U petak, 24. oktobra, na beogradskom Sajmu knjiga promovisana je knjiga „Njena tranzicija“ čiji je autor Darko Kovačević iz Subotice. Knjigu je izdala prestižna hrvatska izdavačka kuća „VBZ“, a urednik edicije je Vladimir Arsenijević, poznati beogradski pisac. Nakon Beograda, knjiga će uskoro biti promovisana i u Subotici.
*
Dok svi oko nje konzumiraju "vinjak za doručak, bensedine za marendu", junakinja romana "Njena tranzicija" Darka Kovačevića nastoji da vrati osećaj reda u sopstveni uzdrmani život.
U periodu mučne adolescencije novih nacija, u delu Evrope na kome se prepliću vere, kulture, jezici, običaji, u gradu na granici, daleko od prestonice, odvija se jedna koliko lična toliko i univerzalna tragedija: mlada žena suočava se s iznenadnom smrću muža.
Dok svi oko nje konzumiraju „vinjak za doručak, bensedine za marendu", junakinja romana „Njena tranzicija" Darka Kovačevića nastoji da vrati osećaj reda u sopstveni uzdrmani život. Mukla atmosfera grada bez nade, sveprisutno siromaštvo, duboko kulturno i generacijsko nerazumevanje kao i sve druge posledice večne, nedorečene tranzicije balkanskog društva koja kao da je kreirana s namerom da postoji zauvek, svakako joj ne pomažu u tome...
„Njena tranzicija" je roman o životu u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, ali je to ujedno i roman o moćima ljubavi i prijateljstva. Ispričana nesvakidašnjim senzibilitetom i mešavinom post-jugoslovenskih jezika, ovo je brutalna, ogoljena i tragikomična, ali ujedno i elegantna, nežna i tužna pripovest o jednoj borbi da se stvarnost živi, da se shvati i razume, i napokon – prihvati.
Ova priča je toliko realna da zalazi u književnu fantastiku.
***********************
izvod iz romana
NJENA TRANZICIJA
***********************
Draginja
- Posečene glave, ljudske i svinjske.
A ta ulica u kojoj su živeli Adaševići bila je ulica ludaka. Ulica virtuelnih zločinaca, govorio bi Grigorije, onih koji nisu počinili zločin ali su imali zločinačke umove i namere, i njihovih pandana, bahatnika, onih koji su stalno činili zločine, a nisu imali nikakvih zločinačkih namera. Bile su to kuće u nizu koje su nastanjivali sve takvi matorci kakvi su bili Draginja i Tomislav Adašević. Nekada su to bili manje-više značajni funkcioneri, gradska elita, i taj kraj se s ponosom zvao “Dolina lopova”. Vremenom se pojavila nova elita i “Dolina lopova” je prešla u drugi kraj grada, onamo gde su kuće zidali carinici, bezbednjaci i muvatori, kasnije članovi manje-više demokratskih političkih partija, novi gradski drmatori. U bivšoj dolini lopova, ovi stari sada su uglavnom sedeli po svojim kućama i gledali televiziju. Povremeno bi se neko ubio, kao na primer onaj komšija koji je jednog dana lepo izašao na livadu preko puta i upucao se iz pištolja. Ili njegov mnogo diskretniji kolega koji se obesio. Mada mu sve to na kraju dođe isto, pošto se svakako sazna i posle priča u čaršiji, prepričava i dorađuje do najsitnijih detalja. Bilo je i takvih koji nikada nisu izlazili, osim da isprazne smeće i odu do prodavnice po novo. A bilo je i specijalnih slučajeva, na primer komšija koji svom detetu nije dozvoljavao da izađe iz kuće. Naprosto jezivo. Komšijinog sina niko nije video već više od deset godina. Jednom su ga pitali: "Gde ti je sin?", a on samo odmahnuo rukom i rekao: "Eno ga kod kuće, uči!", kao da je rekao dobar dan.
U snovima, ali sve češće i na javi, sve joj je to ličilo na naselje živih mrtvaca. Više puta sanjala je da se nalazi u toj ulici i da je napadaju nekakvi zombiji. Možda zbog toga što su ulici nedostajala deca. Nije bilo ni male dece, ni mladih. Ko nije ostao zaključan, taj je pobegao na drugi kraj sveta. Ovde su ostajali stari, izdani i napušteni, čekajući da ih konačno premeste na groblje. A na grobljima nikad dovoljno parcela, pa su ti ljudi prosto morali da se mesmerizuju u neko stanje poluživota.
- Došla si? Već sam se uplašila - pozdravila ju je Draginja.
Tomislav nikada nije bio kod kuće, Draginja je pratila sve latino-serije i na ta dva stuba nekako se održavala njihova porodična utopija.
