Branko Balj: ...kaže Derida u svojoj sjajnoj knjizi Marksove sablasti, ja ga parafraziram: "Oni, koji manijačno likuju "Živelo slobodno tržište" ponavljaju jednu magijsku mantru: Marks je mrtav, živelo slobodno tržište!" I kaže Derida to je proizvelo mnogo zla. I ako se ovako nastavi, kada ova mundijalizacija, u američkom slengu se zove globalizacija, dovrši sebe.... Prema tome, Marks je mrtav... a on je tek živ... Bilo bi bolje da je mrtav. Jer bi se njegova ideja približila svome ostvarenju. On je tek sada živ. Moram nešto da kažem. Znate, nemci su veliki narod. Jedan veliki evropski narod. Jedan moćni narod. Koji je uvek moćniji i moćniji. Saša zna, pošto predaje filozofiju, kako Hajdeger završava istoriju ljudskoga toka. I kaže: hrišćansko-germanska civilizacija, i tu je tačka. I to je tačka... Da li to nešto govori? ..46.godine kaže Jaspers biva imenovan za predsednika komisije koja će da abdistira Hajdegera sa univerziteta. Tako i biva. Hajdeger biva abistiran. I on piše tada pismo svom francuskom prijatelju koji je objavljen na francuskom u Le Parisu, gde piše, da je Marks moćan mislilac u odnosu na sve filozofe i socijaliste u tom pismu, i on govori o otuđenju, odnosno ostvarenju, govori o jeziku. Ne pričam to zbog toga, nego pričam zbog sledećeg: posle 7 godina, 1953. godine ta ista komisija na čijem čelu je isto Karl Jaspers, koji je veliki inače demokrata, sklida tu lustraciju sa Hajdegera, Martina Hajdegera vražaju ne samo na magistarske i doktorske, nego i na redovne studije. Krajem pedesetih godina tog istog velikog demokratu Jaspersa, jedan krug nemačkih intelektualaca hoće da lobira da on bude kancelar Zapadne Nemačke, i dolazi opet glavni i odgovorni urednik épigla, i čita pitanja, jedna između ostalih tih pitanja glasi: Gospodine Jaspers, šta vi mislite o 17 miliona nemaca? Misli na one istočne nemce, a gospodin Jaspers demokrata, odgovara kao iz topa, i kaže: Oni su deo nas. Mi smo odgovorni za njih. Ne samo za njih, nego i za druge narode zapada, poput mađara, i ostalih... A šta smo mi? Ni srbi, ni građani, ni kosmopoliti... éta mi jesmo? Zapitajmo se. Onda ako vi mislite, da sam ja nešto izmislio, pročitajte, mislim čak da sam doslovce i citirao. Mi smo evropski narod. Stari evropski narod. Neosporno. Ali treba da držimo do sebe. U tome i jeste naš problem. Zašto? Jedan od mogućih odgovora: Zato, što smo raskolni.. Ne samo Cvijić... da svedoči o tome... I mi smo naše metafore... Od Obilića i Brankovića... Mi danas pričamo jednu suludu priču potpuno iščašenu, potpuno van vremena, da bi nas izbacili izvan vremena... Mi danas pričamo o partizanima i četnicima... To su budalaštine.. To su gluposti... Ostavite mrtve, neka njihove kosti miruju.. Mi danas svađamo unučad... praunučad.. To je nepojmljivo.... To zdravom razumu nije pojmljivo.. Mi pričamo to, gde smo raskolni bili, da bi proizvodili te raskole... Pa dokle, ljudi? éta se to sa nama događa? Zapitajte se.. Neka to ostane pitanje svima nama i onima, koji nas čuju i onima, koji nas ne čuju...
Za noćas bi to bilo dosta... Hvala vam...
