Srićnici smo jel smo doživli i dično 8. kolovoza 2010. otpravili stotu misu zafalnicu od prve Dužijance koja je javno proslavljena u Kerskoj crkvi (sv. Rok) 8. kolovoza 1911.
Svetkovinu su nam uveličali kardinal Vinko Puljić i biskup Ivan Penzeš, a od civilni pridnjakja Saša Vučinić purgermajstor (gradonačenik) Subatice i njegov pomoćnik Pero Horvacki, Sepsei Csaba dopridsidnik Skupštine Grada Subotica, a od drugi važni pridnjaka: dr. Korhecz Tamás pridsidnik Madžarskog nacionalnog vijeća; Mandler László pridsidnik Nimačkog nacionalnog vijeća; Ljerka Alajbeg, generalni konzul RH u Subotici, Svetlana Božinović savjetnik i Marko Paškvan tajnik Veleposlanstva RH u Beogradu, Beat Smith konzul Ambasade évajcarske u Beogradu, Ninoslava Zekovič iz GU Zagreba, Marija Hećimović iz Hrtvatske Matice iseljenika Zagreb, prof. mr. Vera Erl i prof. dr. Srećko Jelinić iz Osijeka, Antun Žagar Vukovarsko-Srijemska županija, Halász Balázs, odbornik iz Kiskunhalas-a Madžarska kao i visoki pridnjaci iz Pokrajine Vojvodine: dr. Atilla Csengeri, mr. Deli Andor, Mato Groznica (polovično nazočan, malo je bio pa očo).
Iz Hrvatske manjinske zajednice msgr. dr. Anrija Kopilović pridsidnik Instituta Ivan Antunović; msgr. mr. Andrija Anišić župnik crkve sv. Rok i župnici Franjo Ivanković iz Tavankuta, Lazar Novaković iz Ðurđina i Mirko Štefković tajnik biskupa Ivana Penzeša, Mata Matarić pridsidnik HKUD "Vladimir Nazor" iz Sombora. Dobrim je duža lista važni pridnjaka koji su uveličali ovu svetkovinu od oni iz hrvatske zajednice.
* * * * *
Svetkovina je otpravljena kako joj i priliči - svečano, al je upalo u oči odsustvo pridnjaka naši Hrvatski institucija. Na svetkovini nisu bili naši najvažniji društveni pridnjaci: Petar Kuntić, dr. Slaven Bačić, Darko Sarić Lukendić, Tomislav Žigmanov, Duje Runje, Željko Pakledinac..., a tribali su, taki je red, ko domaćini dočekat njeve parnjake el više pridnjake iz naše države i drugi država.
Rasipitivali su se gosti pridnjaci "Di su vaši? " (di su naši glavaši). Di su?! Pa, Petar Kuntić je odvo onibus čeljadi gledat nadmetanje sinjski alkara. Jedni su baš uoči svetkovine očli na godišnji odmor. Ko plaćeni pridnjaci, po dužnosti, tribali su bit domaćini viđenim gostima s kojima surađuju. Istina, Sinjani zvanično duže vrimena slave ovu svetkovinu, u galopu nabadanje alke ko sićanje na 1715., kad su nadobili Turke i od nji obranili grad. Mi našu Dužijancu javno slavimo "samo" 100 godina, a u narodu dobrim više. Otkad? Još ne znamo, al odavno.
Ne mož bit dvojba šta je važnije našim plaćenim pridnjacima dužnost el plandovanje. Zašto su se otimali, jedni drugima namišćali plaćene dužnosti, ako će ji ofrlje otaljavat? Oni se mogu sigrat s obvezama za svoje novce i u svojoj obitelji, al se ne bi smili sigrat s obvezama prema narodu i s plaćenim novcima poreski obveznika. Nažalost većina naši pridnjaka su iz istog društva, (čitaj: A!!!) med sobom su podilili zvanja, pa onda rade kako oće. Usuđujem se kazat poniki od nji kobajage diče se Dužijancom, a po zapovidi joj huncki turaje batinu u točak (alka, odmor).
Čak se iz krilatice (aviona) vidi da se s većinom naši pridnjaka, spiritus movensi - u duhu komunisti i brezbožnici, sigraje ko s lutkama u lutkarskom kazalištu. Dobili su alibi: alka, o tuđem trošku i kostu i godišnji odmor. To je opravdanje koje priliči za dopunu jututunske juhuhahe, al ne i za dužijancu. Einstein bi kazo da su "veliki mozak dobili kakom zabunom, jer bi im već i kičmena (kralješnička) moždina bila dovoljna". To su moždinaši.
--------------
Spominjani pridnjaci! Bilo bi lipo da posli ovake bruke izađate prid narod (brez paprikaša) i da čujete šta sad o vama misli puk, pa ako triba i da što prija iskoračite s kerdaljom u nezaborav. Da to uradite bilo bi lipo, al kako vi ko moždinaši ne znate šta znači bilo bi lipo, to nećete (ne smite!) uradit.
Čim ste moždinaši onda i nemate obraza. I dalje ćete se ovako ponašat, kako nam je onomad cinočno kazo jedan od vaši spiritus movensa: Mi možemo kako oćemo.
Tačno je, možete, al dotleg dok ne prođete ko kod Bosanaca Udbinski dizdar, el ako oćete salašarski: ko pacov u guščinjaku.
P.s.
Ja sam se potpiso i u ime moji istomišljenika koji bi ovo lipče i žešće napisali, al se boje da onaj spiritus movens ne digne pogled s vrva cipela i ne razgorači oči na nji, jel će onda izgubit poso. Više nji je tako prošlo.
(foto: Ivan Ivković Ivandekić, iz arhive subotica.info)
Dodatak uz članak:
U ovom članku objavljenom 11. 08. na ovom mistu, na kraju sam spominio da će moždinaši proć ko pacov u guščinjaku. Prijatelji su me svitovali da i neupućenima objasnim šta znači ta poruka. Jevo:
Pacov u guščinjaku
Pacovi su salašarima pravili veliku pataliju (nevolju), poklem se kote svudan di blizo ima rane za nji, a obaško, prave velike štete u gazdaluku. Oni ne vole misto di njim kogod smeta, el ji vija. Kad je salašar vidio da se pacovi vrzmaje u stajama nji je razvijo tako da je nakratko guščinjak, misto za noćivanje gusaka, primistio pod šupu nuz zid sa stajom, di pacovi najviše šervanje. Pacovi di god mogu napolju obično iđu samo nuz zid, a kad je prvi pacov zašo u guščinjak i čim su ga guske spazile napale ga i izgrizle oštrim kljunom. Po di koji pacov je uspio pobić, al kad se to nikoloko puta ponivilo i kad su pacovi jedno drugog "opominili", okanili su se tog mista, pa čak i salaša za izvesno vrime i tražili su drugao mirnije misto.
Sićanje na to ostalo nam je u izreki "Prošo je ko pacov u guščinjaku" kad je čeljade imalo neželjeni poslidica u kakoj nakani.