Kuća je imala sto šezdeset kvadrata. Šezdeset kvadrata bilo je u stepenicama, ostatak su bile sobe i prostorije raspoređene na četiri nivoa. Dole je bila dnevna soba, ona u kojoj se gledao televizor. Sledeća je bila trpezarija, kuhinja i Tomislavljeva radna soba. Na nivou iznad bile su njihove dve sobe a na poslednjem, četvrtom nivou, kupatilo i spavaća soba.
- Došla sam - rekla je, suzdržavajući se da izgovori ono “ipak”. - Gde je Luka?
- O, stavila sam ga da spava. Hteo je da te čeka ali sam mu rekla da ćeš doći ko zna kad i stavila ga da spava - bila je to tipična pomoć a la Draginja.
- Hvala - rekla joj je i popela se u sobu.
Luka je spavao. U ruci je držao Spajdermena. Poljubila ga je u čelo i otišla da se istušira.
Draginja je bila punokrvna Bosanka. Prava krupna, debela, snažna Bosanka koju je Tomislav i odabrao još u Sarajevu, jer mu se činila najstamenijom, najzdravijom, najpostojanijom od svih devojaka. Došla je u Suboticu zbog Tomislava, radila petnaest godina u nekom levom preduzeću i onda se penzionisala zbog leđa, kostobolje ili tako nečega. "Pa šta", govorila bi, "koliko njih se penzionisalo ranije. Ja sam svoje pošteno odradila." Grigorije bi to poštenje ponekad komentarisao uz veliku, gorku dozu cinizma: "Odradili pošteno svoj staž, pošteno uživali penzije iz naših doprinosa, pošteno pokupili akcije preduzeća koja su izgrađena kreditima koje mi otplaćujemo, a onda je ovaj neodgovorni mladi naraštaj upropastio čitavu zemlju - zato što neće da radi."
Stalno je pričala o “svom Sarajevu”, patila za njim. Tamo je bilo pravo bratstvo i jedinstvo, tamo su bile mahale. Doručkuješ u jednoj kući, ručaš kod drugih, večeraš kod trećih, i nije nam, nama Srbima, bilo bitno ko je kakav i ko je kakve vere. To je bio komunizam. Ovde, u Subotici, vlada velika malograđanština. Niko nikog ne sluša, niko nikog ne razume, oni Mađari neće da govore srpski, a i ove Bunjevce jedva ko razume. Svako živi u svom zabranu, nema drugova, drugovanja, nema ničega. A i Sarajevo je propalo. Tamo su sada Arapi, mudžahedini, nema više one stare raje, žene nose feredže, nadrealisti su se raspali i još samo Nele i Kusta nešto vrede, a čitavom Bosnom upravljaju Amerikanci i onaj katolik Padi, što uvek izgleda kao da su ga malopre izbacili iz paba. Draginja se strašno i strasno brinula i redovno pratila preko malog ekrana kako se veliki sprski pesnici, u prvim redovima Crnčević i Bećković, svim silama bore da ih sve raskrinkaju i iznesu istinu na videlo. Istinu o ovoj, i svim ostalim svetskim zaverama koje su se na neki sudbonosan način mrsile i zamrsile baš iznad srpskog naroda u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Srbiji, iznad Kosmeta. Možda joj je, na kraju krajeva, i ta kostobolja počela zbog patnje za prokletim Sarajevom.
Dok je radila, bila je komercijalista u nekakvom preduzeću. Tada je bilo mnogo preduzeća i sva su odlično radila. Njeno se zvalo “29. novembar” i bilo je sinonim za klaničnu industriju Subotice, možda i šire. To su bila vremena, kada je carevala dobra hrana. Sada je bila kućni birokrata, alfa i omega Adaševića. Starala se da uvek ima dovoljno mesa. Frižider je večito bio masTan, i svo posuđe je bilo masno od svinjetine, slanine, čvaraka i kobasica. Stalno je kuvala neke kosti, rebra, papke, uvek je bilo švargle, a neretko i onih groznih pihtija. Ponekad, u prošla vremena, kako je Grigorije govorio, za jedan dan bi otišla cela jedna srpska torta - čitavo prase. Pola za ručak i pola za večeru. Verovatno je zato Draginja i bila ogromna, kao kakva krmača.
Draginja je, naravno, godinama pratila sve latino-serije, uključujući i reprize, toliko predano, s toliko pažnje, da je već natucala španski. Praćenje serija razvilo joj je i dodatno, šesto čulo za moralne osude i brzo razvrstavanje ljudi u tabor ‘dobrih’ ili ‘loših’. Buonaparte contra Malaparte. Kao boljševici i menjševici, kada te jednom svrstaju, onda više nema preletanja, ne kao danas. Zna se, loš lik je loš od početka do kraja. Dobar lik mora da pati da bi bio dobar. Mora od prve, pa kroz svih stotinu ili nekoliko stotina epizoda da krvari. I tek na samom kraju da dobije nagradu za svoju patnju, ili da umre, pa da svi kažu: "Što je bio dobar". Tako nekako je ona doživljavala Draginjin svetonazor, pre svega odnos prema njoj. Ako nije želela da pati, da se satire kao kakav dobar karakter, onda je bila loš karakter. Jedna od onih zlih, pohotnih lepotica koje se nađu tu i tamo samo da zavedu naivnog sina i udalje ga od dobre, napaćene majke.
