Ovo je zvanično saopštenje podeljeno novinarima na press konferenciji:
EKSPEDICIJA „SRBIJA-K2-2008.“ - SAOPŠTENjE ZA JAVNOST
Iz Beograda je 02.06.2008. krenula ekspedicija u sastavu: Milivoj Erdeljan - vođa ekspedicije i članovi Iso Planić - vođa uspona, Predrag Zagorac, Dren Mandić i početkom jula im se u baznom kampu pridružio Miodrag Jovović. Cilj je bio vrh Karakoruma K2 visok 8611m- drugi po visini na svetu i svakako najveći alpinistički izazov za klasične ekspedicije. Znali smo da će biti dugo i naporno i da će trebati svako iskustvo koje smo stekli u prethodnih 5 ekspedicija u Himalajima i Karakorumu.
Svi članovi ekspedicije su bili dobro pripremljeni i dobro i dovoljno opremljeni za predstojeći izazov. Imali smo i dobru podršku u Pakistanu sa dvogodišnjim iskustvom zajedničkog rada sa pakistanskim penjačima i visinskim nosačima.
Prilika za uspon, u smislu vremenske prognoze se ukazala u periodu od 28.07. do 03.08. Prethodno su, uz aklimatizaciju, opremnjena i tri od potrebnih četiri visinska kampa. Ostalo je da se postavi kamp 4 na visini od oko 7900m i da se čeka vreme za završni uspon. U saradnji sa ostalim ekpsedicijama: korenaskom, holandskom, američkom , italijanskom i mešovitom francusko-američkom je dogovrena saradnja na usponu u smislu postavljanja užadi i ostalog osiguranja.
Naši penjači su krenuli na uspon 27.08. po nešto lošijem vremenu sa namerom da se što pre postavi kamp 4 i čeka prilika za polazak na vrh. Svi naši penjači su bez ikakvih problema došli do ovog kampa i bili su u svakom smislu spremni za uspon. Bez lažne skromnosti svi su od nas očekivali siguran uspeh. Bilo je dovoljno boca sa kiseonikom i ostale opreme.
Uslovi za završni uspon 01.08. ujutro su bili dobri jer je nebo bilo bez oblaka i sa vrlo malo vetra i podnošljivom temperaturom . Vetar je prestao da duva nakon uspona svih ekipa na kamp 3 u noći između 30. i 31. 07.
Na uspon se krenulo u 1.30, 01. 08. 2008. kada je krenula prva ekipa za postavljanje osiguranja. Oko 11.00 sati oko 30 penjača se našlo na mestu zvanom Botelnek (grlić boce), na njegovom vrhu pri čemu se čekalo na dodatnu užad za dalje osiguranje. Iso Planić je bio prvi naš penjač koji je izašao na vrh Botelneka iza njega se, sa drugim penjačima nalazio Dren Mandić i nešto ispod njega Predrag Zagorac. Kada je Dren izaša na traverzu u Botelneku krenuo je ka levoj strani, suprotno od mesta na kome je bio Iso Planić, a iza njega je bila norveška alpinistkinja Cecilija (Cecilie Skog). Postoji nekoliko razloga zbog kojih je Dren promenio odluku da se prebaci na desnu stranu pomenute traverze :hteo je da izbegne gužvu na levoj strani i da s epridruži Isu Planiću i da usput promeni bocu sa kiseonikom. Međutim, morao je da se mimoiđe sa pomenutom Norvežankom Cecilijom za šta je morao da otkopča svoje osiguranje. Tada se dogodila tragedija jer je u tom mimoilaženju Dren izgubio oslonac usled njihanja užeta i ledene police na kojoj je stajao. Pao je zajedno sa Cecilijom koju je spasilo osiguranje, a pošto je Dren bio iskopčan sa užeta ništa ga nije zadržalo. Trenutak njegovog pada je videla samo Cecilija a Iso i Peđa su videli Drena kada je već padao.
