Pored činjenice da je zbog krize veliki broj građana ostao bez posla, u gradskom Savezu samostalnih sindikata kažu da je za poslednje dve godine bilo mnogo stečajeva u firmama, zbog čega su najzaposleniji Subotičani i dalje - stečajni upravnici.
- Ne vidimo nikakvo poboljšanje, jer u poslednje vreme imamo samo stagnaciju, smanjenje plata i broja radnika. Loša vremena nisu još završena, a ne predviđamo napredak ni u narednih šest meseci do godinu dana. Najgore što je kriza mogla da ostavi je posledica velikog broja sredovečnih ljudi bez posla koji teško mogu ponovo da se zaposle jer nema novih pogona i radnih mesta u meri u kojoj Subotica ima potrebe - kaže Ištvan Huđi, potpredsednik Samostalnog sindikata.
Prema njegovim rečima, jedina svetla tačka u subotičkoj privredi je povratak posrnule "Tržnice", "Male Bosne", ali i "Bratstva", fabrike vagona koju će najverovatnije kupiti "Tetravagonka" iz Slovačke.
U posledice krize najbolji uvid imaju u Crvenom krstu u Subotici. Stručna saradnica ove humanitarne organizacije Milka Erkman kaže da po prirodi optimista, ali da se zbog svakodnevnih susreta sa sve većim brojem ljudi koji nemaju odeću, obuću i namirnice za ishranu plaši da "optimizmu još nema mesta".
- Podelili smo ove godine 1.100 paketa hrane, što dovoljno govori da broj siromašnih stalno raste. Ima puno novih osoba koje nam se obraćaju za pomoć, a oni koji su u poslednje dve godine ostali bez posla to nerado čine zbog dostojanstva. Međutim, kad želudac progovori, nemaju kud. Sve je više Subotičana koji bi da budu korisnici narodne kuhinje u kojoj se priprema 650 obroka što je nedovoljno, jer svaki broj ispod 1.000 nije u skladu sa potrebama grada - kaže Erkmanova.
Mnogi bi na narodni kazan
Ona dodaje da je dovoljno pogledati oko sebe i videti po izrazima lica ljudi da "radosti više nema i da i oni koji su zaposleni ne mogu da pripreme trpezu za porodicu i goste, zbog čega smo postali sve zatvoreniji i bez volje za druženjima".
Subotičanin Josip A. Tikvicki ne veruje izjavama političara koji kažu da je kriza prošla. Njemu je još jako teško da obezbedi deci potrebne namirnice, odeću i obuću iako je zaposlen. On kaže da je "sve poskupelo nerealno i da niko ne misli na građane i penzionere koji preživljavaju sa minimalnim primanjima".
- Siguran sam da ćemo još nekoliko godina biti u finansijskim problemima. Nije lako ni onima koji imaju plate od 40.000 dinara, a kako je onima koji su ostali bez posla mogu, samo da pretpostavim. Svega smo se odrekli, a najteže mi je kad vidim decu željnu slatkiša koje im više ne kupujemo - kaže Tikvicki.
Bivši radnik "Severa" koji je želeo da ostane anoniman kaže da bi sigurno napustio grad i državu da je mlađi barem deset godina. Teško se razboleo i svakim danom mu je sve gore, pogotovo od kada je dobio dopis da su akcije umanjene za deset odsto.
- Bolje me ništa ne pitajte. Ne znam ko je sada smislio priču da je kriza prošla, niti sam čuo tako nešto, ali moja situacija je svakim danom sve teža. Bez posla sam, osećam se iznevereno i pokradeno. Očekivao sam da ću moći od prodaje akcija da kupim barem lekove, ali novac koji ću dobiti nije dovoljan ni za aspirin. Osećam da smo na početku najtežeg perioda zbog čega često pomislim da bi trebalo otići odavde - zaključuje nekadašnji radnik "Severa".
Nađ Varga: Za nas kriza tek počinje
Ibolja Nađ Varga nije zaposlena, živi sa majkom od njene penzije od 20.000 dinara i kaže da se plaši budućnosti. Ne veruje da je najgori deo krize prošao, jer cene i dalje rastu, a plate i penzije stagniraju.
- Ne znam uopšte kako ćemo prezimeti. Računi stalno stižu, pozajmila sam prošle godine novac od prijateljice i još nisam u mogućnosti da joj vratim. Ne mogu da nađem posao, a penzija moje majke jedva da pokrije komunalne troškove. Plašim se da za nas kriza tek počinje, jer smo iscrpli sve mogućnosti da koliko-toliko ostanemo savesni građani koji plaćaju troškove. Niko nas ne pita šta jedemo, a kad bi me i pitali, bilo bi me sramota da kažem - kaže Ibolja Nađ Varga.