Razgovor vođen 11.08. 2007. godine, sa predsednikom Islamske zajednice u Subotici. Povod razgovora bio je izgradnja džamije u Subotici. Razgovor vodio Nikola Tumbas.
Nikola Tumbas: Voleo bih da se Vi predstavite, gde ste rođeni i tako dalje...
Fetiš Kurdali: Dakle, što se moje ličnosti tiče, ime mi je Fetiš Kurdali, najstariji od Pelivanovih. Rođen sam u gori, kod Dragaša. Naši su roditelji došli još davnih dvadesetih, dvadeset i treće godine, i mi smo od onda rasli, živeli, školovali se, radili u Subotici. Sada vršim funkciju presednika Islamske verske zajednice u Subotici, i član sam Sabora Islamske zajednice Srbije. To je moja funkcija, koja je volonterska, da kažemo, ako gradi, verski objekat ovde, na ovom svetu, Allah će mu dati takav objekat na onome svetu. Mi vernici verujemo u to. Verovati u to nije loše, iz jednog prostog razloga, da kažem u ime Islamske zajednice Srbije: Verovati nije loše, iz jednog prostog razloga , ajd'da pomislimo na momenat da nema Boga, Allaha, ali mi vernici svi bojeći se nekoga spašavamo se loših stvari. Ne pravimo ništa lošega, pa eto nam pomoći. Da li od nas samih, ili od Boga što su se bojali i verovali, i pomoć od vere dobijamo. Svaki koji veruje, ne plaši se nečeg, neće napraviti zla drugome.
Iz tog razloga apelujem na sve ljude da budu vernici. Ne moraju da budu zatucani vernici, ali nek veruju da nešto postoji na svetu, nešto sto upravlja. Neko to zove priroda, neko to zove Bog, neko Allah, ali je sve to sila koja upravlja s ovim svetom.
Nikola Tumbas: Nešto o Islamskoj zajednici...
Fetiš Kurdali: Islamska zajednica Subotice postojala je još 1924. godine, sve do 1948. godine, kada je mezit, ne džamija, nego mezit (molitveni deo bez minareta gde se obavlja molitva), konfiskovan. Mezit se nalazio iza današnjeg "Maxi" centra, oko doma JNA, konfiskovan je, i normalno, ljudi se nisu imali gde skupljati. Nije tada bilo toliko muslimana kao sada, ali vernici misle da će njih pet da se nađu, pa da se pomole Bogu...
Znači 1948. je situacija takva bila, vremena su takva bila, to je jedan od prvih udara na Islamsku zajednicu u Subotici, drugi udar je bio 1971. godine, prošlog veka i posledjni 1991, kada su nam uništili groblje, gde je sada trafo stanica ... navodno iz potreba grada. Kao Subotica grad nije imao drugo mesto za trafo stanicu, ali vremena su bila takva.
Nikola Tumbas: Bukvalno pored jevrejskog groblja....
Fetiš Kurdali: Baš na tom mestu je trafo stanica, jer put je bio s druge strane... I tako je sve do 1998. godine najveći problem bio sahranjivanje ljudi, jer sa svih strana su bili oni koji su imali mogućnost da svoje pokojnike odvezu u svoj kraj, odvozili su, ali bilo je i onih, muslimana koji su dolazili z Bosne i sa Kosova koji su brali kukuruz i silom prilika. Za njih je trebalo naći groblje i onda su nam i Pravoslavna i Katolička crkva izlazili u susret da možemo sahranjivati na njihovom groblju. Međutim u tim slučajevima nisu naši hodže i imami dolazili, kao što i sada ni pop ne ide u muslimansko groblje da sahranjuje u neko Kraljevo, versko Kraljevo.
