Izvaci iz par diskusija na završnom delu radionice..
Ljubica Kiselički je rekla da naš grad ima najveći interkulturalni potencijal ne samo u Srbiji nego i u široj regiji.
Naš zadatak je da se ingerencije za obrazovanje prenesu na nivo lokalne samouprave, jer niko ne može da oseti potrebe ovog okruženja koliko građani ove sredine. Primer toga je učenje jezika sredine koje je sada potpuno neadekvatno i zato je Subotica inicijator promene tog programa. Trenutno imamo podvojenost etničkih grupa u smislu da se kultura na mađasrkom, kultura na srpskom, kultura na hrvatskom, neguje, što jeste pozitivno, ali bez toga da se međusobno razumemo i da te jezičke barijere koje postoje objektivno razbijamo time što ćemo staviti izučavanje jezika u funkciju potreba sredine i da je imperativ da se programi prilagode ovom području jedne složene multikulturalne zajednice koja jeste na neki način ponos ne samo subotičana nego i cele države. Jer svako ko dođe kaže da je ponosan na Suboticu i da tu mnogo toga što može da se uzme kao svetao i pozitivan primer. Ali kada mi hoćemo nešto da izmenimo recimo u procesu obrazovanja mi tu nailazimo na barijere od republičkog parlamenta pa evo vidimo i da statut Vojvodine ide prilično teško...
Lovaš Ildiko:
Februara 2007. kada su gosti iz evropske komisije Saveta Evrope bili u Subotici predstavljen je termin interkulturalnost. Naš grad, kao multikulturalan, bio je tada kandidat za taj pilot projekat.
Usled velikih migracija zadnjih godina evropljanima se nametnulo pitanje: Šta raditi sa sa „imigrantima“ u evropskim gradovima. Šta sa ljudima koji dolaze iz Kine, Afrike, Azije.. onima koji dolaze iz sredine koje se duhovno razlikuju od onih u koje su došli?
Mnogi od njih nisu imali volju da postanu deo grada, da se prilagode novim okolnostima smatrajući da kao pridošlice oni neće biti shvaćeni, prihvaćeni u novoj sredine u koju su došli. Primer Barcelone koji smo videli je dobar. Tamo su formirani gradski festivali koji praznuju na primer kinesku novu godinu, znači grad im je omogućio da se otvore prema njemu. Priličan broj ljudi iz fondacija radni sa njima da ih ubede da budu deo grada da budu deo te sredine, ali pritom da ne zaborave nešto što je u njihovoj tradiciji života važno. Dobar je primer u tome je i Grinič, gde je bio festival rep kulture.
Pojam interkulturalnosti znači pre svega to da postoje nacionalne zajednice koje moraju da imaju mogućnosti da dođu do izražaja, ali ne znači to da svako mora da razume svakoga, ili svako mora da se pravi da je zainteresovan za nešto. Mi kod nas imamo nekoliko godina generacije mladih koje su zainteresovane šta se dešava u nekom drugom krugu. I tradicionalni etnofestivali u gradu odražavaju način razmišljanja subotičana, kao što i urbani festivali dokazuju šta je interkulturalnost.
Ja smatram da su Irena Gidikova i Fil Vud (članovi delegacije SE) odabrali nas jer imamo tu otvorenost i hrabrost jer nismo pravili izbor oko toga koja je čija kultura je važnija, nego se trudimo da svi budu ravnopravni. Savetovano nam je da radimo na integraciji romska populacije tako da u određenom broju škola, koje se nalaze u delovima grada gde je romska populacija veća, postoji dodatna nastava za decu da bi se naučili jezik i komunikaciju sa ostalom decom. Takođe je podržana i ideja novog pozorišnog festivala, kao žive komunikacije u umetnosti, gde je Subotica regionalni centar, za jedno šire okruženje misleći se pri tome na Mađarsku, Rumuniju, Bosnu i Hrvatsku.
moguća dopuna teksta sa detaljima govora ostalih učesnika...