Istuširala se. Nije mogla da nađe gaćice. Bila je katolikinja, čista i uredna. Nije mogla da shvati ovaj komunizam do gaća. Znači, u pitanju su totalni ludaci koji za Novu godinu jedu svinjsku glavu, a onda im dolazi Staljin da možda postrelja sve koji nisu bili dobri, možda ne. Spustila se u krevet i dugo prevrtala. Nije mogla da gleda na onu stranu kreveta gde je trebalo da bude Grigorije, a opet nije mogla ni da okrene leđa, jer joj se tako vraćala situacija iz kobne noći kada je ostala sama.
Već dugo, dugo primećivala je šine. Šine koje su špartale ulice. Pomislila je da je lepo što se vraća tramvaj, taj divni subotički tramvaj koji je sedamdesetih godina ukinut referendumom, a onda su Subotičani, kada ga više nije bilo, patili za njim i proklinjali idiote koji su povadili šine. Ali šina je sada opet bilo, sve više i više, i prekrivale su ceo grad.
Automobili su se proredili. Najzad, ulicama su prvo stidljivo, a potom sve češće i ponosnije, krstarili tramvaji. Mali i veliki tramvaji. Ogromni teretni tramvaji sporo su tumarali velikim šinama. Ali po čitavoj, razgranatijoj mreži manjih šina, živahno su se kretali mali personalni tramvaji. Oni koji nose samo jednu osobu.
Da bi se osoba lakše i, što je mnogo važnije, jeftinije prevezla tramvajem, odstrani joj se telo. Glava se ostavi. Onda te glave na šinama prolaze gradom i javljaju se jedna drugoj starim subotičkim pozdravom:
- Ti, dobro si? - glasno izgovara jedna debela, agresivno našminkana ženska glava s punđom.
- A ti, dobro si? - ozbiljno odgovara pomalo namrgođena muška glava s ukočenom gornjom usnom i hitlerovskim brčićima iznad nje.
- A ti, dobro si? - čuje se pomalo šupalj i neiskren pozdrav iz glave kvarcovane plavuše.
- A ti, dobro si? - izgovara.
Nakon toga se probudila.
Shvatila je da glave proleću pored nje. Pokušala je da se osvrne, ali nije išlo kako treba. Glava je počela lagano da joj klizi na levu stranu. Spustila je pogled. Nalazila se na jednoj šini. Bila je to definitivno njena glava.
Htela je da pobegne iz tog sveta, počela da beži ali, shvativši da može samo sporije ili brže da klizi po šinama, pretvorila se u usamljeni tramvajčić koji krstari ulicama. Klizila je Magnetnim poljima, lutala i gubila se u brojnim jednosmernim ulicama oko Marksovog puta, spuštala se niz Kersku gredu pravo u Vučji do. Noću, kada bi grad opusteo, dok su se zadovoljni tramvaji-osobe, parkirani u svojim toplim garažama sa HDTV displejom, samoposmatrali, ona je klizila pustim tračnicama i pričala sama sa sobom.
Naglas je sama sebi prepričavala svoje snove. Pričala je šareno, slikovito, pošteno, naivno i nevino na jedan divan način, onako kako se pričaju narodne priče i pesme. Kao mađarska narodna pesma koju izvodi devojka pre nego što će postati žena, u kojoj peva o svom životu devojke, o tome šta je okusila i videla i šta je sve mogla doživeti da je uspela da ostane devojka. Ili posle, kada postane žena ali muž nije u stanju da je voli, pa je ostavi.
Kimegyek a temetíµbe, beszélek a csíµsszel.
Ássa meg az én síromat, még a hideg íµsszel.
De egy helyébe kettíµt ásson, mert egy kevés nékem.
Egyiket a bánatimnak, a másikat nékem.
Csináltatok egy hegedűt fehér jávorfából.
Tetetek rá karika húrt tiszta színaranyból.
Elhúzatom a cigánnyal százszor a fülembe.
Nem éltem egy boldog órát világ életemben.
De a cigány kopott fáján húzza a fülembe.
Nem én lettem hűtlen hozzád, te hagytál el engem.
Csináltattam egy hegedűt fehér rózsafából,
Elhúzatom a cigánnyal, Te leszel a párom.
Elhúzatom egyszer, százszor, bele a fülébe,
Nem éltem egy boldog órát világéletemben.
Valmikor én is voltam falu legszebb lánya,
De már látom elhervadok, babám nemsokára,
Elhervadok, elsárgulok, mint íµsszel a fűszál,
De majd egyszer kivirulok a babám sírhalmán.
Najzad se uistinu probudila, na upornu zvonjavu mobilnog. Zaboravila je da isključi alarm?