Igrom slučaja, ne igrom slučaja, nego potrebe radi, 1989. godine Bata Sigulinski, predsednik grada, mi je bio dobar drug, on mi je prvo obećavao a posle je bilo reči da "stav je takav, ne mogu ti pomoći". Ali je posle njega došao čovek koji mi je pomogao, kome sam zahvalan za sve ovo i to je Kasa Jožef. Te, 1998. godine, moj brat i ja smo otišli kod njega, obrazložili o čemu se radi, i Kasa je rekao da će izviditi stanje. Igrom slučaja, trebalo je i druge verske zajednice dovoditi kao srpsku zajednicu, a nisu imali ni oni mesta, nije ni njima data ta mogućnost.
U Aleksandrovu nije bilo mesta, tako da smo i mi upali u tu trojku, da smo u Senćanskom groblju dobili parcelu, u okviru groblja jedan deo, na šta smo veoma zahvalni, i onda kada smo to dobili, to mesto za groblje, trebalo je stvoriti zajednicu, jer trebalo je i finansijskih sredstava.
Tako smo 1998. godine registrovali Islamsku zajednicu, preko odbora Islamske zajednice Novog Sada, Vojvodine koja odavno postoji, i krajem '98. godine, krajem novembra meseca, smo imali prvi Ramazan u iznajmljenoj prostoriji u Gajevoj ulici, u Domu penzionera.Oni su nam iznajmili te prostorije, i tu smo prvi ramazanski praznik održali. Tako da smo do iduće godine kupili kuću uz pomoć Novog Sada i mešijata iz Novog Pazara, i naših ljudi, džemata, džematlija, a to su muslimani iz naše zajednice. Za 32 hiljade smo kupili ovu kuću i polako je doveli u funkcionalni položaj.
Mi danas imamo masu domaćinstava, brojkama se nećemo služiti, i nije nam kuća mesto. Ako je lokacijski i namenski odgovarala ali prostor nam nije odgovarao.Onda je potreba pokazala da mi kad smo imali Bajram, taj nedeljni praznik, džuma, molitveni praznik nedeljni, to je praznik kao Sabat za Jevreje...
Nikola Tumbas: A kada vama to pada, na petak?
Fetiš Kurdali: Na petak, svaki petak, to je nedeljni praznik, i onda nemamo mesta za toliko ljudi. Zato je bila potreba da se pravi, ali da se pravi bez sredstava. Svi sakralni, verski objekti, se prave iz donacija, ali toliko nemaju ovi ljudi.
Tako da smo počeli tražiti okolo, i opet nam je u susret izašao Pazar, dobili smo obećanja iz inostranstva, dobili smo malo para iz Švajcarske, 5000 evra, njihovih... franaka, tako da smo nešto dobili i iz Beograda. Ljudi su davali, daju, ali to su sitnice sa kojima se ne može graditi. Prvi i osnovni kapital je skupljen ovde, dao nam je grad nešto para, dala nam je Pokrajina nešto para, a država nije. Tri godine su nam davali, mi smo to skupljali, pratili smo taj trend da ćemo graditi i skupljali smo pare, normalno, u banci, i tako da smo počeli sa trinaest i po hiljada evra....
Nikola Tumbas: Znači, počela je gradnja.
Fetiš Kurdali: Počela je gradnja decembra meseca prošle godine, zato što nam je isticala dozvola. Da ne gubimo isticanje dozvole, počeli smo da radimo, pa smo stali, sve do skoro... Doskora smo dobili malo para i tako smo krenuli dalje s time, i radimo kako pristiže novac. Računali smo da ćemo stići do našeg praznika Ramazana, računali da ćemo eventualno moći dostići, ali samo molitveni deo. Ipak nećemo stići. Nećemo stići, jer nema sredstava.
Nikola Tumbas: Ja sam jednom bio tamo kod vas, prisustvovao jednoj molitvi, i onaj molitvenik je prilično velik. Kada sam pogledao gabarite ovog objekta, to je relativno manje. Da li sam ja to dobro video da je to manja prostorija?
Fetiš Kurdali: Sad je veliko, sad ste ga videli kao veliko....
Nikola Tumbas: Znači, biće proširen u dubinu sa ove strane....
