Mala Bosna
Božićnjak je etnološka vridnost – dika Bunjevaca. Koji Bunjevaca? Bunjevaca - Bunjevaca, Bunjevaca - Hrvata, Bunjevaca - pokršteni Srba, Bunjevaca - Jugoslavena, Bunjevaca ... ? Koji? – Pa, svi Bunjevaca virnika, pa i nevirnika, koji dobro znadu šta su, koji poštivaje ovu starinu, koji se š njom diče. Jel nuz dužijancu božićnjak je taka etnološka vridnost koji drugi narodi oko nas nemaje.
* Na svickoj izložbi obrednog peciva 2002. godine koja je održna u Brotmuseumu (Muzej kruva u Ulmu, Nimačka), med dvadesetak zemalja izlagača, naš božićnjak je dobio je počasno misto, omah na ulazu u izložbenu dvoranu.
* O božićnjaku, obiteljskom betlemu dosta znamo. On je zato napravljen da ga dica i druga nepismena čeljad znadu proštit jel na njemu tice (figure) pripovidaje di je rođen Isus u Betlehemu. O tom vam Marija Bošnjak napisala knjigu.
O Božiću ima pitanja, na koje bi volili znat odgovor. Na priliku:
* Zašto je drvo jele božićna grana i otkud nam taj adet.
* Zašto je Božić baš 25. XII.
* Ko donosi darove pod granu.
* * * * *
Na ta pitanja odgovaram:
* najlipči božićni kolač reduše su okitile, ba bude lip za gledanje, da izgledom pripovida. Zato su kadgod grančicu rodne voćke el granu od korovske metle obmotali tistom, zadile na božićnjak, zajedno ispekle el posli u njeg utakle i okitile šarenim pantljikama. Posli I. svickog rata su polagano počeli privaćat sridnjevikovni adet Germanski naroda, koji imaje šume četinara, pa su rad proriđivanja četrinarski šuma prid Božić počeli donosit jelu el smreku, koje su naši ljudi uneli u sobu i okitili dici na radost. Zato se četinarsko stablo s granama Bunjevci zove grana, Hrvati bor, a Madžari božićno drvce (karácsonyfa).
U vrime II. svickog rata kad su grane četinara bile skupe onda su po nike reduše, kojima nije doticalo, skromnijeg imovnog stanja, grančicu rodne voćke obmotale šarenim krep papirom i natakli u božićnjak. To njim je bila grana.
* Zdravo odavno su ljudi počeli slavljem ispraćat staru i dočekat novu godinu. Onda makar u mislima zbrajaju učinak u prošloj godini i kuju želje s iščekivanjem u novoj godini.
Kod tušta naroda je vikovima ova svetkovina padala u zimu kad se godina minja, kad se pozdravlja dolazak prolića, koji se u severnijim zemljama poklapo sa zvizdanom novom godinom. Sad nova godina pada 1. januara al nije uvik bilo tako. Rad netačno izračunatog kalendara njegovo vrime se nije poklapalo s zvizdanim vrimenom, a to je vrime zimskog suncostaja, kratkodnevice, solsticija. Posli zimskog suncostaja dan polagano počima bit duži koliko skoči vrebac, kako su kazali naši stari.
Ljudi su odavno uočili da zavise i od vrimena, a za tušta pojava nisu imali tumačenje. Uočili su da Sunce ne svitli uvik i uvik jednako. Zato se ne triba čudit što su se ljudi bojali šta ji mož snać ako Sunce zauvik nestane, jel je izgledalo da se to mož trevit upravo prid suncostaj kad je iz dana u dan sve kraće sijalo.