Predrag se odmah spustio do mesta na kome se zadržalo Drenovo telo ali ga je, nažalost zatekao bez života. Pokušao je reanimaciju ali bez odgovra i uspeha. Posle nekoliko minuta pridružio mu se i Iso. Odmah je obavešten vođa ekspedicije Milivoj Ereljan koji je odmah prrekinuo ekspediciju. Iso i Peđa su, ne želeći da ostave Drena na stazi pokušavali u sledeća tri sata da njegovo telo spuste ka kampu 4 i nekom prikladnijem mestu za njegovu sahranu. Pomagali su im Šveđanin Frederik i američki lekar koji im je dao vreću za zbrinjavanje ranjenika u koju su umotali telo sa zastavom preko lica i grudi. U mučnom, teškom i opasnom poslu hteo je da im se nađe i Pakistanski visinski nosač Džahan Beg koji se u kretanju ka njima okliznuo i pao u ledenu provaliju ka kineskoj strani planine. Nažalost nikada više nije viđen. Tada je doneta odluka da se telo položi na jednoj ledenoj ravni kraj staze. Tamo na visini od oko 790 0m je večna kuća Drena Mandića –Subotičanina, alpiniste, radnika, stolara, druga i hrabrog dobrog čoveka.
Iso i Predrag su odmah skupa sa visinskim nosačem Huseinom krenuli ka kampu 3 i silasku u bazni kamp.
Iza njih se pripremala tragedija kakvu K2 nikada nije video i koju niko nije očekivao.
Vreme se nije menjalo kao ni uslovi za uspon i penjači su se polako, pokazaće se isuviše polako i opušteno, peli ka vrhu a planina je spremala , slobodno se može reći zamku. Naime prvi penjači su bili na vrhu u 15.00 sati a poslednji u 20.30 sati kada se dogodila sledeća tragedija jer se prilikom silaska niz Botelnek otkinula ledena streha i kao lavina pokupila užad za spuštanje i usput ubila Norvežanina Ralfa koji se kretao odmah iza svoje žene na užetu. Ona je uspešno sa još jednim Norvežaninom sišla u kamp 4. Tad su iznad Botelneka bili uhvaćeni na planini pet Korejanaca i njihov Šerpa, vođa holandske ekspedicije Vilko i Italijan Marko. Već ranije je javljeno da su negde pod vrhom na ledenim pločama skliznuli i nestali Francuz Ig, njegov Pakistanskim asistent na usponu Karim i Irac Džerard - član holandske ekspedicije. Korejanci su odlučili da se međusobno osiguraju u navezi od sopstvenih užadi, tzv prusika i da pokušaju otpenjavanje niz Botelnik. Od njih šestoro, četvoro se otkinulo i otklizalo ka podnožju pri čemu su izlomili udove. Nastradalo je troje Koreanaca i Šerpa. Njemu je u pomoć pritekao drugi Šerpa ujutro i pokušao da ga odvuče ka kampu 4 ali su obojica nastradali jer su otklizali niz planinu ka Pakistanskoj strani. Tada je već bilo 11 nastradalih na planini i dvojica koji su se u silasku sa planine lutali tražeći puta ka C4. Obojicu je spasao Šerpa Pemba (Pemba Gyalje Sherpa) jer je Italijana Marka sticajem sretnih okolnosti pronašao već usnulog u blizini kampa 4 posle 24 sata lutanja po planini. Holanđanin Vilko (Wilco van Rooijen) je pronađen posle potrage u koju se uključila i Kompanija satelitske telefonije TURAJA ne bi li ga locirali na planini, a spasao ga je naš ekspedicijski durbin kojim je primećen u sumrak drugog dana na visini od oko 7700 m na tzv. Španskoj ruti. U toku noći mu je prišao Šerpa Pemba sa spasonosnim čajem. Obojica, i Marko i Vilko imaju teške promrzline nogu i ruku i zbrinuti su helikopterima sa planine.
Vođa ekspedicije
Milivoj Erdeljan