Fetiš Kurdali: U dubinu. Tamo smo dobili prostoriju koja je bila za efendiju, za stanovanje našeg veroučitelja, e, to se uzelo u molitveni deo, i tamo je bio jedan hodnik, bespotreban hodnik, to smo uzeli opet za molitveni deo a nazad onaj deo ostaje isto što i bio, samo, normalno, planski odrađen, za sve prateće objekte.
Nikola Tumbas: Izvinite, onaj postojeći stari deo, koji je malo dublje unutra, da li će biti povezan sa novim objektom?
Fetiš Kurdali: Da, rekonstrukcija će biti totalna. Nismo imali mesta gde je po načinu i verskim običajima valjalo opremiti dženazu, odnosno mrtvaca, okupati i pripremiti, nismo imali mesta i sad moramo pripremiti prostor, da imamo to. Onda recimo običaj, kad dođe čovek, namerni putnik ili iz grada član koji se nije opremio kod kuće, će trebat se oprati, treba uzeti abdest, obezbediti mesta za te ljude koji će se oprati, gde će izaći pred Bogom čisti. Onda treba tamo imati WC za potrebu ljudi. A onda trebai mati mehte za podučavanje školske dece, za podučavanje vere. To se onda iznad zadnjeg dela ovog unutrašnjeg treba predvideti za imama stan.
Nikola Tumbas: Trenutno on dolazi, ili...
Fetiš Kurdali: Ne, ne, on je u iznajmljenom stanu. Tamo se sad nalazimo dok ne bude ovo gotovo. Kad će biti, to jedino Bog zna.... Kako će sredstva stizati, tako će biti, no jedno je sigurno, nama se približava i ovaj praznik Ramazan, kome se nadamo, jer kod muslimana je taj praznik Ramazan dan davanja, odnosno mesec davanja. Verovatno će doći prilozi, jer smo i na sajtu postavili.
Nikola Tumbas: Koja je adresa vašeg sajta?
Fetiš Kurdali: Napamet ne znam da kažem, ali i to gledaju svi ljudi, nadamo se da će biti nešto. Najbitnije je momentalno, da se taj molitveni deo sa ovim pratećim obaveznim trima prostorijama u dvorištu završe. Prioritet je dat tome, i kada to bude gotovo, onda će moći eventualno, ako se dobiju upotrebna dozvola, da se tamo petkom na džumu okupljamo. Bilo bi dobro bar za ove praznike, Ramazanske dane. Ne verujem, jer nema sredstava, ali opet nada je nada, i imamo još mesec, mesec i po dana, ako šta bude, nadajmo se.
Nikola Tumbas: Gde vam je najbliža džamija? Beograd, ili Novi Sad ima džamiju?
Fetiš Kurdali: Novi Sad ima medžit, nema džamija. Beogradska džamija je najbliža, ovde jedina, koja je napravljena pre 600 godina, i kuriozitet je ovde kod nas, uopšte u Srbiji. Ova naša će takođe biti kuriozitet, jer mnogo njih je reklo da ne treba da počnemo, jer ne možemo to da napravimo. Ali ja sam mišljenja drugačijeg bio, kao predsednik, jer za 500 godina, od Sovije do Budimpešte nijedna džamija se nije napravila sa minaretom. Jedino ovde u Subotici, zahvaljujući ovakvom gradu, ovakvoj politici grada, ovakvoj politici verskih zajedinica u Subotici, kojima smo se obratili za podršku, kojima smo zahvalni, jedina je takva stvar ovde napravljena u našem gradu, gde smo kapija Evrope, gde smo na putu da budemo u Evropi, gde će džamija veoma doprineti i ugledu našeg grada.I iz tog razloga se nadam, da nešto što se počne, to će se i dati, da li za pet dana, da li za mesec i pet godina, ali završiće se. Od ovog se nadam, da kad i drugi vide da se gradi i šta se gradi, da će pomoći.
Nikola Tumbas: U Mađarskoj nema džamija.
Fetiš Kurdali: Ima, u Pečuju. Odlazio sam tamo u Pečuj, i ono funkcioniše, u funkciji je.