To su uočili i stari Rimljani čiji su vojnici u Persiji upoznali štovanje rođendana Mitre Nepobidivog boga Sunca, svitla i mraka. Kadgod su Rimljani za početak godine uzimali 1. mart, a onda kad su skontali da se ne poklapa sa solsticijem, pa su za početak godine uzeli su Calendae Ianuariae (1. januar, posvećen bogu Janusu – starorimskom bogu vrimena i svakog početka i svršetka). Tako je bilo po ondašnjem julijanskom kalendaru kojeg su zvizdoznanci napravili (46. g. pr. Kr.). na zahtiv imperatora Julija Cezara. Po ugledu na Persijance i oni su na solsticij, suncostaj pravili saturnalije, kroz sedam dana svečanost veselja, ića i pića u čast Saturna boga vrimena i roda (plodnosti). U tom vrimenu su jedni drugima dilili darove, pristojniji bili prema robovima, lipo se ponašali...
Saturnalije su njim počimale oko 17. decembra. Al julijanski kalendar je imo manu jel je vrimenom posto astronomski netačan. Izračunao ga egipatski naučnik Sofigen. Osniva se na sunčevoj godini od 365¼ dana, te mu prosta godina ima 365 dana, a svaka četvrta je prijestupna sa 366 dana (bio je netočan za 0,0078 dana), pa je već XVI. viku uočeno da od zvizdanog kalendara odstupa za 10. dana. Onda je 1582. papa Grgur XIII. zapovidio da se napravi tačan kalendar koji će se poklapat sa zvizdanim kalenadarom. Napolitanski zvizdoznanac Aloisius Lilius napravio je nov kalendaer, pa je potrvo, (izbriso) razliku od 10 dana i 1582. posli četvrtka 4. oktobra bio je petak l5. oktobar. Ovaj kalendar će bit tačan u dan 3300 godina. (Razlika izmed ta dva kalendara iznosi već 13 dana, pa je danas srpski pravoslavni Božić i Nova godina 13 dana posli taki naši blagdana).
Kršćanstvo je uzelo po nike adete na virovanjima od drugi naroda, da i prostim ljudima bude svatljivije ono šta se tumači. Malo šaljivo: nije čovik današnjice izmislio rupu u civi. Na priliku:
* Židovi ne idu krmsko meso. Naše reduše su na božićnjaku obiteljski betlem okitile krmačom s prasicima, da ne moraje tumčit da od domaći životinja fali krmača;
* staropersijanci su svog boga Mitru pokazivali sa kapom kaku danas nose katolički biskupi, pa se ona po njemu zove mitra. Katolici su tu kapu gori rasikli na dva dila koji ukazivaje na Stari i Novi zavjet. Persijanci imaje istoriju dužu od 5000 godina, a kršćani će za nikoliko desetaka godina napunit 2000 godina;
* posli upoznavanja boga Mitre nasto je i nauk da svitlost nadobija tamu. To katkad čujemo ko nauk u Katoličkoj crkvi;
* kalendar kojim brojimo dane je od latinske riči calendae, kako su oni zvali prvi dan svakog miseca;
* zar ne bi tribalo adet (običaj) našeg obiteljskog prela u velikom disnotoru, sa ićom, pićom i darovima, povezat sa starorimskim saturnalijama?;
* kad su tri kralja pohodili novorođenog kralja, Isusa, doneli su mu u to vrime vridne darove: zlato, tamjan i smirnu (Mt 2-11).
- Znamo da zlato ima veliku vridnost,
- tamjan je smola koje se cidi iz kora niki tropski drva. Lipo mriši. A kad se metne na žeravicu onda se ugodni miris naglo širi. Skoro u svim religijama su ga kadgod hasnirali protiv kuge i drugi zarazni bola. Paljenje tamjana se zadržalo ko obaška počast onom kome se prinosi. Kršćani ga u virskom obredu hasniraje od IV. vika;
- smirna el mirta, nalik je tamjanu hasnirali su je za kađenje rad ugodne sage i kadgod za balzamiranje mrca (mrtvaca) i ko melem (lik) za ranu;
* a nebil tribalo – al tog ima više i nije prilika da sad o tom pripovidam.
